Томица Зиројевић за "Глас": Како сам постао кошаркашки „Милко Ђуровски“

Милан Зубовић 10.08.2026 08:14

Фото: Томица Зиројевић за "Глас": Како сам постао кошаркашки „Милко Ђуровски“

Херцеговац из Сарајева, са адресом у Бањалуци, који је из Борца директно прешао у Игокеу својим играма на терену обиљежио је један период кошарке у Републици Српској гдје је осим по партијама био препознатљив и по свом имиџу, односно бради коју је пуштао као легендарни Владе Дивац.

Факти

Број 12 носио због Мирзе Делибашића
Почео у генерацији с Даниловићем, Марковићем
Прелазак из Борца у Игокеу донио буру у кошарци Српске

Све ово су асоцијације на Томицу Зиројевића којег сви љубитељи кошарке добро памте, а у интервју "Гласу Српске" прича је о детаљима изузетно дуге каријере. Ипак, све је почело у његовом родном граду гдје је био дио екипе коју су чинила позната имена тадашње кошарке.

- Као дјечака, запазили су ме у школи и отишао сам у Фамос на тренинг гдје је тренер био Славко Ђукић код којег сам тренирао неких осам-девет мјесеци. Препознали су мој таленат и позвали ме у Босну гдје је тренер кадетске селекције био Младен Остојић Максо. Била је то 1982. година. У кадетској и јуниорској селекцији провео сам четири године. У тој екипи били су, међу нама најпознатији Предраг Саша Даниловић, Ненад Марковић, Адис Бећирагић, Раденко Добраш, Џевад Алихоџић... док су се у јуниорима придружили Самир Авдић и Теоман Алибеговић. Имали смо сјајну селекцију да бих 1986. године био посуђен Фамос који је ушао у Прву Б лигу Југославије. Са мном у тиму био је репрезентативац Југославије Сабит Хаџић који се вратио из Турске као и провотимац славне генерације Босне Бошко Босиочић. Тада сам као клинац од 17 година играо Прву Б лигу Југославије, а 1987. отишао у војску. Послије војске поново сам се вратио у Фамос којег је водио тренер Жељко Лукајић, изјавио је Зиројевић.

ГЛАС: Та два клуба из Сарајева нису једини за којег сте наступали?

ЗИРОЈЕВИЋ: Послије годину дана у Фамосу испала је комбинација да се направи још један врхунски клуб, па је направљен КК Жељезничар. Колико смо били добри свједочи податак да смо дошли у раван са Босном када смо играли пријатељске утакмице или били у егалу. Рат је учио своје и 1992. године отишао сам за Србију и тамо имао неколико понуда, али ме одвео пут преко мог покојног земљака из Сарајева Јове Каришика, који је некада играо за Жељезничар, у Иву Зорку Шабац гдје је он играо. Клуб је тада играо Прву лигу СРЈ, а послије сам отишао у Кикинду и Сремску Митровицу да бих се опет вратио у Шабац и имао излет у Хелиос из Домажала 1995. године. Како ми је мајка била заточена у Сарајеву и након потписивања Дејтонског мировног споразума изашла је из града, а ја се вратио из Словеније у Шабац гдје сам провео још двије године.

ГЛАС: Тренирали сте у Босни када је она била у врху југословенске кошарке. Како сте гледали на те играче?

ЗИРОЈЕВИЋ: Први пут када сам дошао у "Скендерију" са 12-13 година и видио Мирзу Делибашића помислио сам да ли сањам. Имао сам добар шут и био сам таленат, а након неког времена Мирза је дошао на наш тренинг у дворани на Мојмилу. Тада ме позвао: "Зире дођи 'вамо" и ја дођем и он ме "погоди" дресом. Гледао сам у тај његов дрес са бројем 12 из 1979. године када су у Греноблу освојили титулу првака Европе. Тај дрес је мени стајао двије године на јастуку и мајка га је прала сваки 2-3 дан и стављала га поред јастука. Поред њега био је ту и Ратко Радовановић, Жарко Варајић као и остали момци. Када видиш такве величине то ти само даје подстрек да се бавиш тиме. Били су популарнији од фудбалера и нико није био популарнији од њих у цијелој БиХ. Тај дрес пробудио је нешто у мени и због тога сам носио број 12. Касније сам носио број 15 јер сам рођен 15. у мјесецу.

ГЛАС: Какав је био Предраг Даниловић у тим млађим категоријама?

ЗИРОЈЕВИЋ: Он је био годину и по млађи од нас и одмах се у старту видјело да има спортску, кошаркашку дрскост. Тада можда није имао "руку" да може погађати из неких позиција, али је касније радом постао један од најбољих шутера Европе и доказао колико се радом може постићи. Њега је на Златибору примијетио Душко Вујошевић и одвео у Партизан. Те 1987. године био сам у војсци и долазио сам да се видимо. Сједио на трибинама у дворани и чекао да заврши тренинг, односно да одради још 500 лопти након заједничког тренинга што му је Дуле задавао. Уз таленат који је посједовао рад, рад и само рад довео га је до онога што је постао на крају. Врхунски кошаркаш.

ГЛАС: Рат је прекинуо и Вашу каријеру која је могла да крене неким другом током?

ЗИРОЈЕВИЋ: Сигурно да јесте, јер те 1992. године имали смо по 21, 22 године и са Жељезничаром смо могли да направимо нешто добро па неко од нас сигурно прешао у Босну јер је долазило до смјене генерација. Нажалост, десило се то што се десило и многима од нас ускратило боље каријере да заиграмо у европским клубовима.

ГЛАС: Долазак у Борац 1998. године за Вас је била животна прекретница?

ЗИРОЈЕВИЋ: Тада сам био у зрелим кошаркашким годинама и чини ми да сам једини у тиму играо Прву лигу СРЈ. Борац је стварао добру екипу са тренером Драгом Каралићем. Била је добра хемија у екипи јер се дешавало нешто ново у граду. Реално, КК Борац у Бањалуци никада није био нешто посебно актуелан и увијек су испред њега били фудбалски клуб, рукометни клуб као и Боксерски клуб Славија. Ми смо 1998. направили бум и постали миљеници навијача, ја посебно због изгледа, односно браде коју сам имао као и ситуације да подигнем три прста када постигнем тројку. Говорили су ми да личим на Владу Дивца, али у шали кажем да је он личио на мене ха-ха-ха. То је утицало на лијеп развој догађаја у Бањалуци гдје смо били миљеници града. Били смо прва екипа која је изашла у Европу 1998. године. Играли смо Куп Радивоја Кораћа и било је лијепо јер су нас град и Република Српска препознали, а навијачи били "прва лига". Били смо бренд, имали сјајну екипу и направили добар успјех.

ГЛАС: Атмосфера у "Борику" тада је била "ватрена". Како је било када изађете на паркет?

ЗИРОЈЕВИЋ: Све зависи од играча до играча. Знам неке саиграче који су се мало и бојали, а мени је то давало инјекцију адреналина. Пред утакмицу смо знали да сједнемо у кафић и онда навијали стану испред кафића да нас поздраве, а ми поздравимо њих. Знало се десити да два сата пред почетак утакмице дворана буде пуна. Тада је у дворани радио Божидар Боле Станишљевић рекао је да никада та дворана није била пунија и говорио је да је на једној утакмици било 7.000 људи. Сада, када радим у тој истој дворани није ми јасно како је стало њих 7.000. Ипак, вјерујем му јер је знао сјајно да процијени број гледалаца. Било је пуно као шибица и када изађеш на терен па видиш да навијачи срцем навијајају за тебе и клуб онда ти то даје још већи подстрек да даш посљедњи атом снаге и више од тога да се избориш на терену.

ГЛАС: Која Вам је најдража побједа у каријери?

ЗИРОЈЕВИЋ: Против тадашњег Бенстона из Загреба. То су послијератне године и први пут су Хрвати дошли на тло Републике Српске. У старту утакмице били смо мало у шоку, они су повели рецимо са 13:2, да бих ја погодио тројку и подигао три прста што је "подигло" цијелу дворану на ноге па смо брзо санирали њихову предност, прешли у вођство и почели да их "газимо" те на крају побиједили.

ГЛАС: Потом сте прешли у редове најљућег борчевог ривала, Игокее?

ЗИРОЈЕВИЋ: Због неких разлога који мени ни дан данас нису јасни отишао сам у Игокеу. Тада сам по статистици био можда и најбољи играч Борца, али људи који су водили клуб нису тако мислили и на крају се нисмо могли договорити о продужетку сарадње. Био сам спреман да се вратим у Србију, јер ми је тамо била мајка, али се десио контакт са Игокеом, тачније са предсједником Милорадом Додиком који је изразио жељу да се видимо па сам отишао код њега у Александровац. Мој и његов разговор буквално је трајао три минуте и договорили смо сарадњу. Он је изразио жељу да направи и најбољи клуб што је и остварио. Посљедњих 20 година Игокеа је постала бренд Републике Српске, БиХ и он је то направио. Потписао сам за Игокеу и код "Лешинара" постао "Милко Ђуровски" - издајица. У првом сусрету против Борца мало је и инат прорадио па одиграо одлично, узели смо Борцу Куп и Првенство Републике Српске.

ГЛАС: Да лије било страха након преласка у Игокеу?

ЗИРОЈЕВИЋ: Није. Рођени сам Сарајлија, поријеклом из Херцеговине и моји родитељи су из Гацка. У мени је та херцеговачка крв и сви моји преци били су неустрашиви тако да се и ја нисам бојао иако је било је пријетњи. Чак и данас након 27 година има људи који ме сретну на улици и кажу да сам их издао иако имају поштовање према мени. Сада видим колики сам био миљеник навијача, али све се мијења у животу тако да нисам имао никаквог страха чак сам сваког дана долазио из Лакташа у Бањалуку на иста мјеста и дружио се са истим људима са којима сам се до тада дружио.

ГЛАС: Како је било привикнути се на Игокеу?

ЗИРОЈЕВИЋ: Послије прве године екипа се појачала са звучним именима из Србије и Црне Горе. Били су ту Зоран Стевановић, Гаврило Пајовић... и освојили смо титулу БиХ у заједничкој лиги. Играли смо Куп Рајмонда Сапорте и направили једну цјелину. На челу свег био је Милорад Додик уз Милоша Чубриловића који је све то држао под контролом. Све послије тога је историја шта је Игокеа направила.

ГЛАС: С киме је било најлакше сарађивати на терену?

ЗИРОЈЕВИЋ: У Борцу то смо били Васиљ Шево, Саша Вулета и Зоран Кукић. Ми смо били главни играчи и у сваком моменту знало се ко шта ради. Били смо као један. Сви смо држали добру атмосферу у свлачионици, а ту су још били Синиша Протић и Александар Шућур. Међу нама тада је био један страшно добар момак, човјек, кошаркаш. Саша Вујасиновић који је био наш капитен и он је био тај који би нас смиривао. Био је глава екипе.

ГЛАС: Ваша каријера трајала је изузетно дуго?

ЗИРОЈЕВИЋ: Играо сам до 41 године и још бих играо да није дошло до промјена у Борцу. Тада је дошао бивши играч Босне Предраг Беначек и дошло је до помјерања директора у клубу. Нови људи су мислили да требају играти млађи играчи, а од старијих ту смо били Ранко Велимировић, Владан Јоцовић, Далибор Ступар, Данило Палалић, Златко Јовановић... они су мислили да то треба да се подмлади па сам престао у 41. години, а могао сам што се тиче здравља још.

ГЛАС: Који пораз и даље боли?

ЗИРОЈЕВИЋ: Тешко се сјетити тога. Можда једна утакмица финала плеј-офа између Игокее и Широког у Александровцу гдје сам из свог препознатиљивог корнера имао шут за три поена. Стипе Шарлија ме ударио по лакту, судија није свирао, можда бих и промашио, али све је могло је да оде у нашу корист.

ГЛАС: Ко је најтежи играч против којег сте играли?

ЗИРОЈЕВИЋ: Било је тих играча, али ми на памет пада један иако нисмо играли на истим позицијама. То је Зоран Страги Стевановић. Нама који смо с високих позиција улазили у рекет било је нестварно тешко јер је доминирао. Био је снажан и знао да игра кошарку. Ево једна анегдота с њим. Он је у Игокеу дошао као играч Партизна и то након што је урадио липосукцију након којег је био лаганији неких 40-ак килограма. Кренула је сезона и он није играо добро, није се добро осјећао и појединци су хтјели да му уруче отказ. Милорад Додик је њега баш волио и рекао је да га казне неким мањим износом, али да остане у екипи. У том времену Страги поново почне да једе и врати се на препознатљву килажу од 165 килограма. Све утакмице до априла које смо играли у Лиги БиХ смо побиједили, а он је постизао по 20 и више поена. Једноставно је разбијао и био проглашен за најкориснијег играча шампионата. Зезали смо га да је постао МВП након што се најео ха-ха-ха.

ГЛАС: Који тренери су оставили посебан утисак на тебе?

ЗИРОЈЕВИЋ: Памтим многе тренере, скоро све са којима сам радио. Ипак, те 2001. године имао сам прилику да љето мјесец и по дана тренирам са Панатинаикосом код Жељка Обрадовића који је кошаркашки чаробњак. Човјек који има кошарку у малом прсту и у сваком моменту зна кошта ради о чему говори и девет титула Еволиге. Ту су још били Богдан Тањевић, Жељко Лукајић, Милован Степандић, Светислав Пешић...

ГЛАС: Једно вријеме и Ви сте били тренер?

ЗИРОЈЕВИЋ: Ма то је био мали излет. Ја сам тај тренерски посао емотивно схватао и видио да то није за мене. Морате раздвојити емотивно од рада на терену па сам одустао. Морам још да поменем Бору Џаковића из плејаде старијих тренера који се може сврстати у ред оних најбољих. Био сам му помоћник двије године. Бити играч и тренер је разлика небо и земља. Мислио сам да у кошарци нема тајни за мене, али када сам постао његов помоћник и када сам видио као ради и како размишља увидио сам да о кошарци не знам ништа. Као кошаркаш, ја сам један од пет на терену и зна се улога сваког од нас. Као тренер ти си један од 15 и у сваком моменту треба да знаш шта тих 15 момака треба да уради, како да се понаша било да је плеј, бек, крило, центар.

ГЛАС: Да ли је било понуда из иностранства?

ЗИРОЈЕВИЋ: Било је. Звали су из Италије и Њемачке, као и Мађарске, Румуније, Бугарске гдје квалитет кошарке није био на високом нивоу. Ипак, породица ми је била раштркана. Отац се разболио, мајка у Сарајеву, сестра у Црној Гори, ја у Србији... тако да из тог разлога нисам никада отишао у Европу, нажалост. Ко зна, можда би било боље да јесам, али Бог има своје планове и било је зацртано да дођем у Лакташе и упознам супругу да стекнемо двоје дјеце па сам с те стране презадовољан када видим кога имам поред себе јер није све у финансијама.

ГЛАС: Да ли жалите за пропуштеним спортским шансама?

ЗИРОЈЕВИЋ: Сигурно да жалим. Био сам превише емотиван поготово за своју породицу. Рат је учио своје да смо се сви раштркали по цијелом свијету и сад у овим годинама када размишљам, хтио сам да видим свакога, да га обиђем, а најмање сам размишљао о себи. Можда у то вријеме, када сам био у најбољим кошаркашким годинама, требало је да правим каријеру и заиграм у већем европском клубу јер сам имао квалитет за то што су многи то и дан данас говоре. Даниловић зна рећи кад се видимо: "Ја сам био ништа какав је био Зире", али живот је то. Ко зна, да сам отишао у било који европски клуб шта би се тамо десило. Мало жалим што нисам имао већу каријеру поготово када видим момке са којима сам играо или против којих сам играо, а направили су боље каријере. Ипак, све је то живот и остају само лијепа сјећања.

Цигарете

ГЛАС: Прича се да се цигарета никада нисте могли одрећи?

ЗИРОЈЕВИЋ: Пушим цијели живот. Сметало ми је, али сам то некако носио. Можда је то та моја херцеговачка крв, или што би рекли таква јапија ха-ха-ха. Занимљиво је да никада нисам био повријеђен у каријери.

Спортска породица

ГЛАС: Вашу породицу слободно можемо назвати спортском?

ЗИРОЈЕВИЋ: Једном Херцеговцу срце је узела једна Лакташанка, Дијана Војиновић. Она је такође била спортиста, џудисткиња и особа која је освојила прву медаљу за Републику Српску у било којем спорту за што је добила Орден заслуга за народ од предсједника Републике Српске. С њом сам, хвала богу, 25 година у браку, имамо двоје дјеце, кћерку Милицу и сина Боришу. Милица је отишла својим путем да студира мада је мало "повукла" на маму и некада се бавила џудом, али је брзо одустала. Бориша је "повукао" на тату и игра у Борцу. Млад је, има 21 годину, а шта ће бити даље то зависи од њега, док од свих нас има подршку.