Ноћ кад је Бањалука плакала

БАЊАЛУКА - Рукометни клуб Борац проживљава веома тешке тренутке у којима се бори за пуко преживљавање и нема новца чак ни за одигравање првенствених дуела. Рукометни великан као да је заборављен од свих, а у европским куповима одавно није битан фактор.

Често се сви са сјетом сјете сјајних дуела у прошлости, посебно двомеча са норвешким Сандефјордом 2000. године. Управо тај меч, који је одигран 19. новембра те године, обиљежио је једну генерацију и сви љубитељи "црвено-плавих" се упркос елиминацији  радо сјећају меча у којем је пун "Борик" носио младу екипу. И док у протеклим годинама клуб никако није могао да напуни дворану чак ни на европским мечевима, тада се тражила карта више. Истина, био је и другачији менталитет људи који су били жељни спорта, али и да подрже своје колеге, пријатеље из насеља који су тада носили црвено-плави дрес.

Те сезоне екипа је прво убједљиво елиминисала Хаселт, а затим је услиједио магични дуел против Шахтјора. Украјинци су добили меч 31:22 и сви су већ отписали Борац, али дуг пут је у првом мечу оставио трага на Бањалучане, док су у реваншу играчи Шахтјора били у проблему. "Црвено-плави" су славили 33:15 и изборили дуел против Сандефјорда који је сезону прије тога играо у Лиги шампиона.

Норвежани су у првом дуелу славили 29:21, али нико у граду на Врбасу није помишљао на предају. О томе каква је атмосфера владала у Бањалуци тих дана, говори податак да је дворана сат и по времена прије почетка утакмице била препуна и да празног мјеста није било. Степеништа, стазе у дворани су били толико испуњени да "игла није могла да падне". Бројни навијачи су остали у холу дворане, гдје су на ТВ екрану пратили меч јер мјеста унутра више није било.

Млади тим Борца водили су искусни голман Златко Радомировић и бек Зоран Мартиновић. Бањалучане је мало дијелило од новог чуда јер су имали напад  за побједу. Мартиновић је преузео одговорност као најбољи и најискуснији играч и није погодио.  А управо је он на том дуелу наступио повријеђен како би помогао младом тиму.

- Често се сјетим тог дуела. У првом мечу смо превише изгубили јер је Труба (Златко Радомировић) имао више од 20 одбрана. Добили су нас са осам разлике и то је било превише према приказаној игри. А онда је услиједио реванш. И данас се најежим кад се тога сјетим. Што би Бањалучани рекли: "Земља је горјела". Пуна дворана нас је носила и одиграли смо сјајан меч у којем смо били близу да избацимо екипу пуну норвешких репрезентативаца. Имали смо напад за побједу и пролаз. Као најстарији сам преузео одговорност и нисам погодио. Можда је требало и другачије да одиграмо, али шта је, ту је. Био ми је то најтежи тренутак у каријери јер смо пуно могли те сезоне. Тим је био спој младости и искуства и атмосфера је била сјајна - истиче Мартиновић за "Глас Српске".

Сјајни бек је један од најбољих играча који су носили дрес Борца у послијератном периоду.

- У Бањалуци сам провео двије незаборавне године. Прелијепе успомене носим, а из Борца сам отишао у иностранство. С момцима сам повремено у контакту. Блажевић ми је долазио прије неколико година, били су Дадо Љубишић и Небојша Граховац. Недавно сам се тужним поводом чуо с Немањом Бјелићем да изразим саучешће. Пратим ситуацију у којој се налази Борац у вези са клупским просторијама и финансијама. Борац је име које се зна у Европи и мора да преживи и превазиђе ове проблеме. Надам се да ће им помоћи и сигурно је да клуб то заслужује - рекао је Мартиновић.

Борац је тада окосницу екипе имао од својих младића. Међу њима су били, између осталих, Срђан Тривунџа и Горан Малић.

Крилни играч истиче да се и сад најежи кад помисли на тај дуел.

- Тај меч је обиљежио нашу генерацију. "Борик" је био препун, и сад се најежим. Од управе клуба смо добили само по три карте за меч, а сви су нам тражили. Родитељи, родбина, пријатељи. Карте су продаване по тадашњих пет марака. Мислим да би напунили двије дворане какво је интересовање било. Борац је био екипа састављена од домаћих момака и изузетно квалитетних појачања. Мартиновић је, по мени, најбољи играч који је носио дрес Борца након рата. Иако смо први меч изгубили са осам разлике, сви смо вјеровали у преокрет, а управа нам је понудила награду од 10.000 марака за пролазак. Одиграли смо сјајан меч, а мислим да смо своје шансе изгубили у првом дуелу. И данас ме људи на улици питају за тај дуел, а у вашем листу је изашао наслов "Ноћ кад је Бањалука плакала". Мало људи зна да је Зоран Мартиновић тада био повријеђен, али је стиснуо зубе и одиграо меч . То само показује каква смо екипа били. Дали смо све за тај клуб и зато нам све ово данас веома тешко пада. И тада је било криза, али је клуб имао јаку домаћу основу која је знала шта је клуб и која се до краја борила за њега. Знали смо играти и кад 11 мјесеци нисмо имали новца. Та генерација је прави примјер како Борац треба да изгледа. Имали смо од 12 играча осам домаћих, те четири изузетно квалитетна појачања - истиче Малић.

Од пуног "Борика" Борац је дошао до тога да на европским утакмицама гостујући тимови имају сличну подршку као и домаћи тим. Доста тога се у клубу и око клуба изгубило, па више ни европски мечеви не  могу да напуне дворану.

- Ништа ово није пукло преко ноћи. Траје то још од квалификација за Лигу шампиона, када је дворана исто била пуна, а на паркету Младен Бојиновић, Растко Николић, Мирко Микић. Били су у тиму репрезентативци Србије и БиХ, што садашњи, што будући.  Имао си тим који је могао да буде равноправан са европским тимовима, а након тога се све то изгубило и Борац више  није то што треба да буде у европским оквирима. Пречесто су мечеви изгубљени великом разликом. Кад се сјетимо Сандефјорда, видимо окосницу од домаћих играча и права појачања. Играче који су доведени да буду и били су носиоци игре. Зоран Мартиновић је био сјајан играч, али и човјек од којег смо ми млади могли пуно да научимо. Никад није  бјежао од тога да преузме одговорност - истиче Тривунџа и додаје: - Данас то, нажалост, није случај. Наравно да је највећи проблем новац, који је ранијих година трошен ненамјенски. Али треба ту посложити доста и у организацији клуба. Не може нико да ме убиједи да у клубу нема мјеста за Игора Рађеновића, Небојшу Голића, Горана Малића, Младена Бојиновића, Дејана Унчанина или професора Борка Петровића. Све су то момци који имају своје име, реноме, и могу да помогну клубу, али су им врата затворена.

Бивши играч клуба истиче да га посебно боли једна ствар.

- Мени је најпоразније да је екипа остала без своје јуниорске екипе. Да талентовани играчи обилазе Борац и одлазе у Извиђач или неке друге клубове. Имамо доста примјера за то да играчи из нашег региона пролазе кроз Бањалуку и одлазе мимо Борца. Ето, Милош Кос, који је из Дубице прешао у Извиђач, је најдрастичнији примјер и постао је репрезентативац Србије. А посебно то да немаш јуниоре од којих треба да ствараш окосницу свог будућег тима. То је кроз историју био заштитни знак клуба. Квалитетан млађи кадар који је надограђен правим појачањима. Нажалост, данас су од Борца остали само име и клупске боје - поручио је Тривунџа.

Промашај дар за рођендан

О томе каква је атмосфера владала међу играчима, најбоље свједочи анегдота из наредних сезона. Наиме, трагичару меча Зорану Мартиновићу су саиграчи за рођендан поклонили касету са снимком поменуте утакмице, на којој је промашио шут за пролазак. И то показује какав је тимски дух владао у екипи јер се само велики могу шалити на свој рачун.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.