Испадање Србије са ЕП: Заглављени између талента и система

Ко високо лети, ниско пада.

Овом пословицом најбоље је описан наступ кошаркашке репрезентације Србије која је на Европско првенство испраћена уз помпу домаће јавности увјерена да може стићи до злата. Не неке медаље, већ златне, а остале нису уопште узимане у обзир.  
 
Након елиминације у осмини финала навијачи су тотално разочарани, јер су већ били спремни за прославу новог тријумфа својих љубимаца од којих су очекивали да ће противнике прегазити као плитак поток.

Ипак, није се поновио сценарио са ЕП 2001. године када је СР Југославија, предвођена садашњим селектором Светиславом Пешићем, редом разбила све своје противнике. Без обзира на велике жеље, тај оптимизам није грађен без темеља, већ на основу двије медаље са два посљедња велика такмичења, сребра са Свјетског првенства у Манили 2023. и бронзе са Олимпијских игара прошле године.

Након Игара у Паризу виђено је велико пријатељство међу играчима који су једва дочекали да се поново окупе и крену ка европском трону. Није било отказа играча, сви су покушавали да се наметну селектору који је био „на слатким мукама“ којих 12да поведе у Летонију.  
 
За разлику од прошлог окупљања међу одабранима није било Уроша Плавшића и Дејан Давидовца. Њихова мјеста попунили су Стефан Јовић и Тристан Вукчевић који је био једини дебитант, док су сви остали били већ добро уиграни са претходних окупљања. Припремни период сјајно је одрађен када су, између осталих, без већих проблема надигране Њемачка и Словенија што је дало нови елан и нову наду да ће злато коначно засјати у Србији након дуге 24 године поста.

Прва утакмица са Естонијом показала је снагу „орлова“ да би повреда Богдана Богдановића у наредном мечу против Португалије уздрмала тим. Екипа је остала без лидера на терену и при томе је пресјечена осовина Богдановић - Никола Јокић. Остали српски бекови нису се најбоље снашли у кратком временском периоду и у наредним сусретима видјело се да нешто не штима и да ће бити великих проблема када наспрам њих буду квалитетније екипе. 
 
Пораз од изузетно квалитетне Турске сам по себи није био трагичан, али је утицао да Србија крене ка финалу тежим путем. На њему неугодна Финска била је прва препрека. И то непремостива. Тако је Србија поновила „успјех“ са прошлог ЕП када је такође елиминисана у осмини финала. Тада је Италија била јача.

Исто као у Кини 

Наступ „орлова“ на овом ЕП може се упоредити и са оним на Свјетском првенству 2019. године када су под вођством Александра Ђорђевића препуни самопоуздања отишли у Кину гдје су сви видјели финале са Американцима до којег није дошло, јер је Аргентина била прејака у четвртфиналу. Тада се много тога замјерило легенди српске кошарке која је убрзо отишла са кормила, а заборављено је све оно што је направио претходних година када је вратио репрезентацију у свјетски врх.  

 
Сада се понавља слична ситуација. Одмах након елиминације „орлова“ са Евробаскета јавност у држави, која има „седам милиона селектора“, кренула је да тражи кривце. Као и обично, први на удару био је селектор Светислав Пешић којем су преко ноћи заборављени сви успјеси које је остварио са националним тимом као што је то урађено и његовим претходницима.

Онда су на ред дошли играчи, предсједник савеза... па су разлози испадања виђени у лошем суђењу арбитара који нису дорасли овако великим задацима, повредама играча, вирусу који се увукао у тим, сплету околности... мада треба имати у виду да су се током првенства повриједили Алекса Аврамовић (против Турске у петом колу) као и Тристан Вукчевић који је пропустио мечеве против Турске и Финске.  
 
„Орлови“ су све своје утакмице играли у Риги гдје се игра и завршница првенства, а тренер из Бањалуке Жарко Милаковић добро памти главни град Летоније. Наиме, у њему је као помоћник Александра Бућана стигао до златне медаље са јуниорском селекцијом Србије 2018. године.  
 
- Ова генерација је на Европско првенство дошла са великим амбицијама да врати злато у Србију. Резултати са Свјетског првенства и Олимпијских игара давали су им за право да то очекују. Међутим, кошарка је непредвидива и на ЕП се одигра девет утакмица у 18 дана, што захтијева врхунску физичку и здравствену спрему. Србија је у припремама и у првом колу против Естоније изгледала одлично, али се ситуација промијенила повредом Богдана Богдановића. Тада су испливале слабости, посебно на бековским позицијама, гдје нико није успио да преузме његову улогу. У одбрани су дозволили превише шутева и офанзивних скокова, што је кулминирало против Финске - истакао је Милаковић за „Глас Српске“. 
 
Он је додао да су на игру утицали и здравствени проблеми у екипи што се одразило на ритам и чврстину тима током шампионата. Подсјетио је и да ФИБА од 2015. године организује ЕП у четири земље, што носи додатне изазове. 
 
- Србија није тактички реаговала у најважнијој утакмици. Изгледала је стерилно у нападу, а у одбрани није било правог преузимања. Србија је имала индивидуални квалитет, али је тимски изостао - навео је Милаковић. 
 
Када је ријеч о будућности, он наглашава да се не смије тражити „кривац“. 
 
- Народ смо који воли резултат, али и да брзо осуђује. Ово јесте велики пораз, али морамо гледати дугорочно. ФИБА је промијенила календар и европска првенства биће играна сваке четири године. То је прилика да буде изграђена шира база играча за репрезентацију, јер у квалификацијама за Свјетско првенство неће наступати најбољи кошаркаши. Ова генерација „излази“ и мало њих ће дочекати наредно Европско првенство у пуном сјају. Шпанија је, на примјер, жртвовала ово првенство ради будућности и у тиму имала два јуниора, док су Италија и Њемачка показале снагу кроз добре резултате свих млађих селекција. Код нас је у клубовима и даље најбитнији резултат, али морамо више пажње посветити дјеци која одлазе на америчке универзитете јер су они будућност - појаснио је Милаковић који је током каријере био тренер јуниорског и сениорског тима Игокее, Студента и Младости из Мркоњић Града.  

Према његовим ријечима, у Европи више нема лаких противника. 
 
- Кошарка је подигнута на виши ниво. Европски играчи данас су водећи у НБА, али Европа не смије да дозволи да клубови постану превише „американизовани“. Нови систем квалификација подигао је мање земље, кошарка је у њима постала популарнија, тренирају се и едукују млади играчи, а селекције напредују. Зато смо видјели да су Шпанија, Француска, Италија и Србија испале, док су Пољска, Финска и Грузија направиле искорак. То је нова реалност европске кошарке - закључио је Милаковић. 
 
Прослављени српски репрезентативац Марко Симоновић који у својој колекцији има сребрне медаље са Свјетског првенства 2014. и Олимпијских игара 2016. године сматра да је повреда капитена Богдана Богдановића уздрмала репрезентацију.  
 
- Елиминација Србије све нас је много погодила. Када се Богдан повредио и изашао из тима, осетила се празнина и остали смо без душе тима јер је он лидер те екипе. Криво ми је што нисмо пронашли хемију и начин да заменимо и покријемо његов изостанак. Није било ни времена, док имам информације да се неколико играча разболело па су се неке ствари поклопиле како не требају. Жао ми је због свега, јер су сви момци напорно радили и заслужили да се такмиче до краја. Ово треба да нам буде за наук, да се мало преиспитамо и видимо да ли све иде како треба те направимо добру анализу. Пре неколико година имали смо ситуацију да нам млада селекција испада у Б дивизију, а овамо очекујемо чуда од А селекције. Морамо да будемо реални и да се запитамо да ли све радимо како треба - нагласио је Симоновић за „Глас Српске“. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.