Пеђа Стојаковић: Био сам Србин у Хрватској, натјерали су нас да све оставимо

Предраг Стојаковић, један од најбољих српских шутера свих времена, открио је детаље из одрастања које никада пре није открио.

Причао је нашироко како је, заправо, постао кошаркаш. Све је могло да буде другачије.

Рођен је у Славонској Пожеги, а 1992. године је био приморан да напусти кућу и почео је да игра озбиљну кошарку у Црвеној звезди.

У току разговора са Квентином Ричардсоном и Даријусом Милером открио је детаље које није никада прије.

Присјетио се почетка у НБА лиги и колико је то био шок за њега самог.

"То је било у првих десет или 15 утакмица које су биле велики изазов за мене, сећам се да је мој први шут у НБА лиги, против Сан Антонија, био 'ер бол'. Био сам тако нервозан. Конкретно, има једна утакмица против Портланда када је Мајк Данли био тренер и имали су састав од пуно добрих играча. Рашид (Валас, прим. аут) је играо крило, ушао сам са клупе и требало је да га чувам. И то није био онај моменат када улазите само у игру, већ ми је речено: Иди право на овог момка. Он се постави, окрене и шутне преко мене, тако је било два или три пута, па сам брзо био назад на клупи. Вероватно се свима дешавало, НБА је другачија лига и то схватиш када видиш брзину, физикалије…“, почео је Стојаковић, преноси Нова.

У САД сада већ знају да је дошло до рата у Југославији, а сада их је занимало да сазнају како је то утицало на Стојаковића.

"Одрастао сам у земљи која се звала Југославија, мултиетничкој. Моја породица и ја смо били Срби који живе у Хрватској. Играо сам кошарку у школи, рекреативно. Када сам био осми разред кренуо је рат, па сам са породицом био натеран да оставим све иза себе и преселим се у Србију, Београд. Ту је све и почело, био је један тренер из Црвене звезде који је звао и рекао да има пријатеља из војске који ме је видео како играм и да жели да ми пружи прилику. Имао сам 14 и био сам висок, мада нисам имао вештине сем координације. То ми је био први озбиљан контакт са кошарком, тренирали смо сваки дан и кликнуло је".

Затим је појаснио да му је кошарка заиста била излаз у току рата, преноси Нова.

"Кошарка ми је била излаз, помогла да нађем нешто позитивно у животу. Гледајући родитеље како напуштају све иза себе и муче се, остављају све на чему су радили целог живота… И данас мислим о томе, да рата није било, не знам да ли бих играо кошарку. Одрастао сам у малом месту од 20.000 људи, једини спорт који смо играли био је у школи. Вероватно бих наставио корацима мојих родитељима, радио шта и они, на њиви или у фарми. Живот је непредвидив као и оно са чим се сусрећемо сваки дан. Ово је благослов, нашао сам излаз и фокусирао на кошарку. Срећан сам што сам имао тренера који је учитељ и ментор, па ме је научио основама игре и откључао ме, изазвао домино ефекат. За једну годину сам постао најбољи играч у држави за само једну годину".

Са 14 године је већ у Београду био дио Црвене звезде, а до 15. године је већ постао професионалац.

"Лудо… Невероватно је, играо сам против мушкараца.Потписао сам први професионални уговор са 16 годину дана касније када сам отишао у Грчку. Почео сам да стварам и враћам родитељима оно што су изгубили, да обновим њихов живот. Мајка ми је умрла пре две године и никада у томе заправо нисам успео. Осећао сам задовољство јер могу да стварам и помажем породицу, а притисак наступа је био на нивоу да останем у тиму. Чим сам потписао, знао сам да ако не играм добро, неко ће ме заменити. Научио сам доста о професионализму, да будем на време на тренингу, да знам одговорности професионалног спортисте и да је то све вредно стварати за породицу", завршио је Стојаковић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.