Илија Петковић подржао је одлуку својих колега из руководства ФСС да се првенство настави 30. маја.

БЕОГРАД – Небојша Петровић - Илију Петковића, фудбалског стручњака из Србије радује информација да се живот полако враћа у нормалу после два мјесеца борбе за вирусом КОВИД-19. Иако због старосног доба није могао да присуствује седници Одбора за хитна питања Фудбалског савеза Србије (ФСС), чији је члан, бивши селектор репрезентације ове земље подржао је одлуку својих колега из руководства ФСС да се првенство настави 30. маја.

„То је први наговештај фудбалског пролећа и изузетно добра одлука Фудбалског савеза Србије. Наравно, више бих волео да су стадиони пуни јер се публика ужелела фудбала, али добро је и овако. Свесни смо чињенице да је ризик од заразе и даље присутан и да ће се још извесно време у целом свету играти пред празним трибинама. Једва чекам да се лопта закотрља. Иако смо склони да потцењујемо квалитет фудбала који се игра у нашем региону, тек смо сада видели колико нам недостају утакмице и борба за бодове на теренима. Веома ми је драго и надам се да ће клубови спремно дочекати наставак фудбалског шампионата“, рекао је Петковић.

Искусни стратег упозорава тренере да правилно дозирају тренинге, како у првих неколико дана по повратку на терен не би дошло до нежељених повреда код фудбалера.

„Мислим да је 25 дана сасвим довољан период да се форма подигне на оптималан ниво. Као код старих акумулатора, ако ставите клему они и даље раде. То су све млади момци који се сигурно нису превише опуштали у време карантина. Није то као у наше време, пре 50 година. Сада постоји много већа доза самодисциплине, играчи су врхунски професионалци и знају да воде рачуна о себи. Сигуран сам да је свако од њих нашао начина током ове паузе да индивидуалним тренингом остане у ритму и да ће се врло лако прилагодити захтевима пуног тренажног процеса“, истакао је Петковић.

У недостатку правих посластица на телевизији, пасионирани љубитељи фудбала су у претходна два месеца уживали у архивским материјалима и мајсторијама бивши асова.

Тако је на друштвеним мрежама освануо снимак са головима Илије Петковића који, без икаквог претеривања, подсећају на бравуре Лионела Месија.

„Ни док сам играо активно фудбал, нисам волео да гледам своје голове на телевизији. Увек сам више уживао посматрајући друге велемајсторе са лоптом. Нисам видео тај снимак о коме говорите, али ми је свакако драго. Нисам био класичан голгетер, иако је већина голова које сам постигао током каријере стекла статус антологијских“, сматра Петковић.

Попут она два на дебитантској утакмици са Француском, 24. априла 1968. године.

„У то време, морао си прописно да се намучиш док не стигнеш до дреса државног тима. А замислите онда какав је осећај дебитовати са два гола у тако важној утакмици. Нас је та победа против Француза од 5:1 одвела на завршни турнир Европског првенства у Италији, на коме смо освојили сребрну медаљу. Цела Југославија је брујала о мојој игри и нема сумње да ми је то најдража утакмица у каријери“, присетио се Петковић.

Захваљујући том фантастичном искуству са првог наступа у дресу Југославије, популарни Петко је касније умео да пронађе адекватне речи охрабрења за сваком новог дебитанта у националном тиму.

„Сећам се када је Дејан Станковић ушао у репрезентацију и требало је да дебитује у пријатељској утакмици против Јужне Кореје. Рекао сам му да не брине, јер су дебитанти увек најбољи на терену. Тако је и било, Деки је постигао два гола и заслужио епитет играча утакмице. Ја сам пред ту Француску такође имао подршку два дивна човека и врхунска стручњака, Рајка Митића и Бранка Станковића. Међутим, није било тако присног односа између селектора и играча. Стане је био строг, Рајко доста мекши, али су обојица зрачили ауторитетом. Нисам имао ту олакшавајућу околност, као Деки, да ми неко од тренера приђе пре утакмице и да ми разбије трему“, рекао је Петковић.

Иако једно од најзвучнијих имена у историји југословенског фудбала, Илија Петковић зрачи скромношћу и не жели да пореди себе ни са једним асом из садашње генерације српског националног тима.

„Потпуно су другачији системи игре. Био сам класично крило, са превасходним задатком да центаршутевима стварам шансе за наше нападаче. Данас то не постоји. Немате више улоге у тиму, већ искључиво различите захтеве у игри. Од бочних играча се тражи да играју у оба правца, да улазе у централни део терена и учествују у завршници сваке акције . Да сам ја у своје време добијао толико лопти, они бекови вероватно не би имали снаге да ме чувају дуже од пола сата током утакмице“, мишљења је Петковић.

Петковић је врхунац селекторске каријере доживео крајем 2005. године, када је победом против Босне и Херцеговине одвео репрезентацију Србије и Црне Горе на Светско првенство у Немачку. Данас са поносом констатује да се два капитена те генерације налазе на клупама два најпопуларнија клуба из Србије.

„Декија и Саву познајем већ 30 година, од момента када су закорачили у млађе селекције Фудбалског савеза Србије. Стицајем околности, био сам члан многих стручних штабова наше репрезентације и пратио сам њихов развој од суперталентованих момака до асова европског калибра. Драго ми је да су се посветили тренерском послу и да су челници Звезде и Партизана осетили тренутак да им пруже шансу на тако одговорној функцији. Они поред неоспорних фудбалских и људских квалитета, поседују и изузетне лидерске способности. Волео бих да својим ауторитетом утичу на смиривање страсти међу навијачима љутих ривала и да сваки наредни Дерби буде истински празник фудбала у Београду. Искрено, желим им обојици да једног дана седну и на клупу српске репрезентације“, казао је Петковић.

Недавна прослава златног јубилеја ФСС пружила је прилику члановима најуспешније генерације у историји ОФК Београда да се сретну после много времена и да евоцирају успомене на славне дане романтике.

Том приликом, Јосип Скоблар је обећао Илији Петковићу да ће врло радо учествовати у ренесанси ”плаво-белих”, уколико клуб врати старо име – БСК.

„Ма помогао би Јошка и да остане садашњи назив клуба, али шта вреди када се налазимо у јако тешкој ситуацији. Нисмо никако смели да дозволимо да ОФК Београд потоне у Трећу лигу и да већ три, четири сезоне тавори на маргинама фудбала.

То је недопустиво за клуб таквог реномеа и тако светле традиције. Ту је и град морао да прискочи у помоћ, овако је све извесније да ћемо отићи у потпуни заборав.

Боли ме и тешко ми је што нико више не говори и не пише о једном Слободану Сантрачу, најбољем стрелцу свих времена на овим нашим просторима.

Да не говорим о Паји Самарџићу, Гуглети, Кривокући, Степановићу, Миленковићу, Ђорђевићу… и још плејади асова који су пронели славу југословенског фудбала“, причао је Петковић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.