Наступ на ОИ испуњење снова, а медаља круна каријере

Бањалука - Сан сваког спортисте је да буде учесник Олимпијских игара, а рукометаш Милорад Каралић, боксер Антон Јосиповић и кошаркашица Слађана Голић не само да су га испунили, већ су га крунисали златним, односно сребрном медаљом.

Некадашњи рукометаш Борца Милорад Каралић био је члан репрезентације Југославије која је 1972. године постала први олимпијски побједник у овом спорту (не рачунајући велики рукомет, односно хазену, који се играо у Берлину 1936. године), послије побједе у финалу над Чехословачком од 21:16.

- Имали смо сјајну екипу, која је била један од фаворита турнира и успјели смо да дођемо до златног одличја на које смо и те како поносни. Међутим, сав наш успјех остао је у сјенци терористичког напада 5. септембра када су погинула деветорица израелских спортиста. Сви смо били у шоку и остао је горак укус злата које смо освојили. Међутим, сам наступ на играма је остварење свих циљева једног спортисте и још када буде окруњен медаљом, онда је то фантастичан осјећај - додао је Каралић.

Рукометаш Борца је наступио четири године касније на Играма у Монтреалу и са Југославијом освојио пето мјесто.

Олимпијске игре у Лос Анђелесу 1984. године остале су у трајном сјећању некадашњег боксера Славије Анте Јосиповића, који се окитио златном медаљом у полутешкој категорији. Остало је упамћено да је до најсјајнијег одличја дошао без противника у финалу.

- Прво сам у осмини финала побиједио Нијемца Маркуса Бота, затим Румуна Георгицу Донићија, а у полуфиналу и Алжирца Мустафу Мусу. У другом полуфиналу састали су се касније Американац Ивандер Холифилд и Кевин Бери са Новог Зеланда. Судија у рингу био је Југословен Глигорије Новичић, који је изрекао Холифилду дисквалификацију, пошто је он послије знака "стоп" нокаутирао противника. Упркос протестима и жалби домаћина Холифилид није  прошао у финале, а Бери није могао да боксује због посљедица нокаута. Добио сам злато без финалне борбе - нагласио је Јосиповић.

Он се присјетио још неких детаља из Лос Анђелеса.

- Као олимпијски побједник стајао сам на највишем постољу са златном медаљом, а Холифилд ми је био с лијеве стране, ниже од мене, с бронзаном. Било је нормално да публика реагује звиждуцима, јер је њеног боксера дисквалификовао наш судија Глигорије Новичић. Али, предухитрио сам је. Загрлио сам Холифилда, попео га крај себе и подигао му руку као побједнику... Двораном се проломио спонтан аплауз, који се претворио у овације мени, па и Холифилду - истакао је Јосиповић.

Ипак, за њега најдражи тренутак на Играма било је свирање химне "Хеј, Словени".

- Док живим, памтићу када сам развио заставу Југославије, коју ми је дан раније купио новинар "Политике Експрес" Слободан Момчиловић - додао је Јосиповић.

Прослављена кошаркашица Слађана Голић, која је рекордер по броју наступа за репрезентацију Југославије, поносна је што је два пута била учесник Олимпијских игара.

- Први пут било је то у Лос Анђелесу 1984. године, када је Југославија заузела шесто мјесто. Било је то испуњење мог сна, јер сам на једном мјесту могла да видим највеће асове свијета у свим спортовима. У Олимпијском селу близу нас били су амерички кошаркаши предвођени незаборавним Мајклом Џорданом, чувени Карл Луис - рекла је бивша кошаркашица Младог Крајишника Слађана Голић.

Четири године касније Голићева је била члан репрезентације Југославије која је у Сеулу освојила сребро послије пораза у финалу од САД, 70:77.

- Била је то круна моје каријере. Немам ријечи да опишем осјећање када се налазиш на постољу и када се испред тебе вијори застава твоје земље - додала је Слађана Голић.

Шпиц и Овенс

За рукометаша Милорада Каралића Олимпијске игре у Минхену 1972. године остале су урезане у сјећању по још два детаља.

- У Олимпијском селу, између осталог, био је базен на којем су тренирали пливачи. Свако јутро у исто вријеме на њега је ишао најуспјешнији спортиста ових игара, амерички пливач Марк Шпиц, који је освојио седам златних медаља. Уз њега је увијек био тренер и четворица полицајаца. Друга занимљивост десила се једног јутра када смо излазили из Олимпијског села, када се на једном мјесту окупио велики број спортиста. Међу њима је био легендарни амерички атлетичар Џеси Овенс, који јер на Играма у Берлину 1936. године освојио четири злата. Иако у позним годинама, имао је стрпљења да се слика са свима, а међу њима било је и нас неколико из репрезентације Југославије - истакао је Каралић.

Барселона

Слађана Голић жали што није отишла и на своје треће игре, у Барселони 1992. године.

- Репрезентација Југославије пласирала се на завршни турнир, припреме су биле већ обављене, али санкције које је увео Савјет безбједности против Југославије онемогућиле су да се такмичимо у било којем екипном спорту. Штета, јер смо могли поново до медаље. Ипак, нисам пропустила те игре, јер сам у својству гледаоца посматрала нека такмичења у Барселони - рекла је Слађана Голић.

Контакт

У првом послијератном доласку у Бањалуку на Први меморијални турнир "Радован Бисић" 1997. године Антон Јосиповић је доживио велику неугодност.

- У једном кафићу сам рањен и послије лијечења у Бањалуци опорављао сам се у Загребу. Тада сам добио поруку од свог несуђеног ривала у финалу Олимпијских игара Ивандера Холифилда, који ми је понудио помоћ најбољих америчких клиника и нагласио: "О новцу не брини. Ништа није вредније од наших живота." Замислите, то се догодило 13 година послије нашег сусрета на додјели медаља у Лос Анђелесу, али и само неколико мјесеци након што му је у оном чувеном мечу Мајк Тајсон одгризао комад ува... Захвалио сам му, али није било потребе да путујем у Америку - нагласио је Јосиповић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.