"Још један поен, још једна утакмица“: Слађана Ерић и одбојка, љубав која не зна за крај

БАЊАЛУКА - Има та чувена пјесма Дејана Цукића – "Ја би да певам још мало". Када у стихове те нумере убаците име Слађане Ерић на најбољи начин би могли описати дуговјечност нове-старе одбојкашице Бимал Јединства.

"Ја би да игра још мало, јер је Слађа само једна..." Јединствена! Не само по дуговјечности на одбојкашким теренима. Једноставно је другачија, шармантна, ауторитативна, своја... Или како она рече, у великој исповијести за "Глас Српске" - и сестра, и брат, и краљица. Све! Рођена Тузланка, дјевојчурак из Бијељине, којој је један давни мај одредио судбину и послао је у велику Црвену звезду. Тамо је била највољенији играч генерације која је знала само за побједе и трофеје, одакле је отишла у велики свијет и освојила све или скоро све, гдје год се појавила. Промијенила је 19 клубова, али и била дио првог великог таласа српске женске одбојке, који је водиља и овим дјевојчицама данас, које, гле чуда, води Слађин први велики учитељ - Зоран Терзић. У интервјуу који се чита у једном даху, који ће вјероватно бити основна лектира за њене младе саиграчице у Брчком, али и за друге младе одбојкашице, популарна Слаки је открила тајну дуговјечности на терену, али откуд поново у Бимал Јединству, те какви су јој даљи планови и зашто сваки пут, када дође август мјесец она пожели да одигра још једну сезону, још једну утакмицу...

Факти: 

• Да се остварила као мајка, већ би ставила би тачку на каријеру
• Једина жал неодлазак на Свјетско првенство 2006. године
• Спремна и књига, али крај још није "написан"

- Да се десио изненада овај повратак у Брчко – јесте. Као и послије сваке сезоне увијек негдје кажем да сам завршила и онда када дође август, увелико тренирам. Ове године се, међутим, десио мали пех, јер у Бијељини више немам гдје да тренирам. Одлазак у Београд и прикључивање некој екипи у овом тренутку није био замислив. Онда ме је Сандра Митровић, која је прије свега моја пријатељица, и наравно тренер Бимал Јединства, позвала и рекла да би дошла до Бијељине да разговарамо уз кафу. Стигла је са супругом и кћеркицом, сјеле смо и понудила ми је да дођем да тренирам и да јој помогнем. Кажем ти – она је дошла на једну кафу и довела ме овдје. Рекла сам јој да је имала пуно среће, пошто понављам, нисам имала гдје да тренирам. Све се десило врло спонтано. Неколико дана сам размишљала шта и како, а пошто ми је Брчко релативно близу куће, направила сам договор са Сандром и одлучила сам да видимо шта ће бити даље. Бимал Јединство је велики клуб, 15 година узастопно били су шампиони и то је једна од оних понуда које се не одбијају – рекла је Ерићева и додала:

- Била сам већ у Брчком, мислим да је била 2015/16. Знам да сам се одмах послије тога вратила у Визуру. Било је давно. Али знам да смо узели све првенство и Куп БиХ, али и Куп Републике Српске – подсјетила је Ерићева.

ГЛАС: И Сандрин стручни штаб је појачан. Стигао је Жарко Кисић.

ЕРИЋ: По мени, његовим доласком у стручни штаб направљена је велика ствар. Јако добро се тренира и тај ниво одбојке који он доноси је нешто на шта сам ја генерално навикла. Тај професионализам који он доноси подиже све на неки виши ниво.

ГЛАС: Како Вас види Сандра Митровић, искључиво као средњег блокера или коректора, по потреби.

ЕРИЋ: Не, дефинитивно ћу играти само средњег блокера. На коректору смо добро попуњени. Ту је Мануела Драговић.

ГЛАС: Колико времена би Вам требало да побројте свих 19 клубова за које сте играли?

ЕРИЋ: Колико би ми времена требало? (смијех) Ако кажу да је 19 клубова, онда је вјероватно тако. Некада и ја неке информације сазнам из новина, па када треба сама да се преслишам и набројим све одједном, није баш једноставно. (смијех)

ГЛАС: Примијетно је да су ангажмани, у посљедње вријеме, онако за Вашу душу, што би се рекло.

ЕРИЋ: Па, наравно. Видиш, ја сигурно са оволико година гледам да себи мало приуштим и лијепо и корисно. Увијек се окрећем сунцу, мору и острвима. Испоставило се и да су посљедње три екипе заиста биле на мору и острвима, али у свим клубовима били су моји пријатељи – било да је тренер или предсједници клубова. Испоставило се да сам ишла на некој пријатељској основи и да сам позивана као помоћ, више него што сам баш бирала сунце, плажу и тај хедонизам. Од Логан Том са којом сам играла, па ми је била и тренер, до Аполона, против којих сам прије тога играла, и Галате, и УБ-а... Кад год дође крај сезоне, негдје ми буде доста свега. Али онда се вратим у тај неки ритам тренинга. То је мој живот, тако живим цијели живот.

ГЛАС: За Вас се просто лијепе трофеји? Имате их са разних страна свијета.

ЕРИЋ: Има свега. Буквално, гдје год сам била, било је трофеја – Швајцарска, Србија, Шпанија...У неким клубовима сам се задржавала по неколико година. Мислим да нисам само у Русији освојила нешто, у Кини, Италији... Ето и тај Арис. Мада сам ја дошла када је клуб буквално испадао из лиге. Није било ни реално освајање неког трофеја. Али изгледало је као да смо га освојили, пошто смо од немогућег, стопостотног испадања из лиге дошли до опстанка без баража. Тако да је неким лудим ритмом и побједама у неким утакмицама, које нико није очекивао да ћемо добити - остварен опстанак у лиги.

ГЛАС: Један од најљепших периода Ваше каријере сигурно је онај проведен у Црвеној звезди, од 2000 до 2004. године.

ЕРИЋ: Мислим да се то никада неће поновити. И жао ми је што данашња дјеца то никада неће осјетити– тај начин, тај однос... Ми нисмо имале ништа. Ни паметне телефоне, ни одбојкашка помагала, ни климатизоване дворане какве данас имају, ни теретане. Трчала сам по "Маракани" уздуж и попријеко. Мислим да сам знала тачан број степеница на цијелом стадиону. Али то јединство, та група... Терзу је Александар Боричић из мушке јуниорске екипе прекомандовао за тренера женске екипе. Он је прво одбијао. Било је тешко Терзу наговорити да буде тренер женске екипе. У тој првој сезони сам играла са старијим играчицама, биле су Боричићеве кћерке Александра и Ивана, Јелена Маљковић, Маја Илић, и много дјевојака које су биле старијеод мене по пет-шест година. А онда, када су оне отишле, дошла је смјена генерација, дошла је та моја генерација – Ђера (Ивана Ђерисило), Ања (Спасојевић), Маја (Огњеновић), Драгана Илић, Ивана Крџић, Маја Лакушић, Нина Бјеговић, Лана Томић, Марина Вујевић… Нажалост, неке од њих нису наставиле са одбојком. Ми смо дисале и играле као једна. Остављале смо срце на терену за спектакуларне навијаче -"делије". Хиљаде и хиљаде људи долазиле да гледају одбојку. Ми смо оживјеле одбојку у Београду и тада у Југославији. Тај осјећај када се враћате на ТВ екране, када "СОС" почиње програм, када излазите у свим новинама и сви вас препознају на улици – то је стварно био успјех. То је била историја коју смо ми исписале. И те фамозне утакмице у Ужицу са трубачима, са хиљадама и хиљадама људи, са навијачима Звезде, који их надгласају... То се никада неће поновити. Жао ми је што је то нестало и што тај осјећај више не постоји. Ето, то је била љубав. Сада је све другачије. Сада је све врти око новца. Данас дјеца имају менаџере и превелике амбиције, прије свега родитеља. Ми смо се тада играле одбојке. Нико од нас није знао да ћемо бити то што смо данас. Мислим да смо биле слободне и прије свега - биле смо дјеца. Терза нас је учио и пустио да се лијепо играмо. И онда смо експлодирале. Сјећам се и када су навијачи упадали на терен. Нама је то било сасвим нормално. Са њима сам прослављала сваку титулу. Ми смо били као једно са тим навијачима. Када су правили транспаренте за утакмице, правили су их током наших тренинга и утакмица. Једноставно, живјели смо као у једној кући, у тој "малој Маракани". Толико смо били заједно и повезани. То се преливало и на фудбал, јер нам је био јако близу. Звезду смо, поред фудбала, подигле на неки виши ниво што се тиче одбојке. Мислим да Звезда послије нас није имала то. Надам се да ће некада вратити сву ту славу и све то што смо ми имали.

ГЛАС: Једна сте од ријетких одбојкашица, којој је "Звездин сјевер" скандирао име и презиме. Било је то на утакмици против Младости из Лучана.

ЕРИЋ: Да, да. Јесте. Двогледом су ме пронашли. Тада је било битно да Партизан негдје одигра неријешено или изгуби, а Звезда је играла са Лучанима и та утакмица је одлучивала ко ће освојити титулу. Био је напет меч и дошло је пуно "делија". Сјевер је био пун, запад је такође био пун. Ми смо тада освојиле, не знам која ми је то била титула. Мислим да је била моја прва титула, а Звездина 21. Сједила сам са Гагом Илић, Мајом Мратинковић. Сједиле смо и гледале утакмицу. Другарица из средње школе, Биља, гледа ме и каже: "Ти чујеш"? Реко: "Пусти ме да гледам утакмицу“. Она каже: "Слаки, скандирају твоје име". Реко: "Ко ми скандира име"? Нисам могла да устанем. Тај осјећај… Ноге су ми се тресле док сам покушавала да устанем и да им махнем. Не знам да ли је икада икоме скандирано име на "Маракани", а да није фудбалер. Ријетки су то доживјели, такве овације и такву љубав од "делија" као ја. Мени је чак дуж ције сале на "Маракани", била исписана порука: "Слађо, ми те волимо – "Делије, Сјевер“, и велико срце са бројем један. Сви су се тада питали: "Зашто ја?“ Нисам била "Звездино дијете". Дошла сам из Бијељине, видјели су ме на "Мајским данима одбоје", људи из Звезде, нисам рођена у Београду. Можда је разлог био нека моја енергија, то моје "нефолирање", та обострана љубав. Мислим да је то због тог спонтаног, природног односа...

ГЛАС: Коју утакмицу посебно памтите?

ЕРИЋ: Не може се то препричати. Мислим на утакмицу против ужичког Јединства - губиле смо са 24:18. Преокренуле смо то. Ево, сада сам се најежила. Памтим сваки поен са те утакмице. Послије прве титуле све се промијенило у мом животу, у каријери. Људи су ме препознавали. Сваког дана ме је чекао један мали дјечак у Звездином дресу са букетом црвено-бијелих ружа испред Друге економске школе, од моје 21. титуле. Сваки пут када бих освојила титулу, доносио ми је огроман букет. Колико титула, толико црвено-бијелих ружа. То никада никоме нисам рекла. Стварно је било сјајно. Спремам и своју књигу, све ће то бити тамо написано.

ГЛАС: Пишете књигу?

ЕРИЋ: Да, планирам је од периода још из Звезде. Већ сам у припремама, имам човјека који ће ми помоћи око савјета, штампе, све сам пронашла. Али не могу да почнем и да завршим када још нисам завршила каријеру. Не могу сада да кажем да је крај. Дошла сам у Брчко, можда завршим у Јединству. Можда сљедеће године одем у Мексико да играм. Онда не могу да кажем да је крај. Никад се не зна. Почетак ми је најлакши јер знам шта сам све прошла, али крај још "није написан". Књига ће сигурно бити са детаљима како сам све прошла и доживјела. Знаш оно – још један поен, још једна утакмица...

ГЛАС: Имате ли идеју за наслов?

ЕРИЋ: Имам их више, али не знам. Мислим да је наслов јако битан. Неће бити порталски сигурно. (смијех) Када ми портали кажу да сам у петој деценији, срце ме заболи. Али онда добијем сто порука и кажу: "Баш лепо изгледаш у својим годинама“. Ма, могла бих и филм да снимим. Материјала има. Само та Звезда, те четири године, шта смо све имале, шта смо прошле... Ту је било више суза него аплауза. Али кроз те сузе, ту борбу, тај страх, рад и одрицање, на крају сам увијек завршавала са осмијехом и трофејом.

ГЛАС: Важна ставка у Вашој каријери је репрезентација. Били сте дио генерације од које је све почело, успон српске женске одбојке.

ЕРИЋ: Да. Од нас је почео тај неки успон. Често када са Весном Читаковић причам, она каже – пошто смо биле цимерке, била ми је капитен, а и играле смо на истој позицији – када се сретнемо буде оно: "Еј, Слаки, знаш шта смо ми морале, а како ова дјеца данас имају све на готово и колико смо ми тога урадиле да бисмо дошле до овог нивоа.“ Јесмо ми били ти почеци. То ћу увијек да кажем, не дижући себе или ту генерацију. Али ја нисам имала среће да одем на то Свјетско првенство. И од те 2006. године, медаље не престају да стижу. Драго ми је да сам била дио тог почетка. Можда нисам окачила медаљу око врата, али негдје честитајући свима њима и Терзи, па и сада када му пошаљем поруку, увијек ми је пуно срце, глас ми заигра као да сам била тамо.

ГЛАС: Вас је повреда одвојила од тог СП 2006. године.

ЕРИЋ: Да. У тој утакмици у којој смо изборили пласман нисам играла. Ми смо се већ пласирали у Дрездену. У седам ујутру сам скочила на лопту и покидали су ми се сви лигаменти скочног зглоба. Терза ми је рекао да морам да играм ту утакмицу. Веома брзо сам оперисана послије тих квалификација за Свјетско првенство 2006. Тада сам потписала и уговор за Волеро. Послије Волера више никада нисам потписивала уговоре на више година. Клубови некада стварно немају разумијевања за ваше репрезентативне обавезе, али и повреде које зарадите у репрезентацији. Имала сам потписан уговор с њима на три године. Предсједник Волера тада није хтио нида разговара ни са ким из репрезентације. Директор националног тима Дарко Ђурашковић је покушао да успостави везу с њим у вези опоравка и лијечења послије операције, да имам довољно времена до почетка Свјетског првенства. Не, једноставно су из клуба рекли да морам на операцију и то је било то. Била сам јако млада, мислим да сам имала 21 годину. Нисам можда била ни добро заштићена од странеме наџера и клуба. Нисам ја ту могла много да бирам. И жао ми је. Рекла сам то у једном подкасту – када бих могла да вратим вријеме, једном ногом бих се вратила на то Свјетско првенство. Сигурно би моја каријера послије тог Свјетског првенства ишла другим путем. Можда бих окачила још коју медаљу око врата. Овако се завршило. Али добро, шта је ту је. То је једина истина.

ГЛАС: Кад већ помињете Волеро, то је занимљива прича. Било је доста наших играчица, али и тренера у том клубу?

ЕРИЋ: Да, звали смо га "српски Волеро“. Било је нас девет Српкиња у једном моменту тамо. Практично комплетна Црвена звезда је тада била тамо. Па и Наталија Мамадова је знала српски. Промијенили смо доста српских тренера. Покојни Мирослав Аксентијевић је био, Велибор Ивановић, доста стручњака и из Хрватске је долазило. А пази сад ово, ја послије Волера, у иностранству могу бити само са двије Српскиње у тиму. Три плус – не. (смијех). Много нас на једном мјесту – види, то је лудило! (смијех)

ГЛАС: Да се вратимо на репрезентацију. Једна од Ваших најбољих пријатељица из репрезентације је Маја Огњеновић.

ЕРИЋ: Да. Ми смо цијели живот заједно, још од Звезде. Три године смо живјеле заједно. Биле смо цимерке и у репрезентацији. Када Весна (Читаковић) није била у тиму. Весна се у међувремену породила, тако да смо Маја и ја прошле све – од живота заједно, дијељења соба, терена. Само нам се никада ниједесило да играмо поново заједно у некој иностраноје кипи. Једном сам играла против ње у Русији, али никада више нисмо играле заједно у иностранству. Некако смо ишле да играмо у различите државе.

ГЛАС: Има нека тајна те ваше собе. Невјероватно дуго сте у одбојци.

ЕРИЋ: Знаш како, Мају знам добро, толико година. Мислим да негдје размишљамо исто. Да сам се остварила као мајка, мислим да бих са одбојком давно завршила. Негдје смо се више посветиле каријери, том неком односу, него породици. Мислим да је то тајна те дуговјечност... Ево, из мог угла је то, за њу не знам. Да сам постала мајка, мислим да бих истог тренутка "окачила патике о клин". Кроз клубове и репрезентацију гледала сам жене, мајке, које су остављале своју дјецу, које су плакале за њима, па и бебе смо водили са собом. Тада сам се заклела да, ако се остварим као мајка, ту ће мојој каријери бити крај. Нисам себична, али ме је тако живот водио. Ја сам мијењала континенте на годишње мнивоу. Не знам ниједног мушкарца, ни мушког спортисту, који је спреман толико да те прати и да те чека. То је данас јако тешко. Мислим да је једним дијелом и то тајна моје дуговјечности.

ГЛАС: Многи кажу да имате предиспозиције да успијете и у тренерском послу. Размишљате ли о томе?

ЕРИЋ: Да, наравно. Још док сам била у УБ-у, завршила сам за тренера. Жао ми је што нисам могла да упишем ДИФ, нису ми дозволили због година. Морала сам да завршим за оперативног тренера. За сада могу да будем први тренер у Србији. Прошле године сам у Покрајинском заводу у Новом Саду завршила и за учитеља одбојке, зато што по неким новим правилима ви као лиценцирани тренерили тренер прве екипе не можете да будете тренер млађих категорија испод 16 година. То је неко ново правило. Тако да сам и то завршила прошле године. Вољела бих. Сви ми кажу да имам то нешто. Годинама уназад, откако сам капитен, видим да ме једноставно играчице слушају, прате и да их водим. Као тренер, ако немате страхопоштовање, ауторитет, харизму, као и свлачионицу - мислим да немате шта да тражите, поготово у женском колективу. Али видим да то све имам. Јесам и опасна, и строга, али сам и мама, и сестра, и брат, и краљица. Све сам. Али једноставно неке ствари морају да се раздвоје – од посла, од пријатељства, од родитељства, од овога што је данас превише менаџерства. Није лако данас бити тренер, али ја видим да имам основу и свако говори да стварно могу – па што да не? Прошле године ме звао Лесковац да им будем тренер. Мало је било неозбиљно, звали су ме четири дана прије почетка лиге, што сам ја морала да одбијем. Била сам у иностранству, на одмору, припреме су почињале, није било смисла да прихватим позив - нисам имала увид у екипу у амбиције клуба. Замишљам другачије почетак тренерске каријере.

ГЛАС: Какав ћете бити тренер?

ЕРИЋ: Мислим да ћу као тренер бити јако професионална, да ћу водити рачуна о свему, од помоћног тренера, физиотерапеута, кондиционог тренера, играча... Мислим да као тренер мораш да изабереш све да би имао цјелину. Не да би имао све под контролом, него да би имао тај неки здрав однос. У женском колективу је јако тешко стећи повјерење, а када га изгубиш, јако га је тешко вратити.

 

Тренери

ГЛАС: Радилиси сте са фантастичнимстручњацима, буквално од малих ногу. Поред Зорана Терзића, били су ту Дарко Закоч, Драган Нешић, Николај Карпољ...

ЕРИЋ: Да, да. И Ђузепе Кукарини, Џеремаја Естес… Не знам нисама кога бих све набројала. И у Кини сам имала врхунске тренере. Јури Маричев, један од трофејнијих руских тренера, поред Карпоља ми је исто био тренер. Стварно сам имала среће да кроз каријеру радим са врхунским стручњацима.

 

Хапшење

ГЛАС: Те, 2019. године имали сте једну непријатну ситуацију. Добили сте забрану уласка у Русију напет година. Шта се десило?

ЕРИЋ: Ухапшена сам на аеродрому 21. јануара, а већ 7. марта сам се вратила у Русију. Осуђена сам на моменталну депортацију и казну од пет година забране уласка у земљу. Али клуб је успио да за мјесец и по дана, заједно са мојим адвокатом који је имао пуномоћ у Русији, да се све то регулише и да се ја вратим. Све је било због тога што клуб није завршио визу за тих 30 дана. Ми као туристи са српским пасошем, не знам за остале пасоше, у Русији можемо да проведемо 30 дана. За све остало неопходна је радна, боравишна или нека друга виза. Клуб је мислио да ће то завршити, али није успио, јер су нам били исти празници. Божић је и у Русији 7. јануара, а славе и Православну Нову годину 14 јануара. Све је било затворено двије недјеље. Непријатно, ружно искуство. Тада су били неки новински наслови које никада нећу избрисати из главе. Кад год укуцаш моје име, прво изађу наслови: "Протјерана“, "Депортована“... Русија је за мене, послије Кине, Турске и Италије, најјача одбојкашка земља. Мислим да се то никад никоме није десило. Да ли је то била немарност, да ли недостатак времена за ту визу, стварно никога нисам кривила. Нисам била љута ни на кога из клуба. Они су се препали. Ја сам могла њих да тужим и свашта нешто, али ја нисам такав човјек. Склонили су мој уговор и тражили поново да га потпишемо. Једино то могу да им замјерим. Можда је само лош рад једног човјека у администрацији довео до тога. Вратила сам се, али већ је био март, прецизније 7. март и прелазни рокови су били завршени. Нисам имала избора. Знаш и сам да су прелазни рокови до краја децембра или краја јануара. Нисам имала гдје него да се вратим. Била сам везана за Русију.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.