Животна прича шефа стручног штаба Борца Немање Миљановића: Из Прибинића, преко Бороса, до гола краљевском клубу

БАЊАЛУКА - Када је послије завршене основне школе отишао код сестре на распуст у шведски град Борос Немања Миљановић није ни слутио да ће само десет година касније затрести мрежу Реал Мадрида и тада једног од најбољих голмана свијета Нијемца Боде Илгнера.

Од љета 1986. па до љета 1996. године много тога се издешавало у животу младића из Прибинића код Теслића, а наредне двије и по деценије памтиће по много лијепим, али и много ружним стварима, које му је живот приредио.

- Када год су долазили на годишње одмор сада на жалост моја покојна сестра Славица и њена породица причали су много лијепих ствари о Шведској, тако да сам имао предивну слику о овој скандинавској земљи. Због тога се ниједног тренутка нисам двоумио. Прихватио сам њен позив да останем и тамо сам наставио средњу школу. Тада није било никаквих проблема да се добију документи за боравак, јер је много људи из тадашње Југославије радило у Шведској - почео је занимљиву животну причу Миљановић.

Прије одласка на сјевер Европе тренирао је фудбал у теслићком Пролетеру и прве фудбалске вјештине научио на стадиону “Радолинка”. 

- У то вријеме некако дражи ми је био мали фудбал, али сам тренирао и овај. Међутим, по доласку у Шведску први ми је задатак био да добро савладам језик. Послије годину када сам са њим солидно овладао питао сам учитеља, који су овдје најбољи клубови, а ом ми је одговорио да имају два: Елфсборг и Норби. Први је био углавном члан шведске елите, док је други био нижелигаш. Рекао сам да желим у Елфсборг, а он се насмијао рекавши да имам високе амбиције, али ме је одвео на пробу. Било је то током зиме, играо се мали фудбал, пружио сам добру партију и остао сам да тренирам - наставио је Миљановић.

Тада је фудбал у Шведској био полуаматерски.

- Већина фудбалера је радила или студирала пријеподне, а послијеподне су долазили на тренинге. Међутим, и тада су имали сјајну инфраструктуру. Гетеборг је тада био најбољи клуб и готово редован учесник Купа европских шампиона, али и у њему је већина играча тада била на полуаматерском нивоу. Од тада су много одскочили, првенствено по питању професионализма и квалитета фудбала, који је у вријеме када сам почињао био много хуманији него данас - истакао је Миљановић.

Његов успон на “зеленом терену” био је стреловит. 

- Врло брзо сам напредовао и већ са 18 година сам почео да играм за први тим Елфсборга. Када смо се вратили у највиши ранг Шведске било је доста понуда из Италије и Шпаније да промијеним средину, али се нисам одмах одлучио на тај корак, већ сам то урадио тек са 25 година - рекао је некадашњи офанзивни везни фудбалер, који је често знао да игра и на позицији истуреног шпица, али и крилног нападача.

Одлазак у Шпанију

За разлику од данашњег модерног фудбала у коме менаџери имају велики утицај на трансфере играча, крајем 20. вијека то није био случај, бар на сјеверу Европе.

- Тада су у Шведској била само два регистрована менаџера, а мој одлазак у Шпанију десио се преко једног посредника, који ме је одвео у Херкулес, који је те сезоне ушао у највиши ранг првенства. Тада је Шпанија била права мека поготово за Бразилце и фудбалере са простора бивше Југославије - наставио је Миљановић.

Остаће упамћено да је један од ријетких фудбалера, који је затресао мрежу славног “краљевског клуба”.

- “Хозе Рико Перез” у Аликантеу те сезоне био је стално испуњен до посљедњег мјеста, а тек тог дана када је дошао Реал Мадрид, чини ми се да је имао више навијача на стадиону него ми. У раној фази утакмице голом Мануела Алфара смо повели, али је веома брзо дошло до преокрета погоцима Предрага Мијатовића и Кларенса Седорфа. У посљедњим тренуцима првог дијела послије одличне акције сам савладао Боду Илгнера, али нажалост нисмо издржали у наставку када је погодио Раул и бодови су отишли у Мадрид. Постићи гол славном “краљевском клубу”, који је годину касније поново постао првак Европе, било је незаборавно искуство и сигурно један од најљепших тренутака у мојој фудбалској каријери - са сјајем у очима присјетио се тог меча Миљановић.

Крај каријере и смрт супруге

У Аликантеу је упознао и љубав свог живота Адорасион Арасил Карбоњел (Дори) са којом је послије неколико година везе ступио у брак, а 2001. године добио сина Данијела. Чинило се да је све идеално, али...

- Када сам био у најбољим фудбалским годинама морао сам да прекинем каријеру. Десило се то прилично неочекивано, а разлог је био висок ниво живе у организму. Како је до тога дошло ни до данас није у потпуности разјашњено, али неколико мјесеци прије тога сам поправљао зубе и то је највјероватније био разлог томе. Али ето, због те бизарности сам прекинуо каријеру много раније него што сам планирао. Био је то за мене страшан ударац, чинило ми се да се срушио сав мој свијет, али подршка Дори и моје породице у тим тренуцима ми је помогла да то све правазиђем, мада то није било нимало лако урадити - са тугом се сјећа овај 50-годишњи тренер Бањалучана, који је фудбалску каријеру завршио 2000. године у дресу Елфсборга.

Породица Миљановић је послије рођења сина одлучила да се врати на ове просторе.

- Већ сам био при крају тренерске школе, а жеља ми је била да Данијел научи српски језик. Када је он има годину и по дошли смо овамо и за то вријеме сам кратко тренирао Пролетер, Крајину, помало играо и мали фудбал, највише на турниру у дворани “Борик” и чинило ми се да опет све у животу иде како треба - истакао је Миљановић.

Међутим, услиједила је још једна трагедија у његовом животу.

- Док смо живјели у Бањалуци супруга је осјетила прве симптоме болести и послије детаљних анализа установљено је да има тумор на мозгу. Одлучили смо се за повратак у Шпанију, дуго је трајала њена борба са опаком болешћу, али 2010. године је преминула. Био је то за мене, али и Данијела велики шок, али се морало даље. Послије тога сам тренирао тамошње нижелигаше Алфаз дел Пи и Ел Алтет, те јуниорски тим Елчеа - нагласио је Миљановић.

Повратак у Шведску

Миљановић се са сином Данијелом одлучио 2014. године вратити у Шведску.

- Испала је понуда да се вратим у Шведску, у којој је Данијел, који је већ знао шпански и српски језик, и помало говорио шведски наставио школовање. По повратку сам прво тренирао млађе категорији Сирјанске, потом и први тим, а затим и Ескилстуну - рекао је Миљановић.

Почетком 2020. године појавила се могућност да преузме Херкулес, али није желио пуно да чека.

- Наравно да бих волио да се у Аликанте вратим као тренер клуба чији сам дрес некада носио, али све је било некако на дугом штапу. Већ је и пандемија вируса корона почела да се шири. Изненада се појавила могућност да  преузмем Младост из Добоја код Какња и тако је и било. Нисам баш био велики познавалац фудбалских прилика у БиХ, али сам површно пратио дешавања. Иако је то било за мене све прилично ново добро сам се снашао. Нажалост десило се то што се десило, Младост је административним путем остала без елите па сам одлучио да одем. Нисам био дуго без посла. Прихватио сам позив да преузмем млађе категорије Борца. Већина тренера то не би прихватила, али за мене је сваки посао готово исти. Увијек сам се држао пароле да је боље стално радити, него правити дуге паузе, јер онда брзо будеш заборављен. Нисам се дуго задржао међу јуниорима, преузео сам први тим и надам се да ћемо успјети да остваримо све оно што је планирано за ову сезону. Још један излазак на међународну сцену је приоритет, а највећи ривали Борцу у борби за сам врх табеле уз Зрињски и Тузла сити биће сигурно Сарајево, па и Вележ - додао је на крају Миљановић, који је у седам утакмица на клупи Борца забиљежио четири побједе и три ремија.

Син Данијел

Син Немање Миљановића 20-годишњи Данијел такође је фудбалер. Игра на позицији десног везног и десног бека, а прошао је млађе категорије Елфсборга и носио дрес Ескилстуне у Шведској. Прошле сезоне био је члан Младости из Добоја код Какња, а сада игра за прволигаша Српске Љубић из Прњавора.

- Тешко је рећи колико ће направити у каријери. Ријеч је о школованом играчу, који жели да напредује. Иако нисам од родитеља који воле пуно да паметују, увијек послуша мој савјет. На терену је увијек прави професионалац и то му је можда једна од најјачих особина - рекао је Немања Миљановић.

Некад и сад

У доба док је играо веома мали број фудбалера је наступао послије 35 године. Сада их је све више.

- Било их је и тада, али су се могли набројати на прсте. Један од оних из мог времена је сигурно Мирослав Ђукић. Сада их је све више јер је фудбал узнапредовао у свим сегментима. Оно што је евидентно је да у позним годинама играју и велике звијезде. Разлога за то је много, али је јасно да је напредак науке томе много кумовао - истакао је Миљановић.

Карактер

Без обзира на кретање резултата Немања Миљановић прилично мирно прати дешавања на терену током утакмице.

- То је једноставно ствар карактера, а не нешто што сам покупио у Шведској и Шпанији. Сматрам да је много боље да све то мирно посматрам, него да некада у жару борбе загаламим без потребе, јер готово је немогуће све упратити у тим тренуцима - нагласио је Миљановић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.