Стојан Малбашић најискуснији члан експедиције Борца у Анталији: Двије године провео на планинама и морима

АНТАЛИЈА - Најстарији члан експедиције Борца која се налази у Анталији је дугогодишњи првотимац, тренер и функционер у клубу са Градског стадиона Стојан Малбашић.

Њему је све ово већ одавно постала рутина, па му одлазак из Бањалуке два пута годишње годинама уназад не пада тешко. Ипак, интересантно је повући паралелу између некадашњих припрема које је одрађивао као играч и ових данашњих, када је у другој улози, да буде на услузи играчима и помогне им савјетима. Признаје да не зна колико је припрема иза њега, али је израчунао да је најмање 60 пута у различитим улогама искусио овако нешто као сада у Анталији.

- Иако сам у Борцу од 1972. године, прве праве припреме имао сам тек 1978. године када сам, као члан младе репрезентације тадашње СР БиХ, боравио на Охриду, тада веома популарној дестинацији. У истој селекцији је тада био и Мехмед Баждаревић. Тек онда су на ред дошле многобројне припреме са Борцем. Онако, на прву, мислим да их је било нешто више од 60 и ако су трајале између десет и 15 дана испада да сам двије године провео на њима - каже Малбашић.

Највећа разлика је, како сам каже, између мјеста гдје се некада ишло, те гдје се сада борави.

- У оно вријеме, Анталија и ова слична мјеста нису ни постојала. Тада смо зими ишли у Чапљину или Истру, а љети у Кнежево. Мада, нам није било страно отићи на Влашић и током зиме гдје смо најчешће вријеме проводили правећи пртину у снијегу. Услови за рад били су и више него скромни. Није било спортских комплекса као сада, врло често су ту били само смјештај, нераван терен и стативе. Сада је све много, много боље. Мада, промијенило се и вријеме. Некада је снијег био преко пола метра, а данас ако и падне нестане за дан или два - истакао је Малбашић.

Интересантно је и питање да ли би генерација Борца која је освојила Куп маршала Тита можда остварила и још неки већи успјех да је тада имала услове за припреме какве имају садашње екипе.

- Вјероватно би то све било другачије, али то никада нећемо сазнати. Тешко је рећи да ли би направили ово или оно, али претпостављам да би било много боље - рекао је Малбашић.

Иако сада нема претјераних физичких обавеза и оптерећења, као што их је имао у вријеме док је био играч, тврди да му ни онда није било тешко. 

- Било ми је најважније да сам у екипи, да радим и да сам дио цијеле приче. Ако ћемо ипак правити поређење, сасвим је нормално да ми је сада много лакше. Уосталом, некако је природно и у складу са мојим годинама да више нисам за терен и да се не скидам два пута дневно. Мада, знамо ми старији из стручног штаба и данас да заиграмо “шеву” на тренингу - закључио је Малбашић.

Сусрети са пријатељима

Одлазак на припреме је и прилика да сретнете бившег саиграча или љутог ривала.

- Заиста ми је драго када се деси сусрет са људима са којима сам дијелио свлачионицу или водио велике борбе на терену. Већина њих је и сада у својим клубовима, као тренери или функционери, а највише прилике за дружење имамо љети на Златибору. Тада је ту на окупу доста клубова из бивше Југе, а у њиховим редовима увијек има по неко добро познато лице - рекао је Малбашић.

Зенит памти Малетића

Заједно са фудбалерима Борца у хотелу “Титаник”, борави и јуниорски тим Зенита из Санкт Петербурга, клуба у којем је двије сезоне провео и некадашњи капитен, а сада тренер у стручном штабу “црвено-плавих” Дарко Малетић. Иако је Русију напустио прије готово 15 година, Малетић ипак није заборављен, о чему најбоље говори његов више него срдачан сусрета једним од тренера У19 тима Зенита, Константином Лобовом који му је том приликом уручио мајицу свог тима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.