Пола вијека поноса, дан кад је Борац ушао у вјечност

Трофеј за вјечност! Рукометни клуб Борац се 11. априла 1976. године уписао међу великане. Бањалучки клуб је тог дана постао шампион Европе и исписао најсјајније странице своје клупске историје.

Факти

• Бањалучки тим се уписао међу великане
• Годину дана раније поражени у финалу
• Рађеновић био "карика која недостаје" у шампионском тиму

Освајање титуле било је круна дугогодишњег рада управе и рукометаша, те круна великог плана који је стваран у граду на Врбасу. Сваке године тих сезона Борац је био све јачи, тражио је појачања за напад на жељену титулу. Бањалучани су током година увијек били при врху али им је нешто недостајало. Нису одустали, након сваког пораза слиједио је још квалитетнији рад, нове методе тренера Пере Јањића и на крају је све наплаћено жељеним трофејом.

А пут није било лаган. Легендарни Абас Арсланагић се присјећа како је све почело и како се тим окупљао. Управо је сјајни голман увео новине у свијет рукомета на позицији голмана. А стварање шампионског тима управо је везано за његов долазак.

-Титула европског шампиона је представљала круну рада који је почео још мојим другим довођењем 1968. године. Клуб је тада дошао по мене у Београд, гдје сам бранио за Партизан. Дошао сам у Борац али нисам могао да браним пет мјесеци јер је прошао прелазни рок. То ме није обесхрабрило. Још јаче сам радио и онда се усталио на голу Борца. Већ наредне године селектор Владо Штенцл ме позвао у репрезентацију Југославије. Нисам дебитовао у Чешкој али сам добио шансу на наредној акцији на турниру Четири нације и одмах је искористио. Наредне године сам већ проглашен за најбољег голмана, присјећа се легендарни голман који је добио и Златни кључ Бањалуке за постигнуте резултате.

Научили из пораза

Борац је након два трећа мјеста, 1973. године почео доминацију у првенству Југославије. Управа клуба је јасно видјела шта недостаје клубу за клубу озбиљнији искорак. “Шампионска слагалица” је употпуњена довођењем Здравка Рађеновића.

-Борац је тих година био доминантан у Југославији. Прво смо освојили Куп 1972. године а након тога смо почели доминацију и у првенству гдје смо четири године заредом били шампиони. Створена је сјајна екипа. Није ту било великог новца, али управа је настојала да направи јак тим способан да нападне и европски трон. Једноставно осјећали смо да можемо да се носимо са свим тимовима. А круна стварања тима било је довођење Здравка Рађеновића. Једноставно такав играч нам је требао за искорак у Европи. Он је био “карика која нам је недостајала”. Његовим довођењем екипа је добила оно што јој је било потребно на бековским позицијама. То је био сигурно потез који је надоградио тим и трасирао пут ка историјској титули, јасан је Арсланагић.

Треба напоменути да је Борац у доминацију на просторима Југославије кренуо иако је практично стално био гост. Бањалучани су наиме своје мечеве играли у Пожеги. Тек 1974. године отварањем дворане Борик добили су свој “кров над главом” и домаћи терен.

Пораз у финалу 1975. године

Борац је велику шансу да постане шампион Европе пропустио још 1975. године. Тада је у финалу бањалучки тим поражен од Форверца у Дортмунду. Било је 19-17 за представника Њемачке.

- Управа је ту мало погријешила. Ишли смо у Њемачку. Играли смо у седам дана три утакмице. Имали смо ми тад заиста веома квалитетан тим. Довољно је напоменути да смо у полуфиналу елиминисали Стеауу, која је тада била сачињена од репрезентативаца Румуније, који су у том моменту били шампиони свијета. Добили смо их и ушли у финале. Али ту смо подбацили. Почнем прво од себе. Никад нисам лоше бранио у врелој атмосфери кад су трибине биле пуне. Али то финале је играно у дворани која је примала 14 000 гледалаца, а била је празна. Мислим да је било неких 3.000-4.000 навијача. Мислим да у животу нисам лошије бранио. Али извукли смо све поуке из тог пораза- рекао је затим сјајни тренер

Тренер Перо Јањић је донио бројне новинтете. Борац је стално био у врху али му је увијек нешто недостајало.

- Практично смо Миро Бјелић и ја довели тренера Јањића Он је био тек нешто мало старији од мене али је итекако знао шта жели и како се рукомет развија. Прво што је урадио било је да нам је поправи кондицију. Почели смо играти и 3-2-1 одбрану. Он је учио из грешака. Ми смо пред финале имали веома тежак распоред у првенству Југославије. Три меча Бјеловар, Криваја и Жељезничар. Перо ниједног момента није попуштао. Освојили смо пет бодова и постали шампиони Југославије, сјећа се легендарни Ако.

А пут до европске титуле био је веома узбудљив.  Борац је елиминисао Червену хвиезду (27:14,26:22) и реваншђирао се за пораз у четвртфиналу 1974. године. Затим су савладали Калпису Аликанте (28:21, 13:13), па је заказао полуфинале са славним Гумерсбахом!

Гумерсбах је већ имао четири титуле шампиона и желио је пету која му је измакла сезону раније. У првом мечу је било неријешено16:16, док је у реваншу, Борац тријумфовао резултатом 15:13 и пласирао се у финале. Управа клуба је као и екипа научила на својим грешкама па је изборила да се финале игра у новосаграђеној дворани Борик. Бањалука је тих дана “живјела “ за Борац и вјеровала у титулу. Тај притисак је чини се ипак мало и утицао на екипу.

-Одиграли смо то финале у грчу. Ми смо раније играли меч против истог ривала и добили смо их на њиховом терену шест разлике. Али у финалу нису одиграли добар меч, треба то признати. Сигурно је да смо били пуно бољи по квалитету, међутим као да смо имали притисак. Домаћи терен навијачи. Знамо сви шта би нам значила та титула шампиона Европе. Била је стварно напета утакмица, али смо у финишу показали квалитет. Успјели смо да их савладамо и остваримо толико жељени циљ да постанемо шампиони Европе. Било је то заиста велико славље. Моменат за историју којим је мој Борац постао рукометни великан и уписао се међу шампионе Европе, са осмијехом се присјећа легендарни Абас.

Борац се дуго мучио са данском Фредерицијом али је на крају славио 17:15. При рзеултату 16:15 управо је Арсланагић одбранио ударац Серена Андерсеона, а на другој страни је Здравко Рађеновић изборио седмерац. Недељко Вујиновић је био сигуран за побједу и велико славље.

Борац је након тога још 1991. године освојио Куп ИХФ а Арсланагић истиче да је мало потребно да овај клуб опет буде значајан на међународној сцени.

-Борац је сад на добром путу, али ми се чини да му недостаје логистика коју смо на примјер ми имали. Нажалост покојни Миро Бјелић и Момо Голић би преврнули бившу државу да нађу квалитетног играча и да га приволе да дође у Бањалуку. Била је ово заиста сјајна средина у којој је сваки играч могао да се докаже. Сад је спорт постао и бизнис. Јасно је да се не може као и раније и због тога је потребна подршка надлежних институација. Уз  уважавање свих спортова, ипак је рукомет у Бањалуци број 1 и нешто што има традицију и квалитет. Треба помоћи овом клубу да изађе у Европу. Ево имате Пелистер Битољ као примјер како се може све направити. Имамо ми талентоване дјеце, треба само јасан план и подршка да се направи искорак. То бих заиста волио да видим и био би пресрећан да се Борац опет нађе на европској мапи - поручују бивши голман и тренер бањалучког тима. А када такве ријечи дођу од једног од највећих рукометних великана јасно је какву тежину имају.

Највећа љубав

Иако је Борцу дао све током играчке и тренерске каријере, Абас Арсланагић је три пута “отјеран” из клуба.

- Борац је моја највећа спортска љубав. Три пута сам био отјеран али ти појединци који су радили у клубу нису Борац. Нисам никад могао да ружно причам о клубу јер је он мој. Учествовао сам у стварању његове историје и само је битно да се он сачува и да буде што бољи . Управе пролазе али клуб мора да буде на првом мјесту свима нама.

Барселона зове једном

А мало је недостајало да легендарни Арсланагић напусти клуб пред историјску сезону и освајање титуле шампиона Европе.

-Барселона ме је тражила те 1975. године, али Борац није желио да ме пусти и нису дали исписницу. Били су баш загријани да ме доведу. Кад је дошло вријеме да одем из Борца онда они више нису били заинтересовани , тако да је за мене важило оно правило да Барселона зобе једном и да се не одбија. На крају  сам отишао у Њемачку, али се тамо нисам дуго задржао

Финале

Борац – Фредериција 17:15 (11:7)

Спортска дворана “Борик” у Бањалуци. Гледалаца: 5.000. Судије: Херберт Хеншел и Петер Хенфус (ДР Њемачка). Седмерци: Борац 3 (2), Фредериција 3 (2). Искључења: Борац 6 минута, Фредериција 2 минута.

БОРАЦ: Арсланагић, Селец 2, Рађеновић 6, Каралић 2, Бјелић, Вујиновић 2 (1), Вукша, Унчанин 2, Поповић 1 (1), Б. Голић, М. Голић 2, Равлић. Тренер: Перо Јањић.

ФРЕДЕРИЦИЈА: Јепесен, Ф. Хансен 3 (1), Хајдерман, Нилсен 3 (1), Соренсен 1, Јунгланд 1, А. Хансен, Андерсен 3, Пулсен, Мадсен 2, Петерсен 2. Тренер: Оле Ворм.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.