Породица Билбија цијели живот уз спорт и фудбал: Лопта као одскочна даска за срећу и љубав

БАЊАЛУКА - Породица Билбија је прави синоним за хармонију, срећу и љубав, а сигурно највећи кривац што је то тако су спорт и фудбал, који су увијек били у жижи њиховог интересовања.

Прича која враћа вјеру у праве вриједности почела је осамдесетих година прошлог вијека у Санском Мосту, када је “глава куће” Милорад почео да тренира фудбал у Подгрмечу.

- Већ са непуних 19 година, 1983. године сам постао члан Борца и веома брзо заиграо за први тим Бањалучана. Наредна деценија била је можда и најуспјешнија у историји “црвено-плавих”. Освојили смо Куп Југославије у величанственом финалу са Црвеном звездом, у Фођи постали побједници Митропа купа, а у Првој савезној лиги Југославије смо играли запажену улогу - рекао је Милорад Билбија.

Сваки слободан тренутак користио је да тркне до Санског Моста, а уз породицу највећи разлог била је дјевојка Славица, која је 1990. године постала и његова супруга.

- Од тада су почеле да ми се дешавају лијепе ствари и у приватном животу. Прво долазак на свијет Немање, а потом три године касније и кћерке Тамаре, која је се родила у Турској, док сам био члан Газијантепа - наставио је Билбија.

Послије краткотрајне епизоде у Кикинди, услиједио је повратак у Бањалуку, али и прави почетак ове породичне саге.

- Славица је почела да ради у Борцу, гдје и је и данас запослена као секретар у Омладинској школи, Немања је почео да тренира, а уз нас је свакодневно на стадиону била и Тамара. Тако је било све до краја моје каријере и знам да су ми они и данас, када у Борцу радим са млађим категоријама, велика подршка - истакао је Милорад Билбија.

Најмлађи члан ове складне породице, којој је фудбал био одскочна даска за срећу и љубав, Тамара, једно вријеме је тренирала одбојку, али је повреда била јача од успјешне спортске каријере.

- И она је одувијек била стално уз нас на утакмицама, једно вријеме и била запослена на Градском стадиону, гдје је стажирала послије завршеног Економског факултета, а сада је успјешан фитнес инструктор и тренер. Једноставно, одлазак на стадион, у дворану, поготово ако је ту негдје на терену или паркету њен брат Немања, за њу је увијек представљао право задовољство. Да би увијек била уз нас, али и Немању, редовно је испуњавала све обавезе, поготово школске, јер се није смјело десити да не одгледа братов наступ, али и остала велика спортска такмичења у Бањалуци - додао је поносни Милорад, који је у акцији “Гласа Српске” 2006. године изабран у идеалних 11 фудбалера Борца.

А тамо гдје је стао отац, наставио је син, слободно се може рећи, још успјешније.

- Многи мисле да ме је отац тјерао да постанем фудбалер, али није било тако. Још као мали ишао сам често с њим на тренинге и шутирао лопту, а онда сам са шест година почео и да тренирам са знатно старијим дјечацима. Брзо сам напредовао играјући у одбрани, а лом ноге можда је био и пресудан за моју даљу каријеру. Послије опоравка, који је трајао више од десет мјесеци, веома споро сам улазио у форму и био сам пребачен у напад. И изгледа да сам се ту баш пронашао - рекао је Немања.

Подршка са клупе, гдје је био отац, али и са трибина, гдје су увијек сједиле мајка и сестра, одувијек му је пуно значила.

- И када сам направио лош потез, а поготово када сам постигао гол или био асистент, увијек сам се окретао према њима, јер сам знао да без њих и њихове велике подршке не бих успио, поготово у тешким тренуцима. Када сам отишао у Војводину, то ми је много недостајало, јер није било никог на трибинама, али и да се чује оно “Браво Немања” - наставио је Немања.

Војводина, поново Борац, па Сарајево, Сплит, Зрињски, јужнокорејски Гангвон, па поново Зрињски.

- Борац је увијек у срцу, јер сам ту поникао, али се у Мостару сјајно осјећам и већ сам тамо у два наврата четири сезоне. Било је лијепо у Јужној Кореји, која је уређена држава. Све је тамо под конац и на вријеме, а теби остаје само да мислиш о тренинзима и утакмицама - истакао је.

Прије двије и по године и он је добио насљедника, Јакова.

- Није искључено да он крене дједовим и очевим стопама, али сигурно је да га нећу тјерати на то, баш као што ни мене није нико тјерао. Још је прилично рано да размишљам о крају играчке каријере, али волио бих да останем у фудбалу. А да би се то десило, вјероватно ћу морати да кренем са тренерским усавршавањем. Да ли ће тако бити, видјећемо. Још се одлично осјећам као играч, не мањка ни постигнутих голова, а у Зрињском ми је и даље лијепо - додао је Немања, који ће у фебруару напунити 31 годину.

Прелом ноге

Милорад Билбија је рекао да му је веома тешко издвојити који је најљепши тренутак каријере, али међу њима су свакако освајање Купа Југославије и Митропа купа. Међутим, без размишљања је нагласио који му је био најтежи.

- То је било када сам био тренер млађих категорија Борца, за које је играо и мој син Немања. На једној утакмици доживио је прелом обје поткољеничне кости лијеве ноге и тешко је описати како сам се тада осјећао. Било ми је тешко и када сам неколико година касније сазнао да сам имао позив да одем у Црвену звезду, али и Депортиво ла Коруња, али то се неком из тадашње управе Борца није свидјело и све је остало само недосањани сан - истакао је Милорад.

 

Најбољи спортиста

Немања Билбија је нагласио да му је тешко издвојити најљепши тренутак у каријери.

- Сваки пехар, признање и титула још од дјетињства па до сада имају посебно мјесто у мом сјећању. Међутим, сигурно један од најљепших момената био је када сам 2009. године био проглашен за најбољег спортисту Републике Српске у традиционалној акцији “Гласа Српске”. Што се тиче тешких тренутака, уз лом ноге сигурно бих издвојио и одлазак у Војводину, односно прво одвајање од породице, која ми је тада страшно недостајала - рекао је Немања.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.