Животна прича Данила Палалића: Економиста са шампионским трофејима

Име Данила Палалића добро је познато у кошаркашким круговима Републике Српске, али и БиХ.

Факти

• Из Прве лиге Српске отишао у Пољску
• Као тренер два пута био шампион Српске
• Добро се сјећа пораза од Црвене звзеде
• Каријеру завршио у Леотару
• Деби у АБА лиги имао у дресу Слована
• За Борац наступао у четири наврата 

Прослављени кошаркаш током своје играчке каријере оставио је дубок траг у свим клубовима за које је наступао, док је као тренер оставио велики печат у родном Приједору гдје је са клубом два пута постао шампион Републике Српске. Током каријере носио је дресове Слована, Игокее, Борца, Анвила, Могрена, Младости, Леотара... о дио своје живтоне приче испричао је у интервјуу "Гласа Српске".

ГЛАС: На чији наговор сте се почели бавити кошарком?

ПАЛАЛИЋ: Право да кажем, дуго сам тренирао карате као клинац и на баскет сам почео ићи са другарима из краја па сам то тада и заволио. Нико ме није нешто специјално наговарао већ се пробудила та жеља у том неком добу основне школе да пробам да мало играм. Затим сам учествовао на школским такмичењима гдје ми је ишло јако добро па сам се уписао у клуб. Кратко сам се задржао у Приједору гдје ме на неким утакмицама препознао тренер Драган Мичић Ђера. Отишао сам на камп у Теслић и онда дошао у млађе категорије Борца. Тако је кренула моја прича у Бањалуци.

ГЛАС: Деби у АБА лиги ипак сте уписали у дресу Слована из Љубљане?

ПАЛАЛИЋ: Управо тако и одиграо четири утакмице на Јадрану. Као млад играч отишао сам у Геоплин Слован из Љубљане гдје сам потписао вишегодишњи уговор на 4-5 година. Прве године нисам имао право наступа јер сам отишао у пола сезоне, али сам тренирао све вријеме. Екипа је била млада, веома добра и то је био словеначки пројекат. Олимпија је била број један, затим Крка, док је Слован важио за клуб који окупља таленте. Уосталом јако добри игачи су потекли из тог клуба попут Јаке Лаковића, Владимира Боисе, Николе Скитишвилија... чак мислим да је неколико година послије мене и Горан Драгић носио дрес Слована. Одиграо сам првих пет кола и онда се Геоплин као главни спонзор повукао па није било услова за рад и стално су нас пребацивали у неке друге смјештаје. Уговор који сам имао није био испоштован па сам се вратио. Из садашње перспективе можда сам мало пренаглио и требало је да будем мало стрпљивији.

ГЛАС: Повратак из иностранства донио је потпис са Игокеом?

ПАЛАЛИЋ: Дошао сам у Игокеу и то је био мој први долазак када сам имао само 21 годину. Одиграо сам супер сезону. Водио нас је Слободан Јанковић и играли смо финале јужне конференције Челенџ купа и изгубили од АЕЛ Лимасола на Кипру, а у првенству смо били трећи. Заједно са мном ту су још били Дејан Парежанин, Томица Зиројевић, Далибор Ступар, Марко Димитријевић, Раденко Тороман...

ГЛАС: Након Игокее прешли сте у Борац који је тада промијенио име у Бањалучка пивара гдје сте добили озбиљну улогу у тиму?

ПАЛАЛИЋ: Тренер Драго Каралић је инсистирао да дођем у Борац. Одрадили смо јако добре припреме и екипа је била сачињена од јако добрих појединаца попут Феликса Којадиновића, Марка Шћекића, Александра Дамјановића, Александра Матића... и јако добро сам ушао у сезону. Ипак, онда се десио пех. Након првих пет кола сам доживио повреду препоне која ме одвојила мјесец-два са терена. Била је озбиљније природе и десила се на утакмици против Црвене звезде у Бањалуци гдје сам се повриједио на почетку другог полувремена.

ГЛАС: Колико се сјећате те утакмице и првог гостовања Звезде након много година у Бањалуци?

ПАЛАЛИЋ: Сјећам се као да је јуче било. Водили смо 20 разлике у првом полувремену и на крају изгубили. Знао бих нацртати шта је било. Био сам на клупи и у игру је ушао Драган Кондић. Игор Ракочевић је на врху рекета "ломио" Феликса Којадиновића и кренуо на продор, ми смо скупили у рекету и он избацио лопту Вуку Радивојевићу који је са "45 степени" погодио тројку за њихову побједу. Буквално смо их разбили у првом полувремену када је било 20 поена разлике за нас. Све смо испогађали и та је утакмица је могла да нас дигне и чини ми се да можда Каралић и отишао након ње или је водио још неки меч.

ГЛАС: Колико је та пауза оставила трага на Вашој игри?

ПАЛАЛИЋ: Ту сам направио паузу у тренингу. Касније је дошло до смјене тренера и умјесто Каралића дошао је Ненад Трајковић који је наметнуо неки свој ритам па сам се и код њега мало тражио у почетку, али ми је и он касније дао прилику па мислим да сам оправдао очекивања. Ни он се није дуго задржао па је стигао Предраг Јаћимовић. Нажалост, Борац се тада није квалификовао за АБА лигу и кренуо је да тоне. Мислим да је главна ствар промјена имена јер то људи нису прихватили, а остало се и дужно играчима.

ГЛАС: Из Борца сте отишли у Пољску. Анвил је био идуће дестинација?

ПАЛАЛИЋ: И то је мало занимљив сличај. Наиме, оне године када сам са Борцем играо Прву лигу Републике Српске и изборио повратак у Лигу БиХ отишао сам у Пољску. Звао ме тренер Алеш Пипан, не на основу те сезоне, већ ме познавао од раније из периода када је водио Лашко, а ја играо АБА лигу. Њему сам био интересантан јер сам био мало млађи, а он воли играче који су енергични, доста трче, и раде постављене задатке. Он је водио Анвил и буквално ми је дао шансу да одем тамо. Потписао сам добар уговор, међутим да будем искрен, нисам имао квалитет за ту екипу поготово тада, можда раније, али тада нисам. Можда зато јер сам доживио велику промјену одласком из Прве лиге Републике Српске одмах у екипу која је играла УЛЕБ куп. Провео сам тамо пет-шест мјесеци, одиграо двије-три утакмице без екстра учинка и нисам наступио у УЛЕБ купу. Тада су довели неког Канађанина који је био пројекат па сам се вратио.

ГЛАС: Потом сте постали члан Могрена из Црне Горе?

ПАЛАЛИЋ: Имао сам епизоду у Могрену тада је екипа била када сам се вратио из Пољске. Био је ту са мном Самир Лерић, као и бивши репрезентативац Југославије Александар Смиљанић који је био 13. играч на Свјетском првенству у Индијанаполису, те садашњи тренер Игокее Ненад Стефановић који је играо плејмејкера. Освојили смо друго мјесто у финалу Купа и првенству гдје смо оба пута поражени од Будућности коју је водио Дејан Радоњић, а играо Немања Гордић, Владимир Дашић, Владимир Мицов, Никола Оташевић...

ГЛАС: Чак четири пута били сте члан Борца?

ПАЛАЛИЋ: Да, четири пута сам био у Борцу који ми је као друга кућа и дан-данас кад дођем. У Бањалуци сам промијенио једно десет станова и нема гдје нисам био ха-ха-ха. Био сам и кад је играо Јадранску лигу и када је играо Прву лигу Републике Српске. Бањалука ми је увијек драга иако живим у Приједору волим да дођем погледати неку утакмицу у "Борик" за којег ме вежу најљепше успомене гдје сам дошао као клинац и стекао много пријатеља за цијели живот.

ГЛАС: Били сте члан Леотара. Шта Вас веже за Требиње?

ПАЛАЛИЋ: У Требињу сам завршио каријеру. Већ је то постало сељакање, док ја нисам тип који воли да се пати. Када сам видио да не могу више рекао сам доста је. Видим неке играчи од 35,36 година који се "вуку по терену" да би извукли још који уговор, а реално не могу више ништа да пруже. Мени се више није дало везати пертле. Дођем у свлачионицу и видим да није то то, као што је било некада. У то вријеме завршавао сам Економски факултет што ми је био приоритет. Уз то имао сам одређене повреде кољена и леђа па операције пателарног лигамента и нисам се могао више вратити на највиши ниво којим бих ја био задовољан. Могао сам да будем просјечан играч у Лиги БиХ и да се "вучем по терену", али то није мене задовољавало и из тог разлога сам одлучио да престанем.

ГЛАС: Тренерску каријеру започели сте у Приједору. Како је дошло до тога?

ПАЛАЛИЋ: Некако спонтано. Клуб је био у лошем стању и пред испадањем из Прве лиге Републике Српске, док није било некога ко ће да ради. Пошто сам из Приједора и ту живим неки људи су ме питали да дођем. Пристао сам иако нисам имао тренерског искуства већ само играчког, а то су двије тотално супротне ствари. Мало помало, "утегли" смо клуб који је био скрајнут и од катастрофалне ситуације дошли на неки ниво града гдје смо уз ФК Рудар постали један од водећих клубова. Ипак, политика Приједора за спорт је катастрофа. Толики град, а тако мало улаже да је то ријеткост. Успјели смо кроз године да направимо добру екипу и 2016. постали смо шампиони Републике Српске. Било је обећање да ћемо 100 одсто играти у Лиги БиХ да би се потом сви ућутали, а предсједник клуб није желио да играмо са скоро истим буџетом. Када одустанеш од  Лиге БиХ интересовање опадне и то је било катастрофа. Та екипа се расула и наредних година кренула је нова борба. Кренули смо испочетка и 2023. По други пут постали шампиони Српске. За разлику од првог пута дали су нам да играмо Лигу БиХ иако финансијски нисмо били на потребном нивоу. Буџет је био смијешан и нисам имао ниједног играча који је имао искуство Лиге БиХ. Одиграли смо солидно ту сезону, у једном тренутку били добри, међутим... У току сезоне почели су замјену паркета у дворани па смо тренирали и осам домаћих утакмица играли у Новом Граду. Није ми било јасно да у сред сезоне мијењају паркет који је нама био једини адут да напуниш дворану. На крају такмичења имали смо исти број бодова, а онда су током сезоне мијењане пропозиције које нико не би растумачио како треба па смо испали. Након тога нисам могао више остати у клубу јер ми се све смучило. Није било идеје, плана па је било досадно водити увијек исто. Изашао сам из клуба и кренуо да радим с дјецом јер сам кошаркашки фанатик и не могу без тога.

ГЛАС: Један сте од ријетких кошаркаша, попут некадашњег саиграча Саше Вујасиновића, који су дипломирали?

ПАЛАЛИЋ: Сале и ја смо завршили факултет. Па шта да радим, од нечега се мора живјети ха-ха-ха. Нисам толико зарадио од кошарке да могу уживати у "пензионерским данима" ха-ха-ха. Можда сам и једини тренер економиста који ради као интерни контролор у приједорском Водоводу што ми је примарно занимање од 2015. године и стално радно мјесто.

ГЛАС: Сада сте у Младости из Мркоњић Града гдје тренирате некадашњег саиграча Дејана Ћупа?

ПАЛАЛИЋ: Прије 20 година смо играли заједно и сада му се сваки дан чудим и кажем: "Брате, свака ти част. Ја то не бих могао". Какву вољу и жељу он има то је невјероватно. Добро води рачуна о здрављу и није као ја који је увијек био "лаганица". Он је 100 одсто у тренингу, поштен, радан, одговоран, води рачуна шта једе, шта пије и зато друго траје.

ГЛАС: Ко су Вам били идоли док сте играли?

ПАЛАЛИЋ: Као дјечаку идол ми је био Мајкл Џордан и тада сам се "ложио" на НБА лигу, а мало касније је дошао Коби Брајант. Од домаћих играч ту је Саша Ђорђевић јер је познато колико нам је донио репрезентативних радости, па Даниловић, Бодирога... ма сва та репрезентација кроз коју су моја, а и генерације послије моје завољеле кошарку. Били су велики успјеси које смо гледали, свака утакмица била је доживљај и тада је доста дјеце кренуло да се бави кошаром.

ГЛАС: Тренирало Вас је много тренера, које посебно памтите?

ПАЛАЛИЋ: Било је добрих и оних мало мање добрих тренера. Ту су били Велимир Гашић, Алеш Пипан, Томо Махорич, а у Крки сам одрадио неке тренинге са Невеном Спахијом. Рецимо, Махорич нам је био тренер у Словану и био јако посвећан младим категоријама, а уједно и изванредан човјек. Пипан је изванредан тренер и он је она "стара школа" ред, рад дисциплина због чега је успјешан. Рецимо, Трајковић је сјајан за индивидуалну припрему.

ГЛАС: Које су главне одлике тренера?

ПАЛАЛИЋ: Играч и тренер су сасвим двије различите ствари. Понекад као тренер мораш да "удариш главом у зид" да нешто научиш, док је најважније да хендлујеш проблеме на дневној бази јер није све идeaлно. Уједно, најважније је да имаш оптимизам и позитивну атмосферу, да играчи стекну повјерење у тебе, а то ће стећи ако ти имаш повјерење у њих. То је обострана ствар да би екипа функционисала јер је на крају тренер одговоран за резултат.

ГЛАС: Иако се може наћи податак да сте били дио селекције БиХ на Медитеранским играма, то није баш тако?

ПАЛАЛИЋ: Нисам играо на Медитеранским играма. Добио сам позив, али сам имао неке припреме па сам прескочио то окупљање. Био сам на припремама репрезентације БиХ за Европско првенство 2005. године. Нисам ушао међу 12 иако сам добро играо те пријатељске утакмице. Селектор је био Менсур Бајрамовић и то је све што се тиче репрезентације... шири списак и припреме за ЕП у Србији и Црној Гори.

 

Проба у Киндеру

ГЛАС: Сјећам се да сте имали понуду за пробу у славном Виртус Киндеру из Болоње? Како је то завршило?

ПАЛАЛИЋ: Нисам био на проби у Киндеру, али је било интересовања. Нисам никада отишао на пробу, а мој тадашњи менаџер ми је говорио да требам ићи. Вјерујте ми да ни дан-данас не знам зашто то није било реализовано и не знам зашто је било обустављено. Треба имати у виду да је то било мало проблематично вријеме када је било потребно ићи по визу у Сарајево, а не као данас да само сједнеш у аутомобил и одеш у Италију. Било је интересовања, чак и кући имам тај неки образац, али никада није дошло до те реализације.

 

Саиграчи тренери

ГЛАС: Занимљиво је да су Ваша три саиграча из Борца, Марко Шћекић, Томислав Томовић и Александар Дамјановић такође веома успјешни тренери?

ПАЛАЛИЋ: Прије свега то је екипа јако квалитетних људи. Томовић је сада у Локомотив Кубању. Изузетан је момак којег бих узео за кума. Са Шћекићем сам одрастао, чујемо се често, Дамјановић је квалитетан момак и тренер. Они су ти људи који живе кошарку и логично је рјешење да се баве тиме. Не могу их замислити у неком другом послу. Ја сам отишао мало у економију, силом прилика, али они то толико воле па су зато успјешни у томе. Рецимо, ја Марка не могу замислити да сједи у канцеларији као ја ха-ха-ха. Он воли терен и драго ми је што му добро иде.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.