Александар Вуковић се одмара у Бањалуци и не жури са новим ангажманом: Вријеме показало да су људи из Легије погријешили

БАЊАЛУКА - Да тренери увијек имају спакован кофер у ходнику свједок је и Александар Вуковић. Фудбалски стручњак из Бањалуке само два мјесеца након што је постао шампион Пољске са Легијом добио је отказ у клубу гдје је као прва страна особа постао шампион као играч и као тренер у 104 године дугој историји тима.

Тренутно је у родном граду, понуда за наставак каријере има, али не жури са одлуком, већ жели да се скући и колико-толико надокнади оно што је пропустио свих ових година од када је као јуниор отишао у Партизан, а фудбалски пут га потом одвео у Пољску са краћом епизодом у Грчкој.

- Одмарам се у Бањалуци, супруга и ја намјештамо стан. Вријеме проводим са дјецом, а управо породица је највише трпјела док сам био тренер. Понуда има из Катара, УАЕ, Саудијске Арабије и сличних држава.... најмање из Пољске, али не журим са одлуком, већ смирено чекам нови ангажман. Драго ми је што сам у родном граду, јер сам Бањалуку виђао само током годишњег одмора, када нисам имао много прилика да сагледам све што је изграђено током година проведених у иностранству - започео је причу Вуковић за “Глас Српске”.

Та фудбалска у вези је са 1995. годином и одласком у табор београдских “црно-бијелих”.

- Партизан је испуњење дјечачког сна, али иницијатива мене и мога оца који је знао моју жељу. Он је скупио храбрости да ме одведе и остави мјесец дана у клубу, гдје ће тренери одлучити да ли имам квалитет за Партизан. Врло брзо сам био прихваћен и потписао стипендијски уговор. Иако сам се као млад одвојио од породице све сам прихватио са лакоћом. Одједном сам се нашао окружен људима које знам са малих екрана, из новина, а уз то су ме тренирали легендарни Бранко Рашевић и Владица Ковачевић. Први дан одмах сам видио Драгана Ћирића, Алберта Нађа и Љубишу Тумбаковића, а гледање тренинга екипе био је велики доживљај. Први дани у Београду поклопили су се са великом офанзивом и најтежим моментом ратних дејстава 1995. године, када је Бањалука била спакована и висила на концу. То је било једино што је кварило моје задовољство - истакао је Вуковић.

Три године провео је у јуниорском тиму да би 1998. добио прилику коју је одмах искористио.

- Августа 1998. године, неколико дана прије почетка сезоне, Тумбаковић ме питао: “Мали јеси ли спреман да играш за Партизан”? Шокиран питањем успио сам потврдно да одговорим, али ме облио зној док сам одговарао, иако сам прошао припреме са екипом, а сада је дошло питање тренера са ауторитетом који иза себе има успјешну каријеру. До тада су до мене допирале приче да морам имати некога да те “гура”, “да имаш леђа”, али сам најбољи примјер да су у Партизану неке ствари функционисале другачије и да тренер може одлучити и пружити прилику тамо неком момку из Бањалуке - нагласио је Вуковић.

Дебитовао је на првенственом мечу против Радничког из Ниша.

- Деби је био из снова, јер сам дао гол у седмом или осмом минуту, а сви загрижени навијачи знају шта то значи за некога ко цијели живот машта да заигра и обуче дрес вољеног клуба. Био је то почетак из снова, као и цијела сезона која је била специфична, јер су одиграна само 24 кола због НАТО бомбардовања, чиме је завршен мој напредак у Партизану, након феноменалне сезоне у којој сам одиграо 20 утакмица, постигао четири гола и по минутажи био 12. играч иза стартних 11, који су били зацементирани - казао је Вуковић.

Нова сезона донијела је нова лица, што је за њега значило да мора потражити другу средину.

- Одлазак Тумбаковића у АЕК скратио је моју каријеру у Партизану. Доласком Миодрага Јешића изгубио сам статус, што је било прво велико разочарење у каријери. Кренуло је тражење мјеста под сунцем па сам отишао на позајмицу у чувени Милиционар, одиграо све утакмице у полусезони и најбитније имао жељену минутажу. На утакмици против Чукаричког примијетили су ме људи из Легије, који су дошли да гледају нападача Станка Свитлицу, а тренер тима из Варшаве се заинтересовао за мене. Мјесец након тога вратио сам се са Партизанових припрема и прихватио понуду Легије. Тако је почела веза која је трајала све до 2020. године - нагласио је Вуковић.

У то вријеме екипа није била ни на приближном нивоу као што је то сада случај.

- Легија је била клуб велике традиције, али у транзицији као цијела Пољска, мада не оваквој у каквој смо ми. Стадион је био стар и тада у Пољској ниједан није био на нивоу садашњег стадиона Борца из Бањалуке, услови су били далеко слабији него у Србији, али сам својим очима видио како земља напредује. Данас у Пољској сигурно има 20 стадиона са четири УЕФА звјездице на којима може да буде играно финале Лиге Европе. За мене то је био долазак у клуб који није већи од Партизана. Брзо сам се снашао јер је тренер био Драгомир Окука, наш човјек и њему иду највеће заслуге што сам отишао и имао срећу да послије прве године добијем признање за најбољег везног играча, док смо донијели титулу након седам сушних година - изјавио је Вуковић.

Добар старт у новом клубу навео је челнике да му понуде нови ангажман, мада је он желио да се врати међу “црно-бијеле”.

- Урадили су све да останем и поред моје жеље да се вратим у Партизан, јер је мој сан био да оставим дубљи траг. Добио сам информацију из Партизана да прихватим понуду Легије, што ме разочарало, јер сам се осјећао спремним послије те сезоне и вјеровао да за мене има мјеста у Партизану. Ипак, знао сам како је Партизан функционисао у то вријеме па сам знао да ћу доћи у ситуацију да не добијем шансу. Нисам ишао срцем већ хладне главе. Нуђена ми је позиција главног играча у клубу који напредује док се у “црно-бијелима” могло десити да утакмице гледам са трибина. Избор је био једноставан. Растао сам заједно са Легијом и цијелим пољским фудбалом - рекао је Вуковић.

Био је први тренер у новијој историји који је започео и завршио сезону на клупи, а при томе освојио титулу. Посљедњи који је одрадио цијелу сезону био је Хенинг Берг (2014-15), али није стигао до шампионског пехара. Освојио је титулу шампиона Пољске са Легијом јула 2020, да би само два мјесеца касније добио отказ на велико изненађење.

- То је суровост тренерског посла. Одлуку сам прихватио трезвено, нисам је доживио као трагедију. Ипак, убијеђен сам да је била нелогична. Имам право то да кажем након што сам све сагледао. На крају крајева, клубу није донијела ништа добро. Имао сам циљ да освојим титулу и да изборим пласман у Лигу Европе. Први смо испунили, а испустили смо шансу за Лигом шампиона и имали реалну прилику да се домогнемо Лиге Европе. Када сам смијењен већ смо знали да играмо против Дрите из Гњилана и потом Карабага, што је било реално да прођемо. Ипак, управа је размишљала другачије. Жељели су да шоком продрмају екипу, али је тај шок био негативан, јер су изгубили од Карабага са 0:3 и остали без Лиге Европе. Морао сам да се помирим са тим без велике љутње, али сам осјећао жал, јер сам знао да смо на добром путу. Данас сам поносан јер сам био тренер у великом клубу. Поносан сам на чињеницу да сам први странац који је као играч и тренер освојио титулу и то не може бити избрисано - казао је Вуковић.

Играчку каријеру завршио је у Корони из Килцеа, гдје је почео тренерску, која је у вези са једним Шпанцем.

- Када су ме као играча почеле стизати године, почео сам да размишљам шта ћу даље да радим. Прво сам се добро одморио, јер је дошло до засићености тренинзима, утакмицама и путовањима. Током одмора схватио сам да не могу без фудбала и да је засићење у ствари био само умор, јер сам 18 година без престанка био у тренингу. Нисам хтио да будем менаџер или да обављам неку другу функцију, јер тако немаш много утицаја на тим па сам одлучио да постанем тренер. Први корак направио сам у Корони, првих пола године радио сам уз шпанског тренера Хозеа Пачету. Тако је почело, а онда сам у Легији радио са много њих и ту су били Станислав Черчесов, Бесник Хаси, Јоцек Магера, Ромео Јозак, Деан Клафурић, Рикардо Са Пинто. Када је дошла прилика да постанем први тренер Легије, био сам потпуно спреман и пун самопоуздања. Водио сам највећи клуб у земљи гдје се само побједе гледају и прије тога уложио сам четири, пет година труда да се спремим за то. Темељно сам се посветио послу, што је дало резултате и веома сам задовољан што сам освојио титулу у првој самосталној сезони у великом клубу - рекао је Вуковић.

Хвала “Гласу Српске”

Титула шампиона Пољске донијела му је признање амбасадора спорта Републике Српске на 66. Избору десет најбољих спортиста РС.

- Јако ми је драго због награде која је из мог града и државе. Добио сам неколицину награда током каријере, али посљедња у Бањалуци била је када сам још са Основном школом “Свети Сава” освојио титулу у Пепси лиги, а мислим да је то било 1994. године. Драго ми је што ме нису заборавили у мом граду из којег сам отишао са 16 година - рекао је Вуковић.

Позив Партизана

О евентуалној понуди Партизана да буде тренер морао би добро да размисли.

- То ме најчешће питају пријатељи и ту треба направити границу. Емоција није спорна, али реалност је нешто друго. Када би емоције одлучивале, Жељко Обрадовић био би тренер кошаркаша Партизана. Евентуална понуда не би значила да је то најбоље рјешење за клуб и мене. Чудни су путеви Господњи. Нећу да кажем да маштам о томе и врло сам трезвен када је ријеч о том питању и ако се једног дана поклопе коцкице, бићу спреман, поготово послије почетка у једном клубу гдје очекивања и притисак нису мањи него у Партизану, гдје су само титуле битне - истакао је Вуковић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.