Дарко Савић, најбољи спортиста Српске за 2018. годину: Питање времена када ћу закачити велику медаљу

Милан Зубовић
Дарко Савић, најбољи спортиста Српске за 2018. годину: Питање времена када ћу закачити велику медаљу
Дарко Савић, најбољи спортиста Српске за 2018. годину: Питање времена када ћу закачити велику медаљу

Бањалука - Први пут сјео сам у кајак без знања родитеља када сам имао девет година и рекао сам им за то неколико дана послије, јер нисам знао како ће реаговати, пошто сам се бојао да ће ми забранити. Међутим, отац, који је такође некада тренирао кајак, дао ми је пуну подршку, чиме ми је пао камен са срца и од тада је прошло 18 година - започео је причу за “Глас Српске” Дарко Савић, најбољи спортиста Републике Српске за 2018. годину.

У седмом покушају Савић је дочекао да буде први међу једнакима и финално вече 64. издања “Гласове” манифестације памтиће цијели живот.

- Од првог појављивања на листи десет најбољих спортиста Републике Српске жеља ми је била да једном будем први. То ми је једина награда која ми недостаје у колекцији, јер сам био најбољи у БиХ, најбољи у Бањалуци, али ова ми је посебно драга, можда и најдража. Бити најбољи посебна је част и моје име остаће уписано међу великанима који су пронијели славу спорта ранијих година, док су у посљедње вријеме ту били мој колега кајакаш Горан Пашић и друг Михајло Чепркало. Велики број порука стигао ми је након избора, а неке нисам стигао ни да прегледам - изјавио је Савић.

Одрастао је у Борику, покрај Врбаса, за који је везан цијели живот. Признао је да, када се лоше осјећа, изађе на ријеку и додир са природом му врати расположење.

- Кренуо сам заједно са братом и остатком друштва јер смо љета проводили на обалама ријеке. Након што су родитељи дали дозволу, кренуо сам са тренинзима. Тада је то једноставно ушло у крв и не пушта ни дан-данас. Када крене такмичење, то више није љубав већ изазов - казао је Савић, који је при крају студија на ДИФ-у.

Никада није покушао да израчуна колико је до сада одвеслао километара. Ипак, годишње на ријеци проведе бар 300 дана и сваког дана минимално одвесла десет километара, иако су те бројке много веће током припрема и темпирања форме, а прије неколико мјесеци одвеслао је 500 километара до Београда.

- Заиста не знам колико сам километара до сада одвеслао. Годишње сигурно више од шест хиљада и када то помножим са 18 година, дођем до бројке од 108.000 километара, мада сам сигуран да сам бар мало више од тога одвеслао у животу - истакао је Савић.

Клупски колега из ККК Врбас м:тел Горан Пашић, који је титулу најбољег спортисте Републике Српске понио 2005. године, био му је један од идола.

- Један од њих је Златан Ибрахимбеговић, који је прије доста година био најбољи спортиста Босанске Крајине, а сада живи у Аустралији. Такође и покојни Мирко Петричевић, за којег ми је тата причао колико је волио спорт и живио спортски - казао је Савић.

Имао је велика очекивања од два велика такмичења која су одржана у кањону Тијесно, а један догађај посебно ће памтити.

- Пето мјесто на Европском првенству у Бањалуци сматрам за свој највећи успјех. Тада ме пет-шест стотинки дијелило од медаље и показао сам себи и другима да сам у самом врху. Ипак, моменат који ћу највише памтити је трка на Свјетском првенству када сам се преврнуо. Десило се то на мјесту гдје се никада ни као дијете нисам преврнуо, гдје се то догоди једном у 20 година. Имао сам добар залет, добро сам ушао у брзак, али онда сам се одједном нашао у води. Само сам се вратио и тог секунда чинило ми се да је неко рекао да тако мора бити. Да сам био шести, мало ко би запамтио мој резултат, али ово сви памте. Није ми нимало криво, ни тада ни сада. Други би одустали, али не и ја - нагласио је Савић.

Његов највећи циљ у животу је пласман на Олимпијске игре. Ипак, умјесто у кајаку на дивљим водама, жели да оствари норму у кајаку на мирним водама у дисциплини 1.000 метара.

- Олимпијске игре у Токију за двије године мој су циљ. Све оно што сам до сада радио подређено је томе. Био сам у квалификацијама за Игре у Лондону, али нисам прошао. Деси се да одрадиш добре припреме, додирнеш капију, добијеш двије секунде казне и заборавиш ОИ. Сви они који наступају на дивљим водама имају милионске буџете и десет мјесеци проведу на стази гдје ће бити вожене трке, тако да им тешко могу парирати. Зато сам изабрао мирне воде јер ми је потребно много мање средстава да изборим норму, док је на дивљим водама потребно много више среће. На Свјетском првенству био сам у Ц финалу и два мјеста су ме дијелила од Б финала, које би ми донијело норму за Токио. Питање је времена када ћу освојити медаљу на великом такмичењу. Чекају ме тромјесечне припреме у Србији, гдје форму подигнем за 80 одсто јер тренирам са момцима који имају медаље са европских и свјетских првенстава и све личи на СП у малом - истакао је Савић.

Имао је понуду да весла за Србију, коју је одбио, а казао је да у другим државама кајакаши доста добро живе, док он сваке године мора да се помучи да би обезбиједио неопходна средства.

- Не  бих веслао да немам неке користи и живим од бављења њиме. Због спонзора, помоћи са многих страна, посвећен сам само тренингу и не мислим о неком послу. Да је обрнуто, не бих направио ништа јер не бих имао времена за тренинге и путовања. Сада сам на нивоу да кајак добијем од спонзора или га платим веома мало. Према прорачунима, током године за скромне припреме и такмичења треба ми 30.000 марака, што није много у односу на неке много боље плаћене спортове, али и за то се сналазим - рекао је Савић.

Казао је да нема посебан ритуал пред трке.

- Све је ствар тренинга и припремног периода, када сам 90 одсто спреман за трку. Све је индивидуална ствар и како ко то доживљава. Увијек има мале позитивне треме пред трку, али она само помаже да дам свој максимум - рекао је Савић.

Искуства из Кине

Прије неколико дана вратио се из Кине, гдје је тренирао десетак дана и стазу на ријеци Лију Ки описао је као најтежу и најопаснију коју је возио јер су брзаци на њој високи око пет метара.

- Атракција смо када дођемо у Кину и у том мјесту које се зове Ми, са неких милион становника, спорт генерално није много развијен, мада много улажу. Све провинције имају по двије кајак стазе вриједне неколико милиона долара, а ту су још трибине, као и сва попратна инфраструктура, иако за то мјесто нико није чуо. То је, у ствари, један од кинеских центара за развој кајака и све личи на малу касарну. Дјеца која ту тренирају ујутро се постројавају, разгибавају се и њих 50-ак под командом тренера заједно као војска иду на доручак. Послије тога, мали одмор, па тренинг, одмор, теретана... Знају веслати, али још нису на врхунском нивоу - рекао је Савић.

 

Валтер

Легендарни југословенски филм и даље има култни статус у Кини, гдје га национална телевизија пушта сваке године.

- Испред хотела гдје смо били има велик видео-бим на којем се врте рекламе спонзора. Након 12 сати то је престало и онда сам чуо познату музику. Кинеска национална телевизија пустила је филм “Валтер брани Сарајево”. Знају и остале славне филмове из тог периода, због којих су чули и за Југославију, мада не знају за БиХ - казао је Савић.

“Луде главе балканске”

Када је боравио у Кини, извео је нешто што многи не могу ни да замисле.

- Када сам прошле године био у Кини, требало је да се такмичимо на стази гдје је возио само један Американац, који наступа само на екстремним такмичењима. Отказали су такмичење које је ту требало да буде одржано, а мимо планиране трке, заједно са два другара из Словеније, одлучио сам да се спустимо. Након што смо се возили цијелог дана, нисмо хтјели само да се окренемо и одемо јер је све било спремно. Онда су “луде главе балканске” одлучиле да се спусте. Било је ту и неких спасилаца, али не дај боже да ти затребају. Био сам први, а Кинези су остали у чуду јер нису вјеровали да ћемо то урадити - рекао је Савић.

 

65. Избор десет најбољих спортиста Републике Српске
© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана