Кочић и Ђаковић понос Нове Тополе

Градишка - Више стотина суграђана дочекало је и поздравило кадетске кошаркаше репрезентације БиХ Николу Ђаковића и Срђана Кочића у Новој Тополи.

Варошица на путу између Бањалуке и Градишке изњедрила је двојицу јунака, који су заједно са вршњацима направили подвиг и изненадили кошаркашку Европу. До сада је Градишка била позната по кошаркашима Ратку Варди и Феликсу Којадиновићу, који су имали врхунске каријере, а овим успјехом двојица, иако још голобрадих момака, обезбиједили су мјесто у историји. Своје прве кошаркашке кораке започели су у КК Топ баскет, да би затим Ђаковић отишао у Будућност из Бијељине, а Кочић, иако га је тражила Црвена звезда, изабрао сарајевску екипу Спарс.

- Не могу да вјерујем шта смо направили. На тренутак ми се чини да све сањам, али онда постанем свјестан да смо најбољи у Европи. Хвала свима на великој подршци, а поготово мојој породици - рекао је Кочић, који је био у загрљају најмилијих.

Најмлађи члан чете Јосипа Панџе, Никола Ђаковић (2000. годиште), био је под утисцима дочека више од 500 чланова породице, комшија и пријатеља.

- Хвала вам, тренутно сам најсрећнији човјек на свијету. Желим да се захвалим свима, који су нас бодрили и који су нас овдје дочекали. Још нисмо свјесни да смо освојили медаљу и да смо прваци Европе - казао је Ђаковић.

Велики осмијех и срећа обасјали су лице њиховог првог тренера Владе Тодоровића, којем припада велики дио заслуга што је златна медаља засијала на грудима његових ученика.

- Они су изузетно талентована дјеца. Оног момента када сам примијетио да су превазишли ову средину, одлучио сам да их пошаљем у клубове који су их тражили. Сада је велико питање да ли ће остати у Бијељини и Сарајеву, јер им овај успјех отвара врата најјачих европских клубова и лига - рекао је Тодоровић.

Нека ово буде само прво у низу славља којим су Становници Нове Тополе, Градишке и околних мјеста поздравили младе шампионе.

Дјед Саво пресрећан

Поносан је био и Ђаковићев дјед Саво Васиљевић, који је казао да нема ријечи којом може описати своју срећу и понос што је његов унук донио злато из Литваније.

- Он је талентован дјечак и увијек је говорио да је кошарка његов живот. Овим је остварио нешто што мене не чини само поносним него је тај осјећај хиљаду пута јачи - казао је Васиљевић са сузама радосницама у очима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.