Слађана Топић годинама успјешно ради на егзотичној дестинацији: Рукометна мисија по Карибима

Чудни су рукометни путеви! Након изузетно успјешне играчке каријере, Слађана Топић је своју тренерску каријеру почела да гради на Карибима, у француском департменту Гвадалупе.

Бивша репрезентативка БиХ играчку каријеру завршила прошле године када је са екипом Гвадалупе Зајен ЛА била шампион острва. Поред тога радила је у Центру за таленте док је била и селектор и тренер репрезентације Гвадалупе с којим је остварила сјајне успјехе.

Наиме, мушка репрезентација до 18 година била је побједник ИХФ Трофи Сјеверне Америке и Кариба (Мексико 2022), сљедеће године је репрезентација до 19 година била побједник на ИХФ Интерконтиненталном ИХФ Трофи (Костарика 2023), док је женска репрезентација до 17 година освојила ИХФ Трофи Сјеверне Америке и Кариба (Порторико 2023). Зато и не чуди да је изабрана за најбољег женског тренерка Гвадалупе у конкуренцији свих спортова 2023. године. Исте године је изабрана од Комисије за методологију и тренинг Сјеверне Америке и Кариба за континенталног предавача. Слађана је тренер мушких У18 и У16 репрезентација Антили-Гвајана на државним првенствима.

Како је уопште дошло до одласка у ову егзотичну земљу , Слађана открива у разговору за "Глас Српске".

- У Гвадалупе сам се преселила 2020. за вријеме "ковида" када је мој вјереник добио посао преко Француске рукометне федерације и Министарства за спорт и омладину у Центру за таленте "Pole Excellence" за дјевојчице од 14 до 18 година. Нисам се одмах задржала у овој земљи јер сам још играла професионално (у то вријеме поново се појавила сениорска репрезентација БиХ па сам наставила играти), те сам још двије године играла у Шпанији и у Португалији. У јуну 2022. године излази конкурс за техничког федералног савјетника и тренера у Центру за таленте за мушкарце гдје сам се пријавила и била примљена. Тако је све почело. Оно што сам знала о рукомету у том француском департменту јесте да је то земља шампиона. Одавде су поријеклом француске репрезентативке Ноканди и Канор. Ово оствро је заиста веома талентовано не само за рукомет. Одавде потичу олимпијски шампиони као што су џудиста Теди Ринер, мачевалац Јаник Борел, атлетичарка Мари Жозе Перек, рукометаш Дидије Динар…

ГЛАС: Центар за таленте је основан у сарадњи са савезом Француске како би ова земља добила нове рукометаше и циљ је да се они афирмишу?

ТОПИЋ: Тачно тако. То су структуре за тренинге за младе рукометаше и рукометашице гдје спортисти похађају школу, имају сваки дан један тренинг са кондиционим тренером и послијеподне са мном. Викендом сваки играч игра за свој клуб. У периоду март, април сваке године се одржавају државна првенства за У18 и У15 гдје Гвадалупе са друга два департамента Мартиник и Француска Гвајана стварају селекцију која се такмичи против осталих селекција у Француској. Најбољи међу њима добијају позиве за младу репрезентацију Француске и по завршетку средње школе настављају даље усавршавање у центрима за формацију француских професионалних клубова.

ГЛАС: Да ли сте већ имали неке рукометаше који су имали значајнију улогу у свом центру/селекцији и отишли у Европу?

ТОПИЋ: Двојица младих рукометаша које сам тренирала 2006. и 2007. годиште су били позивани прошле године за У17 и У19 репрезентацију Француске и сљедећи позвани ће бити голман 2008. годиште за репрезентацију У17 ово љето.

ГЛАС: Гвадалупе су сигурно непознаница за наше читаоце. Какви су услови за рад и како се сналазите с климом и храном?

ТОПИЋ: Дан ми почиње јако рано, у шест сати обично. Све зависи од периода, али обично први дио дана је посвећен административним пословима око праћења играча, њихових здравствених билтена, школских билтена, састанака са професорима, кондиционим тренером, родитељима, припремама видео-материјала, тренинга, програма, видео конференција... Један велики дио мог посла је исто посвећен заједничком праћењу наших најталентованијих играча са одговорним из Француског савеза. Што се тиче климе, лако се на љето навићи. Имају двије сезоне: сува сезона и сезона киша, али температура никад не пада испод 20 степени. Мрак пада јако брзо између 17.30 и 18 часова током цијеле године, тако да бих можда само то ставила као један фактор који ми мало смета. Храна је супер, све волим, а поготово ми се свиђа поврће типа кромпир, слатки кромпир, ињам, печена банана која се користи као прилог уз слана јела… То су обично прилози уз главна јела и заистаих  обожавам.

ГЛАС: Како они реагују кад им кажете да долазите из БиХ и да ли су уопште знали гдје се налази Ваша земља?

ТОПИЋ: Понеко зна, понеко баш и не. Обично питају да ли је то дио некадашњег Совјетског Савеза. Баш је ријетко да неко из наших крајева живи и ради овдје, досад нисам никог упознала са нашег подручја. Људи су или домороци, или Французи који су дошли да раде овдје или са Хаитија. Има један дио досељеника из Доминиканске Републике.

ГЛАС: Да ли сте током играчке каријере већ размишљали о тренерском послом и да ли сте можда учили од неких својих тренера?

ТОПИЋ: Кад сам била млађа, нисам се мислила бавити овим послом. Али ме је некако природно све одвукло у том правцу. Почела сам да се школујем за тренера од 2015. у Француској, па сам 2021. године такође завршила највиши ниво Ринцк 3 у Шпанији. Те двије земље ми се много надопуњују кад су у питању различите филозофије и поимања рукомета. Много ме инспиришу шпански тренери.

ГЛАС: Колико је потребно одрицања да би се дошло до звања ЕХФ мастера? Стално сте на семинарима, предавањима...

ТОПИЋ: Знања никад доста. Полазим од принципа да је рукомет наука која је у константном развоју и да ако станемо, само ће нас претећи. Има већ добрих десет година да се школујем што се тиче рукомета и не мислим престати. ЕХФ Master Coach сам завршила у Шпанији у јануару ове године. Иако је ЕХФ Master Coach посљедња степеница, увијек има нешто ново. Волим да се обогаћујем различитим културама и различитим схватањима рукомета, све то доприноси креацији сопствене филозофије и уникатне верзије "мог" рукомета.

ГЛАС: Током играчке каријере у БиХ сте наступали за Младост, Миру, Врбас 2000, Борац, Искру, Крајину. Играли сте у Шпанији, Србији, Француској, Португалији и сад Гвадалупеу. Да ли бисте нешто мијењали у каријери кад погледате са ове дистанце?

ТОПИЋ: Искрено, не бих ништа мијењала. И добри и лоши моменти чине овај пут јединственим и направили су ме особом каква сам данас. Да ли сам могла више? Сигурно. А могла сам исто тако и мање. Некако више волим да гледам напријед, да видим шта бих могла још да урадим, постигнем и да доброг допринесем другима. Сан ми је да тренирам једног дана мушку професионалну екипу или репрезентацију.

Неискориштени потенцијал

ГЛАС: Играли сте за репрезентацију БиХ. Како сад гледате на стање рукомета у БиХ?

ТОПИЋ: Мислим да је неискориштен играчки потенцијал који имамо. И не само да није искориштен, него га нажалост и губимо. Тешко је када младе играчице и играчи не виде будућност у нашем спорту као нешто од чега би могли да живе. Захваљујући рукомету постигла сам све сто имам данас, али сам ето, нажалост, морала да одем у иностранство. Земље региона су много више испред нас захваљујући системском раду, улагању, а поготово људима и окружењу који се залажу за опште добро спорта и омладине.

Учи и јапански

Слађана Топић се не усавршава само око рукометних тема. Наиме, она је и полиглота који користи сваку прилику да додатно прошири своје знање. Слађана течно говори енглески, француски и шпански, док осредње говори португалски, њемачки и каталонски.

- Сад у слободно вријеме учим јапански језик. Само је небо граница - уз осмијех истиче Слађана.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.