Бојан Петрић - У Бангладешу ме због висине гледају као чудо

Бањалука - Некадашњег штопера бањалучког Борца Бојана Петрића фудбалски путеви одвели су у Азију, тачније Бангладеш гдје носи дрес ФК Шеик Расела.

- У недјељу сам дебитовао за свој нови клуб и у првом колу шампионата побиједили смо тим Бангладеш Јут Милс Корпорејшн са 1:0. У елити има само девет клубова и амбиције челника је да послије недавно освојеног Купа будемо шампиони. Уговор сам потписао до маја 2013. године када завршава првенство и онда ћу видјети шта даље - рекао је Петрић.

Прича како се навикава на живот у Бангладешу а највећи проблем је комуникација.

- Мали је број оних који знају енглески језик. Уз све то својом појавом одударам од њих, јер су сви црни и углавном ниски а ја висок и свијетлог тена. Зато, гдје год се појавим са својих 190 центиметара висине сви ме чудно гледају - каже Петрић.

За нешто више од мјесец дана боравка у Даки још увијек није наишао на неког са простора бивше Југославије.

- По ријечима предсједника клуба прије мене је играо један фудбалер из Србије, али још увијек нисам сазнао о коме се ради. У садашњој екипи има шест играча који нису из Бангладеша. Осим мене су тројица фудбалера из Марока, један из Гане и један са Хаитија. Веома се тешко споразумијевамо на тренинзима, али се полако уклапам. У првом мечу одиграо сам свих 90 минута и по завршетку утакмице у свлачионицу је дошао предсједник клуба и свима честитао на побједи - нагласио је Петрић.

До ангажмана у Шеик Раселу дошло је сасвим случајно.

- Почетком ове године послије неуспјеле епизоде у Новом Пазару, гдје сам одиграо само једну утакмицу добио сам понуду менаџера да са њим отпутујем на пробу у Малезију. На почетку је све изгледало помало нестварно, али сам прихватио и веома брзо сам заиграо за Персатуан Бола Сепак Даерах из града Куала Теренгану. Тамо сам био стандардан, сезону смо завршили на осмом мјесту од 14 клубова. Пошто је пауза много дужа него у Европи менаџер ми је понудио да идем у Бангладеш на шест мјесеци, а онда да се поново вратим у Малезију и прихватио сам - истакао је популарни Петра.

Иако је далеко од Брода, гдје му живи породица и Бањалуке у којој је за четири године играња у Борцу стекао бројне пријатеље редовно одржава контакте са најближима.

- Највише времена проводим у стану уз рачунар уз "фејсбук" и "скајп. Са осталим фудбалерима који нису из Бангладеша живимо у једној згради. Слабо комуницирам са њима, тако да ми је једини прозор у свијет интернет. Од бивших саиграча највише контактирам са голманом Синишом Марчетићем. Преко њега чујем шта се дешава у Бањалуци, Борцу... - наставио је Петрић.

Прати помно дешавања у фудбалу Републике Српске и БиХ.

- Жао ми је што Борац није боље одиграо први дио сезоне, али заостатак за клубовима који се боре за излазак у Европу није велики и сигуран сам да ће на прољеће "црвено-плави" поново изборити пласман на међународну сцену - додао је Петрић.

Каријера

Бојан Петрић рођен је 29. новембра 1984. године у Славонском Броду, али је са породицом по избијању ратних сукоба преселио у Брод (Република Српска), гдје је тамошњем Полету прошао све селекције и носио дрес овог клуба до 2005. године. Потом је двије сезоне играо у угљевичком Рудару, па четири године у бањалучком Борцу. Био је члан и Новог Пазара. Први ангажман у Азији био је  клуб  Персатуан Бола Сепак Даерах из Малезије, а недавно је прешао у Шеик Расел.

Такси

Бројне су анегдоте везане за боравак стаситог фудбалера у Бангладешу.

- Трећег дана боравка у Даки хтио сам да мало обиђем град па сам зауставио први такси. Возач ме дуго гледао и потом ме на слабом енглеском питао шта радим у Бангладешу. Објаснио сам му да сам фудбалер, а он ме упозорио да баш није паметно да сам шетам улицама Даке и дао ми свој број телефона, да га зовем када год затребам негдје да идем. Тога се сада и придржавам, а вожња од мог стана до стадиона од нека три и по километра кошта око осам така (валута у Бангладешу) или око 16 фенига - рекао је Петрић.

Картонске кутије

По Петрићевим ријечима у главном граду ове азијске Републике, који са околином броји више од 12,5 милиона становника велики број људи живи испод сваког достојанства.

- Уже језгро града изгледа стварно прелијепо са монументалним грађевинама на којима би позавидјеле и неке америчке и европске престонице. У њима су смјештене многобројне корпорације са запада, многобројни тржни центри... Али чим уђете у неку споредну улицу наилазите на биједу и очај. Сигурно половина становништва овог вишемилионског града живи у картонским кутијама и преживљава са двадесетак така дневно (40 фенига) - истакао је Петрић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.