Александра Мушић: Женској кошарци треба заокрет

Бескомпромисни борац на терену, али и ван њега. Тако би се у само неколико ријечи могла описати легенда бањалучке кошарке Александра Мушић.

Њена каријера прожета је бројним успјесима, великим бројем трофеја, као и индивидуалних признања. До осам купова и осам прванстава Републике Српске стигла је без иједног пораза, а има и први Куп БиХ као и првенство. Уз све то, током каријере школовање није запустила да би се након завршетка активног играња посветила тренерској каријери, али и хуманитарном раду као ријетко који прослављени спортиста.

У интервју "Гласу Српске" дотакла се својих почетака, појединих детаља из каријере као и тога чиме се тренутно бави. Признала је да се релативно касно почела бавити кошарком која ју је прославила.

- Нисам била мала када сам почела тренирати поготово ако узмемо да дјеца сада тренирају од шесте-седме године. Релативно касно сам почела, са 13 година и то на наговор Слађане Голић. У документарном филму о Слађи, који је недавно приказан, речено је да се надају да ће неко ићи њеним стопама, а ја сам већ тада кренула њеним стопама. Тренирала сам атлетику прије тога, али сам одустала јер сам имала проблема са синусима па нисам могла да будем превише на отвореном. Онда је била недумица: рукомет или кошарка? Одлучила сам ја. С Слађаном и мојом мамом отишла сам на први тренинг у дворани "Обилићево" и тако је све кренуло. То је било 1989. године. Имала сам селективни тренинг код тренера Борислава Лалића који је сада у Црној Гори. Он је био мој први тренер и буквално на прву сам му се свидјела. Након десет дана дошао је у Буџак и попричао са мојом мајком и рекао: "Дајте подршку дјетету, биће нешто од ње". Мислим да је то једини тренер с којим је моја мајка причала током моје каријере. Нажалост Раде Унчанина нисам изабрала рукомет иако је он био велики поборник да се бавим тим спортом као и покојни Никола Брацо Павлишин јер сам тада на неким школским првенствима давала највише голова. Морам да поменем Брацу који ми је, када смо се посљедњи пут видјели, рекао: "Ти си требала да будеш Лекићка (Андреа Лекић). Али нема везе, добра си и овамо била". Тако је кренуло - изјавила је Мушићева.

ГЛАС: Врло брзо сте стигли је до првог тима Младог Крајишника за којег су тада играле многе познате кошаркашице?

МУШИЋ: Већ након годину дана почела сам тренирати са првим тимом. Тако да је релативно брзо ишло. На то је утицао и сплет околности, а ту мислим на почетак рата и одлазак већине играчица из екипе које нису биле из Бањалуке. То је мене гурнуло у први план. Од старијих остала је Санда Вуковић и вртић са њом.

ГЛАС: Почетком рата играли сте првенство Југославије и били смјештени у Србији. Реците како је то изгледало из прве руке?

МУШИЋ: Били смо смјештени у Шиду, живјели, ишли у школу и играли Прву лигу Југославије. Живјели смо у хотелу на Липовачкој шуми која је неколико километара удаљена од Шида,а поред нас је био бункер од балвана. То је специфичан дио живота и мислим да сам ту одслужила своју војску. Када кренемо на тренинг требало је да се спустиш кроз шуму и да идеш стопом да би дошао на аутобуску или жељезичку станицу да би ишао у школу која је била у Сремској Митровици. Било је тешко, али издржало се. Те сезоне смо остали у Лиги и сљедеће већ конкурисали за виши пласман, а појачале су нас Јадранка Ћосић и Мирјана Човичковић.

ГЛАС: Потом сте се вратиле у Бањалуку и како је било путовати на утакмице у том периоду?

МУШИЋ: Живјели смо у Србији, у Врбасу и Руми, док смо двије сезоне путовали. Петком смо ишли тамо играли као гости и као домаћини. Путовало се коридором, некад чак са угашеним свјетлима на аутобусу јер смо ишли покрај Саве и бојали се снајпериста.

ГЛАС: Да ли сте се бојали?

МУШИЋ: Уопште не. Када сам се враћала у Бањалуку нико није долазио по мене аутомобилом јер није било горива, а и када га је било било је прескупо. Рецимо, вратимо се у два ујутру с пута и мене оставе код касарне Козара у потпуном мраку, јер није било струје, и онда пјешачим до куће. Уз то био је и полицијски час, односно забрана кретања ноћу. Људи су то знали и нису ме заустављали јер нису жељели да ме препадну. Ипак, никакав страх нисам осјећала. То је нешто невјероватно. Сада када вратим филм, можда је и ненормално што се нисмо бојали, не само ја, него и остале дјевојке. Људи који су били на стражи су ми касније говорили да су ме виђали у мраку и да су шутјели да ме не уплаше. Био је несрећан период за све ове просторе и не поновило се никад никоме. Многи то не разумију јер нису прошли кроз то.

ГЛАС: Којих се утакмица сјећате из тог периода?

МУШИЋ: Сјећам се наше прве побједе. Имали смо неколико утакмица заредом које смо изгубили и онда на полувремену једне утакмице изгубила сам лопту пред крај полувремена и имала велики конфликт са тренером Слободаном Симовићем који ће ми касније бити ментор на Вишој тренерској школи. На крају те утакмице пресјечем задњу лопту дам кош-фаул и ми побиједимо прву утакмицу. Ту сам када сам дошла у Липовачку шуму бацила торбу кроз прозор и рекла да ћу се вратити кући... Он ми је тада рекао коначно да и ти проговориш мало јер само радиш и ћутиш. Није неко понашање за похвалу, али тако је било.

ГЛАС: Сјећате ли се окупљања за репрезентацију Републике Српске?

МУШИЋ: Да. Сјећам се дружења нас и мушке репрезентације и сјећам се да смо играли у Книну и да смо ишли на Плитвичка језера. То је релативно кратко трајало. Сјећам се книнске дворане и једног немилог догађаја с Плитвица када је један брат близанац био на обали, а други се утопио, а наши кошаркаши су пливали и покушали да га спасу. Извукао га је неки Непалац из Унпрофора са дубине од пет метара.

ГЛАС: Крајем прошлог вијека били сте члан једне од најбољих екипа Младог Крајишника. Како је било играти на евросцени?

МУШИЋ: Формирана је врхунска екипа која је трајала двије-три сезоне. Слађа се вратила из Француке, а ту су још дошле Јадранка Ћосић, Беба Стјепановић, Далиборка Вилипић, Анђелија Арбутина, Мирна Пауновић... Играле смо Куп Лилијане Ронкети и нисмо изгубили ниједну домаћу утакмицу, али јесмо у гостима. Сјећам се колико је Месина била добра екипа, међутим њих и екипу из Литваније добили смо у "Борику"гдје је по мом мишљењу било немогуће изгубити. Таква атмосфера се вјечно памти. Било је дупке пуно, око 3.500 навијача и тражила се карта више. Имали смо јаке спонзоре мада те посљедње године није било како треба. Да ли је потрошено превише новца или је било превише играчица са стране не знам али је кренуло низбрдо јер су спонзори кренули да отказују. Ја сам прва тужила клуб и то се мора знати, поготово због неких ствари које сам видјела да се дешавају. Ни дан данас нисам добила ништа иако сам добила пресуду.

ГЛАС: Послије тога отишли сте у иностранство?

МУШИЋ: Тако је. Био је то Израел. Првобитно је било да идем у Жељезничар који је правио добру екипу, али се нисмо договорили. Била сам у Сарајеву када ми је стигла понуда из Израела коју сам потписала и отишла да видим како је тамо. Нисам се покајала и у Хаифи Моцкин провела двије године. Тренер је имао потпуно повјерење у мене и рекао да доведем плејмејкера. Послала сам му видео касету па је стигла Љиља Латиновић која је са мном играла у Младом Крајишнику. Биле смо цимерке и помрсиле конце многима. Биле смо добар тандем.

ГЛАС: Након Израела услиједио је ангажман у Аустрији?

МУШИЋ: Клуб је тада имао осам странкиња укључујући и Данијелу Варду моју јако добру пријатељицу. И играли смо WАБА лигу и Куп Лилијане Ронкети. Било је солидно до полусезоне када смо испали из тих такмичења, да би Данијела из неког непознатог разлога добила отказ. Тада је клуб организационо био доста чудан. Споразумно сам раскинула уговор и отишла у Француску и екипу Тарп која ми се јако свидјела као и француска лига јер раде јако озбиљно. Нисам замијенила Ану Лелас која се повриједила, већ Белгијанку. Добили смо неке утакмице у гостима које нико није очекивао и рецимо ја постигнем осам-девет поена и појавим се на насловним страницама новина јер сам сачувала најбољу играчицу првенства па он није убацила 22 већ 11 поена. Они су пуно посвећивали пуно пажње одбрамбеним задацима него у Израелу, а то је нешто што је мене карактерисало. Из Француске највише слика имам док сам на поду (ха-ха-ха). На крају смо ушли у плеј-оф.

ГЛАС: Потом сте се вратили у Израел.

МУШИЋ: Било је вијећање јер сам добила одличну понуду из Раматхена и враћам се у Израел можда највише због менаџера који је форсирао да се вратим и направио доста добар уговор. Након тога одлазим у Ашдод гдје сам 2006. повриједила кољено. Била је то прва велика повреда и тамо се оперисана. Операција је била у марту и већ у октобру сам била у Јерусалиму. Изненадило колико је лига јака, иако то не очекујемо. Јако пуно улажу у спорт, доводе WНБА играчице... Једино што ми се није свидјело је то што често дају отказе играчима и то већ послије петог кола. Знало се десити да вас на полусезони дочека потпуно нова екипа. Одмах сијеку и немају пуно стрпљења.

ГЛАС: Из Израела сте дошли у Сарајево гдје се силом прилика окончали каријеру?

МУШИЋ: Жељезничар је имао одличну екипу. Било је доста играчица из Србије, Хрватске, Канаде, уз двије Американке. Прошли смо групу у Еврокупу и били изненађење те године. Избацио нас је мој бивши клуб Тарп. Ипак, на једној утакмицу фебруару са повриједила друго кољено и покидала предње укрштене лигаменте. Било је то чак компликованије него раније. То вече сам знала да ћу престати тренирати. Нико ми није вјеровао ни послије пола године, али сам знала исто то вече да ћу престати тренирати. Прву операцију имала сам двије године прије у мојој 31. години, а друга је била у 33. Обје су биле на утакмици и обје су биле након физичког контакта. Мислила сам да више нећу моћи да одговорим задацима у одбрани онако како сам мислила да треба. Могла сам још неколико година да играм у Лиги БиХ, али то не би било то. Не бих била задовољна собом и одлучила сам да престанем.

ГЛАС: Одлучили сте да постанете тренер?

МУШИЋ: Кроз све то нисам запуштала школовање и по том питању имам критику за многе играчице што запусте школу и мисле да ће каријера вјечно трајати и да ће довољно зарадити за живот и живјети од старе славе. То на нашим просторима не иде. У Бањалуци се престало радити са млађима па сам једно вријеме била тренер у Игокеи и водила цурице. Сјећам се да у ауто уђу четири дјевојчице и одемо у Александровац гдје тренирамо па се вратимо. Тада је кренула прича са Младим Крајишником да будем спортски директор јер клуб није освојио ништа десет година, од 2001. Тада смо освојили првенство и довела сам Ивону Богоје која је била кључ те сезоне. Онда опет одлазим због истог човјека и због неплаћања те тако завршавам са својим клубом. Није ми то драго рећи и признати, али било је тако.

ГЛАС: Радили сте у остала два бањалучка клуба, Фениксу и Орловима?

МУШИЋ: У Фениксу сам почела тренирати цурице које су сада у репрезентацији или кључни играчи у свијом екипама. У Орловима сам водила млађе категоерије и била помоћник тренера Славише Ожегиовића, а када је он ненадано отишао у Кину преузела сам бригу о првом тиму. Била сам у сва три бањалучка клуба. Тако се намјестило.

ГЛАС: Активно радите и у Покрету за женску кошарку "Марина Маљковић"?

МУШИЋ: У Покрету имамо мало другачију филозофију него је то случај у клубовима. Покрет је доступан за свако дијете и жеља нам је да ниједно дијете не одустане од тренинга. Имамо групе са 40-ак дјеце и од њих тражим креативност у игри.

ГЛАС: Какво је стање у бањалучкој кошарци?

МУШИЋ: Лоше. Не улажемо довољно и мислимо да неке ствари које смо раније радили треба да наставимо са њима без прилагођавања, а вријеме и околности су се промијениле. Борац је покренуо свој подмладак да играју и то не може одмах да да резултате јер се кренуло од почетка и такав би заокрет требало да буде и у женској кошарци. Мало жалим што сам се повукла из неког озбиљнијег рада. Неке ствари овдје се не мијењају и влада колотечина као да смо богом дани за све. Не можемо живјети од старе славе. Волим рећи дјеци да не преписују у школи, али овамо неке ствари треба да препишемо од људи из Словеније или Србије који су испред нас.

ГЛАС: Може ли се живјети од женске кошарке?

МУШИЋ: Плате су онако ту и тамо. Неколико играчица што дођу са стране могу да добију нешто више, али не видим задовољство код играчица за примања. Када упоредим своје примање које сам имала када сам играла овдје и примања сада невјероватно је колико смо финансијски крахирали.

Кум Дејану Унчанину

ГЛАС: У кумовским сте односима с прослављеним рукометашем Борца Дејаном Унчанином.

МУШИЋ: Била сам у активна у школи, играла фудбал са дјечацима и била капитен свом куму Дејану Унчанину до четвртог разреда. Кумовала сам му на вјенчању. Сједили смо заједно у  клупи у основној школи. Касније када смо обоје играли у иностранству онда ми је само рекао: "21. јули, немој ићи на море, ја се женим, ти ћеш бити кум с моје стране". Он ми је као брат и била сам почаствована тиме. То је резултат нашег искреног и правог пријатељства које траје већ годинама.

Хуманитарни рад

ГЛАС: Добијате много похвала за хуманитарни рад?

МУШИЋ: Тужно је рећи да овако мала земља има овако велики број свакоднвених хуманитарних аација шта нам говори о стању у каквом се налазимо. Одвијек сам имала тих акција и прије поплава, а у организацији "Будимо људи" сам од 2014, а од 2018. предсједник волонтер. Никоме није дрго да тражи помоћ од некога и то мора да буде велика мука, а муке је баш пуно. Највећи је проблем што не можемо свима помоћи јер нас нико не финансира од институција.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.