Ролингстон: Југославија творац модерне кошарке

Њујорк - Новинар америчког магазина "Ролингстон" Том Хокинс у тексту у којем је анализирао развој свјетске кошарке у посљедњих 25 година оцијенио је да је репрезентација некадашње СФРЈ први савршени тим који је пресудно утицао на развој овог спорта.

- Историја великог тима Југославије у касним осамдесетим и раним деведесетим годинама прошлог вијека и начин на који се он распао одлично је документована у филму "Једном браћа". Види се на који начин су се дезинтегрисали југословенски играчи који су некада били блиски пријатељи, посебно српска звијезда Владе Дивац и динамични хрватски бек Дражен Петровић. Кошаркашка заоставштина те селекције ипак је остала недовољно документована, јер је то вјероватно најутицајнији тим у посљедњих 25 година на свијету. Заборавите на Џорданове Булсе, на Спарсе, на било који Лебронов тим или на Вориорсе. Југославија је направила модерну игру онаквом каквом је данас видимо - наводи се у тексту.

Аутор истиче да је "кошарка фасцинантна, јер је она нешто између индивидуалног и тимског спорта".

- У фудбалу постоји 11 играча на терену и чак ни најбољи на свијету не могу сами да носе цијели тим, што се може видјети у примјерима Лионела Месија и Кристијана Роналда када играју за репрезентацију. Индивидуални спорт као што је тенис је потпуна супротност. Побједа и пораз зависе само од једне особе, а тениски мечеви на највишем нивоу се играју у главама тенисера исто онолико колико се играју и на терену. Кошарка је негдје између, нешто између индивидуализма и колективизма. Пет играча на терену је довољно да покрене тимску игру, а опет један играч може да има огроман утицај на утакмицу или сезону. Џордан не може баш да освоји титулу сам, али може да дође близу. Ипак, чак и звијезди као што је Џордан неопходни су играчи као што су Пипен и Кукоч, који је играо за неке југословенске тимове - наведено је у тексту.

Како се наводи, одувијек је постојала фундаментална филозофска разлика између европске и америчке кошарке.

- Приоритети европске кошарке увијек су били тимски рад и марљивост, а америчка кошарка се сводила на индивидуалност и забаву. Европска кошарка почива на основама, а америчка истиче атлетицизам и сиров таленат. Европска кошарка је о суздржавању, а америчка о истицању. То је када се постави поједностављено, наравно, али је корисно како би се разумјела два приступа игри. Амерички тим из 1992. године је био ултимативни прогрес америчке кошарке, заиграли су највећи играчи који су икада играли. Њихова индивидуална бриљантност је била толика да се хемија унутар екипе није ни доводила у питање. Са друге стране, Југославија је такође имала бриљантне индивидуалце - Петровић је био потенцијални НБА суперстар, експлозивни стријелац и шутер, чија каријера је трагично окончана саобраћајном несрећом 1993. године, док је Кукоч био јединствени свестрани играч, који је могао да напада и брани свих пет позиција. Ту је био и Дивац, који је промијенио улогу центра у екипи и радећи то имао је можда и најдиректнији утицај на НБА, ако се у обзир узме његов боравак у Сакраменту - истакнуто је у тексту.

Хокинс оцјењује да је југословенски тим био савршен.

- Погледајте неку од утакмица Југославије са Свјетског првенства 1990. године, које су освојили лако и убједљиво. Дјелује као да гледате стару касету утакмице Вориорса. Голден Стејт се свакако ослања на индивидуалну бриљантност својих звијезда, али још више се ослања на начин на који играју заједно, течно као тим. Југословени су радили исто. У нападу се лопта кретала невјероватно брзо, у одбрани су ротирали ефектно. Њихова могућност да "угуше" противника није зависила од тога да ли ће бити јачи или бржи, зависила је од дисциплине и међусобног повјерења - написао је амерички новинар.

Барселона 1992.

Аутор се запитао шта би било да је југословенски тим у комплетном саставу дошао на Олимпијске игре у Барселону.

- Шта да су Југословени остали заједно на још једном турниру? Хрватска, која је у петорци имала Кукоча и Петровића, узела је сребро и пружила је какав-такав отпор "дрим тиму". Никада нећемо знати, али за мене највећа трагедија није што нисмо видјели дуел највећих националних тимова генерације, већ што никада нисмо видјели највеће експоненте америчког и европског приступа кошаркашкој филозофији. Ипак, са друге стране, можда тај дуел и није био потребан, јер како је изгледао развој у наредних 25 година, све више изгледа да су Европљани изашли као побједници - закључио је Хокинс.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.