Милица Деура, прослављена кошаркашица, за "Глас": Не бих ништа мијењала у каријери

Милица Деура завршила је играчку каријеру. Прослављена кошаркашица из Бањалуке окачила је патике о клин у 34. години јер има жељу да се посвети неким другим стварима у животу.

У опширном интервјуу за "Глас Српске" испричала је много детаља о својој каријери коју је почела у Младом Крајишнику, након којег је прошла "пола Европе", стекла пријатељства и успомене за цијели живот, а сада се окренула новим изазовима. 

- Једноставно, дошло је до засићења и ову одлуку сам донијела прије почетка ове сезоне. Нисам то нигдје званично објавила, али сви то углавном знају - изјавила је Деура на почетку разговора за "Глас". 

ГЛАС: Како проводите прве "пензионерске" дане након краја каријере?

ДЕУРА: Мислила сам да ћу имати много слободног времена када завршим са кошаркашком каријером и да ће ми бити толико досадно да нећу знати шта ћу од себе, међутим, сад имам мање времена и не знам гдје ћу прије, што ми је помало шок. Научила сам да будем организована и да организујем своје вријеме, али не на овај начин, већ на неки други. Мало сам укључена у Покрет "Марина Маљковић" и ту сам да помогнем шта треба. Желим да своје искуство пренесем, било дјевојчицама или дјечацима, да им кажем с чиме се све могу сусрети јер сам прошла много тога. Похађам и ФИБА програм у сарадњи са Универзитетом у Њукаслу па сада поново студирам уз моје право. 

ГЛАС: Како сте почели да се бавите кошарком?

ДЕУРА: Сасвим случајно. Кошарка је први спорт који сам почела тренирати и пронашла сам се у њему. Старија сестра тренирала је одбојку и имала је утакмицу па сам са родитељима дошла да је гледам. У некој паузи узела сам кошаркашку лопту, што је видио наставник физичког Слободан Ајдер, који је уједно био и тренер у Младом Крајишнику, па је мог тату питао да ли нешто тренирам, а он рекао: "Не". Тада му је Ајдер рекао да ме доведе на тренинг па је тако све почело. Сви моји су мислили да се нећу задржати у томе јер сам била живахна и није ме држало мјесто. Ипак, мало-помало, свиди ти се, па ти иде добро, па почнеш побјеђивати, па имаш друштво, па кренеш путовати, па онда мало зарадиш, отворе се нека нова врата... Не окренеш се и прође 25 година, ха-ха-ха. 

ГЛАС: Каријеру сте почели у Младом Крајишнику, након чега сте отишли у Партизан.

ДЕУРА: Била сам у Младом Крајишнику до 2012, када сам отишла у Партизан и једну сезону сарађивала са Марином Маљковић која је окупила тадашње репрезентативке Србије јер је хтјела да направи репрезентацију у малом, уз неколико цура са стране. Били смо баш доминантни, освојили првенство и Куп Србије као и регионалну лигу без пораза, играли Еврокуп. То ми је била прва сезона ван куће и добро искуство. Мало су ме повреде омеле и сезона није била какву сам очекивала јер сам прије тога баш добро играла. 

ГЛАС: Послије тога услиједио је прелазак у Будућност. 

ДЕУРА: Приликом доласка у Будућност нисам знала шта да очекујем, али је клуб био стварно организован, професионалан и ништа ми није фалило. Добро сам се снашла, људи су ме прихватили и Подгорица ми се свидјела као град. Имали смо баш доста успјеха, играли Фајнал фор Јадранске лиге и све је било супер. Једна свијетла сезона у односу на претходну која је резултатски била успјешна, али сам имала много пехова са повредама и није ми остала у лијепом сјећању. У Будућности је била сезона повратка. 

ГЛАС: Потом сте били члан Црвене звезде, гдје се нисте дуго задржали. Како је дошло до те сарадње?

ДЕУРА: За Будућност сам играла до пред крај сезоне и када су они почели да играју првенство Црне Горе, које није тражило посебан квалитет екипе, мени је управа изашла у сусрет па сам отишла у Црвену звезду са којом сам одиграла завршницу плеј-офа. 

ГЛАС: Затим је услиједио одлазак у Румунију. Клуб је био Алба Јулија?

ДЕУРА: Прво право иностранство и различити изазови, домаћи играчи, страни играчи. Румунија је тада била популарна за играчице са наших простора и Американке, а поред пет Американки, била сам шести странац. Тренер је био Србин Мирослав Попов и то ми је у неку руку било олакшање, али и нека обавеза јер радиш са неким ко говори твој језик. Били смо трећи у првенству и играли финале Купа, што је за тај мали клуб био велики успјех. Била је то добра сезона и остала ми је у сјећању по неким пријатељствима која сам стекла и која су ми остала и дан-данас. На крају сезоне, када смо се растајали и кретали својим кућама, било је суза и плакања, што се касније никада није десило. 

ГЛАС: Након тога сте отишли у турски Едирне. Како Вам је било тамо?

ДЕУРА: То ми је дошло као већи степеник у каријери јер је клуб играо Еврокуп. Била сам изненађена нивоом на којем је клуб организован. Осјећала сам се као звијезда и држали су ме као мало воде на длану. Све је било испланирано до детаља и твоје је било само да се посветиш тренингу и утакмицама. Одсједали смо у најбољим хотелима, путовали свуда, имали опрему, тренере и све могуће услове... Био је то један мало виши ниво. Дошле смо до топ осам Еврокупа и играле против Баскетленда. Прву утакмицу за пролазак на Ф4 код куће смо добиле са седам поена разлике. Реванш у Француској одлучен је неколико секунди прије краја, када је нашој играчици свиран прекршај који, по мени, није био, па су погодили једно слободно бацање и славили са осам поена разлике, док смо ми испали. Ко зна, можда смо могле и освојити Еврокуп. 

ГЛАС: Онда се десио одлазак у Шпанију, гдје нисте дуго боравили. 

ДЕУРА: Ту сам била два мјесеца. Био је то клуб са дна табеле и требао им је неко да их "погура" да остане у лиги. Успјели смо и било је супер. Шпанија ми се свидјела као земља, језик је супер, али гдје год да сам била, било ми је лијепо и не могу рећи да је било лоше, тако да се сматрам срећном због тога. 

ГЛАС: По доласку у Њемачку нисте очекивали да ћете остати пет и по година? 

ДЕУРА: Била сам двије сезоне у Васербургу који је тада био најбољи, а сада је мало пао. Освојили смо првенство и Куп, играли Еврокуп, пласирали се у топ 16 и било је све супер. Код Нијемаца ми се свиђа то што, ако се ти њима допадаш и ако те планирају за наредну сезону, одмах у јануару ти нуде уговор за сљедећу сезону па сам тако потписала и остала. Имала сам договор и за трећу годину, међутим, током љета њима се промијенила управа, повукао се главни спонзор па ми је уговор пропао. Остала сам изненађена јер у том тренутку нисам имала неку резервну опцију па сам отишла у румунски Арад, гдје сам била два мјесеца и онда ме звао Келтерн за којег сам играла три сезоне. У тим моментима можда лига није била квалитетна, али сада, када погледам, видим доста играчица које су отишле у WNBA и које су играле Евролигу. Њемачка је била добра одскочна даска за даље и из ње сам понијела седам трофеја. 

ГЛАС: Одлазак у Словачку није Вам остао у пријатном сјећању. Зашто?

ДЕУРА: Гдје год да сам била, било ми је супер, осим можда у Словачкој. Имала сам другачија очекивања. Прво сам мислила да ће тај народ бити сличнији нама по менталитету, али се показало тотално другачије. Била је ту једна дјевојка из Приједора, једна Американка и ја, али су домаће играчице имале баријеру прама нама и једноставно нас нису прихватиле. Није било неких ексцеса и чини ми се да су се оне осјећале угрожено јер прије тога нису имале странце па је то за њих био велики шок. Нису схватале да смо дошле да им помогнемо и да радимо свој посао. Изборили смо Еврокуп кроз квалификације када смо избацили грчку екипу, али се на крају утакмице нико није радовао, што ме много збунило. Славим пролазак даље, а они равнодушни као покисли па сам се питала гдје сам ово дошла. Нисмо се касније прославили јер смо добили тешку групу. Можда би било боље да је била боља хемија у екипи, а промијенили смо три тренера у три мјесеца. Ту сам имала и проблема са визом јер је они нису средили на вријеме па сам отишла. Добила сам понуду из Грчке и одмах отишла тамо да уживам, ха-ха-ха. Била је то добра промјена у мом животу. 

ГЛАС: Топлу Грчку замијенила је хладна Бјелорусија. Каква искуства носите из те државе?

ДЕУРА: Вагала сам да ли да прихватим понуду из Бјелорусије или не. Пут до тамо је тежак јер се иде авионом из Истанбула преко Русије до Минска неких пет сати, што је било веома тешко када сам долазила у репрезентацију. Хоризонт је био репрезентације Бјелорусије у малом и све су причали на руском језик, којег и не знам баш најбоље, па шта похватам, похватам. Клуб није давао много прилике странцима који су имали мању минутажу и нису били главни, већ ми се чинило да смо ту да попунимо мјесто, што ми није било јасно. 

ГЛАС: Онда је услиједила Пољска.

ДЕУРА: Након освојеног Купа Бјелорусије добијем понуду из Пољске коју сам видјела као већи изазов јер је лига међу најбољима у Европи. Ту сам играла плеја, што нисам никада играла иако су сви тренери инсистирали да будем плеј, али нисам то практиковала јер нисам осјећала да је то моја природна позиција. Ипак, било је доста лијепо и опуштено. 

ГЛАС: Током овакве каријере колико сте страних језика научили?

ДЕУРА: Причам енглески, шпански добро знам, италијански разумијем и мало причам, румунски разумијем, али слабо причам, ха-ха-ха. Пољски и словачки су слични српском па знам доста. Њемачки нисам савладала јер ми није требало. Било је доста странаца па су и тренери и у управи причали на енглеском. Знам оне основне ствари за продавницу и ресторан. 

ГЛАС: Може ли се живјети од кошарке?

ДЕУРА: Може док се бавиш њоме и да живиш лагодно без стреса. Ипак, након каријере мораш гледати шта даље јер је мало ко зарадио велике паре па да не мора баш ништа да ради. 

ГЛАС: Да можете нешто промијенити у својој каријери, шта би то било?

ДЕУРА: Промијенила бих то да будем мало храбрија и одлучнија у неким ситуацијама. Да сам се одлучивала на неке веће кораке, али сам увијек ишла на сигурно и нисам жељела да ризикујем. Можда то не би донијело нешто специјално, али можда је у неким ситуацијама требало да мало више вјерујем у себе. Ипак, све је онако како треба да буде. Не жалим ни за чим, не кајем се и радила сам онако како сам у том тренутку осјећала да треба. 

ГЛАС: Сјећате ли се своје прве утакмице међу сениорима?

ДЕУРА: Прва сениорска утакмица била је када сам имала 14 или 15 година и не сјећам се, ха-ха-ха. Сјећам се прве утакмице WABA лиге с Младим Крајишником у Бањалуци против Шибеника, када сам имала 16 година. Било је напетости, треме и узбуђења јер први пут играмо WABA и долази нам противник са реномираним играчицама. Утисак је био добар иако смо изгубили. 

ГЛАС: Сарађивали сте са многим тренерима. Који је од њих оставио највећи утисак на Вас? 

ДЕУРА: Незахвално је да издвојим једног. Зоран Микеш ме највише научио о кошарци, технички и тактички, а најдуже ми је био тренер. Мирослав Ајдер ме научио да заволим кошарку и да не одустанем. Сарађивала са Марином Маљковић која је крем де ла крем свјетске кошарке, док морам истакнути Елмедина Оманића из Пољске који има харизму и енергију. Ту је и Георг Ајхлер из Васербурга јер је одличан човјек и знао је кошарку. Има их још и жао ми је ако сам некога прескочила. 

ГЛАС: Шта је била Ваша највећа предност на терену?

ДЕУРА: То што сам била поприлично смирена и што сам увијек доносила добре одлуке. Играла сам главом и трудила сам се да увијек донесем праву одлуку.

Право

ГЛАС: Знам да сте при крају студија на Правном факултету. Када ћете постати дипломирани правник? 

ДЕУРА: Ха-ха-ха. Ускоро. Факултет је доста трпио док сам играла јер професионални спорт тражи много времена па сам стизала колико сам могла. Током љета долазила сам кући и надала се да ћу ухватити испитни рок. Требало је учити током одмора од сезоне, а при томе бити и са породицом и пријатељима. Та пауза брзо прође па дођу тренинзи па је факултет трпио, али сада је све при крају. 

Кошаркашице из Бањалуке

ГЛАС: Зашто из Бањалуке нема више добрих кошаркашица које би биле Ваше насљеднице?

ДЕУРА: Не знам шта бих рекла. Не могу рећи да нема прилике и клубова или талентоване дјеце и тренера. Услови су исти као што су били и нама, али смо ми успјели. Чини ми се да млађе генерације нису посвећене тренингу јер се појављују нове ствари које им одвлаче пажњу. До 20. године нисам знала ни за шта друго осим школе и тренинга. Можда дјеца не вјерују да могу направити нешто у спорту и брзо одустају.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.