25 година од како је омладинска репрезентација СФРЈ постала првак свијета

Крај осамдесетих година прошлог вијека било је узбудљиво раздобље свјетског фудбала. Марадона је 86' у Мексику бацио под ноге цијелу планету, али је истовремено стасавала генерација њемачких фудбалера која ће четири године касније скинути Аргентинце са трона - са Матеусом, Бремеом, Клинсманом, Фелером...

И док је Ариго Саки са Миланом патентирао систем без либера који ће заувијек промијенити фудбал, ослонивши се на вође европског шампиона Холандије из 88' (Гулит, Ван Бастен, Рајкард), у далеком Чилеу рођена је екипа којој није било суђено да покори свјетски фудбал.

Сребрни јубилеј златне генерације

Јуче се навршило тачно 25 година од како је омладинска репрезентација СФР Југославије постала свјетски шампион у Чилеу.

Легендарна генерација екс-ју тинејџера, која и данас живи под надимком "златни Чилеанци", савладала је у финалу Западну Њемачку са 5:4 након извођења пенала, пошто је регуларни ток меча завршен неријешено 1:1.

У плејади надолазећих асова са Бобаном, Просинечким, Шукером, Штимцем и осталима, селектор Мирко Јозић се ослонио и на петорицу Црногораца: Предрага Мијатовића, Драгоја Лековића, Ранка Зиројевића, Бранка Брновића и Славишу Ђурковића.

Догађаја о којем је јуче писала и Фифа на својој службеној страници, за "Вијести" се присјетио стандардни чувар мреже "Чилеанаца", сада тренер голмана црногорске репрезентације Драгоје Лековић.

"У Чиле смо отпутовали без свијести да смо фаворити, или да смо међу фаворитима за злато. Знали смо снагу европских селекција, попут Западне или Источне Њемачке, Италије или Бугарске, али какав је Чиле, какви су Бразилци или Колумбијци, нисмо имали појма", каже Лековић.

Годину прије Мундијала у Чилеу, у Суботици је 1986. одржано Европско првенство за омладинце. Југославија је била тек пета.

"Елиминисани смо од Источне Њемачке, али ја тада нисам бранио, јер сам био у војсци. Сјећам се да је након тог првенства извршена додатна селекција и да су се тиму прикључили играчи који су рођени 1968. и 1969. године".

Први меч на Мундијалу Југославија је одиграла са Чилеом.

"Домаћин је за нас био потпуна непознаница. Сјећам се да је била киша, а да је на стадиону који прима 80 хиљада гледалаца било отприлике 60 хиљада. Славили смо 4:2, баш као што смо и у преостала два меча у групи дали по четири гола - Аустралију смо добили 4:0, а Того 4:1. Знали смо да имамо квалитет, али ни након мечева у групи нити нам је било јасно да смо фаворити", каже Лековић.

А онда је стигло четвртфинале са Бразилом и велика побједа Југославије 2:1.

"Тек након те утакмице постали смо свјесни да смо много јаки. Губили смо на полувремену 1:0, да би почетком наставка Мијатовић изједначио, а Просинечки у 90. минуту постигао гол из слободног ударца за 2:1. Био је страшан гол, пуцао је у голманов угао. Сјећам се да је голу претходио фаул због којег је Бобан изнесен са терена, а како смо већ били извршили двије измјене, остали смо са десеторицом. Да Просинечки није дао гол играли би се продужеци и вјероватно би изгубили", присјећа се Лековић.

Након велике освете Источној Њемачкој у полуфиналу (побједа 2:1 головима Шукера и Штимца, за Њемце је погодио Матијас Замер) стигло је велико финале са Западном Њемачком. На Националном стадиону у Сантијагу окупило се 65 хиљада гледалаца.

"Финале смо играли без три играча: Мијатовића, Просинечког и Штимца. Можда је мало ружно рећи, јер сви играчи дали велики допринос, али њих тројица су били можда и најважнији играчи за наш тим. Ипак, и без њих смо се потајно надали да можемо до трона", истиче Лековић.

Бобан је у 85. минуту довео Југославију у вођство, али је Витечек поравнао у 87. Услиједили су продужеци, па пенали. Драгоје Лековић је одбранио први шут Западњих Њемаца, док су други дио посла одрадили фудбалери:

"Погодила су сва петорица играча: Павличић, Брновић, Шукер, Зиројевић и Бобан. Невјероватно је да су сви фудбалери имали такву концентрацију и прецизност, с обзиром на исцрпљујућу утакмицу, као и притисак који финале носи са собом", каже Лековић.

Како је рођена легенда

Бобан је погодио пети пенал, и Југославија је постала свјетски првак. Али умјесто јаког сениорског тима, у Чилеу је рођена легенда - само три године касније СФРЈ је почела да се распада у ратном вихору.

"Ми смо као сениори имали само једно велико такмичење да заједно покажемо колико можемо. Али, Мундијал у Италији 1990. године ипак је дошао прерано - сениорском тиму прикључени смо били само Просинечки, Шукер, Јарни и ја као трећи голман", каже Лековић.

Еуро у Шведској 1992. године била је велика шанса, која никад није дочекана...

"Након Чилеа била је извршена додатна селекција, па су ту били и Бокшић, Југовић, Михајловић. Да не помињем још старије, Савићевића и Стојковића, који су већ били звијезде европског фудбала. Имали бисмо невјероватано јак тим, не само у Шведској 1992, већ и на још три велика такмичења - У Америци 1995, Енглеској 96. и Француској 1998. Не кажем да бисмо били прваци, али би играли озбиљну улогу. У највећем проблему ту би био селектор, како да од таквих фудбалера изабере идеалних 11. Убијеђен сам, међутим, да би Ивица Осим избалансирао и такав тим", закључио је Лековић.

Зиројевић: Бобана сам пустио да шутира пети

Ранко Зиројевић, један од петорице Црногораца међу "Чилеанцима", дао је печат освајању злата сигурним шутем у пенал-рулету финалне утакмице против Западне Њемачке.

"Селектор Мирко Јозић је био одлучио да ја шутирам пети и спремао сам се за завршни пенал. Онда ми је пришао Звоне Бобан и замолио ме да се замијенимо - да ја пуцам четврти, а он посљедњи. Рекао сам да нема проблема, само нека се договори са Јозићем. Не срећу, погодили смо и он и ја, као и сви остали што су шутирали", каже Зиројевић и истиче да није имао трему:

"Не, имао сам јако самопоуздање, као и сви остали фудбалери. Унапријед сам одлучио гдје ћу да шутирам, у голманову лијеву страну, полувисоко. Е тек пошто сам дао гол, онда су ми се ноге "одсјекле", једва сам стигао до центра", каже Зиројевић и подсјећа се колико је екипа била "весела и карактерна дружина".

"Нас је спајао један језик - фудбалски. Красила нас је сјајна атмосфера на тренинзима, у хотелу, авиону... Све смо то успјели да пренесемо на терен и били смо стварно "паклена" екипа. Репрезентација је, по Зиројевићу, била испраћена скепсом, дочекана је ловорикама.

"У Чиле нас је испратио само један човјек - Миљан Миљанић. Кад смо се вратили чекала нас је маса људи, прво у Београду, а онда и нас у Подгорици", присјетио се Зиројевић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.