Џајић: “Маракана” и Фиренца никад не бледе

Београд - Драган Џајић, најбољи фудбалер и члан идеалног тима свијета свих времена, угравирао је своје име у 36 трофеја, исписујући златним словима једну поносну епоху српског спорта, преноси “Блиц”.

Још као тинејџер са Уба, тек пристигао у Звездине одаје, својом ненадмашном лакоћом дриблинга, дрскошћу и знањем, већ на почетку каријере одавао је тајну да ће “црвено-бијели” добити своју највећу легенду.

- За мене је Звезда живот, па отуда не волим уопште да долазим у ситуацију да то објашњавам. Заувек ћу је волети, не бих могао да је избришем из срца чак и кад бих хтео - прича с поносом Џајић.

За клуб у коме је провео 42 године и у коме има статус треће Звездине звијезде одиграо је 590 мечева и постигао 287 голова, сваки лијеп на свој начин.

- Било је ту много великих тренутака, када се сетим само Ујпешт Доже, Реала... Тешко ми је да издвојим баш један моменат, али ето, нека буде онај у финалу Купа против Олимпије на оном голу испод јужне трибине на другој стативи. У Љубљани је било 2:2, а у Београду 0:0, и онда сам ја прелепим голом у 118. минуту донео титулу. Незаборавно – рекао је он.

И у националном тиму је оставио неизбрисив траг 85 пута наступивши у плавом дресу.

- Било да је пријатељски или такмичарски меч, увек сам дрес са државним грбом носио са поносом. Када год изађеш, рецимо, из тунела „Маракане” а 100.000 људи дише као један, мораш да се најежиш од главе до пете. И дан-данас се са поносом сећам, на пример, гола у Фиренци против тадашњег светског првака Енглеске у полуфиналу Европског првенства. Иако смо били аутсајдери, победили смо голом који сам постигао у 88. минуту, сећам се да смо по повратку кући дочекани као хероји – навео је он.

Ипак, у мору антологијских утакмица и функционерских успјеха издвајају се, наравно, титуле европског и свјетског шампиона из 1991. у Барију и Токију, који су између Драгана Џајића и Црвене звезде заувијек ставили знак једнакости.

- Тешко да ће то икада неко поновити. Као председник клуба, осећао сам се заиста као да сам на крову света, да једино ми постојимо. Четири деценије сам се борио, освојио толико пехара, дуплих круна, медаља, али то је био врхунац, нешто због чега се живи – истакао је Џајић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.