ОСВРТ: Борац био и остао борац

Када је 4. јула 1926. године група младих трговачких помоћника послије вишемјесечне преписке одржала Оснивачку скупштину Фудбалског клуба Борац, нико није ни слутио да ће се девет и по деценија касније њихово чедо наћи међу 80 најбољих европских клубова који ће кренути у битку за ушати пехар.

Сигурно ни Веселин Маслеша, који је тада рекао: “Уколико ћете се борити за своја радничка права, зашто да вам се клуб не зове Борац.” И тако је настао Борац, који је у непуних вијек постојања пролазио кроз многобројне бурне периоде, успоне и падове. Рад клуба је у неколико наврата забрањиван, а најтамнији период био је 1941. до 1945. када је НДХ у потпуности зауставила “лопту”.

Међутим, Борац је увијек био и остао борац. Послије Другог свјетског рата доживио је процват и био увијек радо виђен гост на теренима широм Југославије. Нови рат, овог пута грађански, није зауставио Бањалучане, који су, играјући домаће утакмице у Ваљеву, Бачкој Паланци и Новом Саду, покушавали да остану унутар система, који је и давно прије тога био предвиђен за рушење.

Услиједио је повратак на фудбалску сцену Републике Српске, а потом и БиХ, и онда можда најтежа деценија у историји Борца. Клубу је дуго пријетио финансијски колапс, гашење. На Градском стадиону су готово стално били у грчу, рачуни су готово стално били блокирани, предвиђао се најцрњи сценарио, клуб је испао из Премијер лиге.

Али, појавила се група младих људи предвођених Вицом Зељковићем, која је клуб дигла из пепела. Вратили су већину дугова, неке репрограмирали, а све су то пратиле добре игре и резултати, који су сада крунисани другом титулом и пласманом у квалификације за Лигу шампиона послије десет сезона.

И свих тих година, и оних ружних, и оних много љепших, уз Борац је била Бањалука, Крајина и цијела Републике Српска. Били су и Ваљево, Бачка Паланка и Нови Сад, који никада нису заборавили да је Борац баш њих изабрао да у њима бије битке, често и неравноправне, са осталим прволигашима. Били су уз њих сви знани и незнани фудбалери који су бар једном у животу обукли црвено-плави дрес.

Све ове чињенице треба да буду мотив фудбалерима Борца да сутра у Румунији покушају да се изборе са много моћнијим, богатијим клубом, о чијим квалитетима не треба много трошити ријечи. Нека буду борци као што је Борац и нека им у подсвијести стално буде то да ће у тим тренуцима из њих бити цијела Бањалука, Република Српска, али и Србија. Срца многих куцаће за Борац и зато сви заједно треба да вјерујемо да Борац има шта да тражи у Клужу, а потом и у Бањалуци. Да може  доказати да на терену не играју ни новац, ни моћ, већ да о побједнику одлучује срце. Зато, Борче, буди борац и у Клужу, као што си био свих ових 95 година.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.