Звездин боем Зоран Ризнић за „Глас“: Кад попијем, свуда бих, само не кући

БЕОГРАД - „Много сам фудбалера у животу видео који нису направили велике каријере јер су имали слаб карактер или животне навике које су их одвукле од фудбала.

Ризнић је свакако био један од њих. Невиђен таленат. Оде увече у кафану и напије се, а онда сутра на тренингу направи чудо, да сви останемо без текста“ присјетио се својевремено легендарни тренер Црвене звезде Љупко Петровић.

Зоран Ризнић крајем осамдесетих и почетком деведесетих био је аутентична појава на фудбалским теренима, али и ван њих. Непревазиђени мајстор „петопарца“ са најмекшом ногом у југословенском фудбалу био је чест и драг гост шабачких и београдских кафана.

Многе легенде испредане су о његовом ноћном животу. Ни сам, популарни Ризна, није крио да је волио да „попије коју“, али у разговору за „Глас Српске“ подвукао је да никад није циљано одлазио у кафану да се напије, већ је то увијек било спонтано. Клонио се „ин“ мјеста, волио је локале у којима би заузео неко мјесто у ћошку и уз добро друштво уживао. Потписник ових редова дуго је договарао интервју, неколико година. Некада лаконоги дриблер у пар наврата, приликом покушаја договора, вјештим „промјенама правца“, на волшебан начин је помјерао је сусрет, истичући како је све испричао, али и узвраћајући питањем: „Кога занима човјек који има близу 60 година...“?! Како, онда, „ухватити“ мајстора? Пресингом, тешко? Не, не иде. Једино могуће рјешење - Ризнин терен, кафана! Најстарији „универзитет“ у Срба мјесто је гдје се доста тога може научити о животу и гдје се склапају највећи послови. Ризна је изабрао „терен“, на којем нам је дежмекасти угоститељ правовременим асистенцијама, у виду полулитарског „хајнекена“ омогућио да дођемо до поготка! До интервјуа који се чита у једном даху. Ризна се отворио и испричао нам своју причу. Неке урбане легенде је потврдио, неке демантовао, а и обнародовао је много нових детаља.

- Клонио сам се и јежим се ексклузивних локала. Волим да седим у неком ћошку, неприметан. Волим и да одиграм мало апарате, макар најмањи чип, бар четири динара. Играо сам апарате само кад попијем, јер тада свугде хоћу, само кући нећу, то ме ј**е. Не знам да станем. Свугде бих само не кући, ј***м ли га, тако је – рекао је Ризнић.

ГЛАС: Како је почела фудбалска прича Зорана Ризнића?

РИЗНИЋ: Ја сам из једног села одавде, околина Шапца, јединац, трбухом за крухом кренуо сам даље. Становао сам у сутерену једне куће, адаптирана гаража...Први разред сам завршио у Земуну...Ћале је 1975. добио стан у Београду, где смо прешли. За мене је центар Славија...Ишао сам у школу „Владислав Рибникар“, која је позната сада по овоме што се десило, кад су убијена ова деца...Ту сам завршио основну школу и уписао Осму гимназију. Интересовала ме је само лопта, откако сам проходао. У Земуну сам имао калдрму и по њој сам играо до мрака. Играле су улице против улице. Ишао сам кући у 19.15 да погледам цртани филм и поново сам ишао вани... Пре подне на 100 метара од мог стана, играли смо фудбал, пре школе, која је почињала у пола осам. Напустио сам касније школу и вратио се у село. Била је то катастрофа за кеву и ћалета, они су остали у Београду, а ја се вратио на село. „Џабалебарио“ сам, играо фудбал за село, као клинац. То ми је много помогло у каријери, играње тог сеоског фудбала, који те очврсне. Онда смо играли село против села. Играли су Владимирци против Мачве, ја сам одиграо добро. Долази после Мачва по мене, био је то почетак 1986. Одем тамо, поново бум, поново су ми се поклопиле неке ствари, волим да кажем да сам имао среће. Играмо прво коло против екипе Раднички Зорка, губимо 1:0. У другом делу Небојша Златарић, за мене најбољи играч из Шапца икад, је изједначио из слободног ударца, а ја сам главом погодио за победу. Одиграо сам добро. Отишао сам сутрадан за Београд, ухватио бус и чуо како момци коментаришу како је један из Прова одиграо добро, а ја сам из Драгојевца, иначе. Ту почиње моја рапсодија у Мачви. Изборили смо опстанак, а годину дана касније, у сезони 86/87 изборили смо пласман у другу лигу, која је била - вау!

ГЛАС: Играли сте и у млађим категоријама Црвене звезде.

РИЗНИЋ: У Звезду сам дошао на наговор мојих другара. Покојни Гојко Зец ме је одвојио на оној шљаци кад смо играли пет на пет. Гледао нас је, било нас је доста. Изабрао је и мене, имао сам срећу, кад је пролазио - приметио ме је. А и иначе сам био навијач Црвене звезде. Кад ми је Гојко рекао: „У понедељак на тренинг“, кад ми чука није искочила. Имао сам 12 година, остао сам до 1984. Са 17 година сам напустио млађе категорије Звезде. Тома Милићевић ме је отписао. Не љутим се. Тренирали су ме и Владица Поповић и Шеки (Драгослав Шекуларац), али и Милован Ђорић...Кад ме је једном повукао за зулуф, а ја дете, замрзио сам га тада. Владица је свако јутро на тренинг долазио обријан, миришљав...за пример. Знао је сести и са свима понаособ причати. Владица је водио рачуна и о нашим оценама. Звезда је имала своје наставнике који су са нама радили, вежбали.

ГЛАС: Вратили сте се у Црвену звезду 1994. године на велика врата, као изричита жеља Љупка Петровића. Сјећате ли се детаља преласка на „Маракану“?

РИЗНИЋ: Ишао сам са чувеним тренером Банетом Смиљанићем, оцем Милана Лоле Смиљанића код Џаје (Драган Џајић) и Цвелета (Владимир Цветковић) у канцеларију. Питају они мене: „Колико би ти тражио Ризна за годину дана, да се мало 'шврћкаш'? „Ја заокружио цифру и „лупио“. Каже ми Цвеле: „Ајде ти дођи поподне, даћемо ти пола, а за друго пола ћемо видети“. Кажем ја: „Ајде, може“. Долазим после, седе они и каже Цвеле: „Ризна, има један проблем“. А ја мислио да сам већ потписао и да сам дошао само по паре. Рекох, и ако ме из***у, Звезда је то. Писаће да сам играо у Звезди. Него ја питам: „Какав проблем“? Погледам кад оно 50.000 тадашњих немачких марака, уместо 100.000 колико сам тражио. Ма, требао сам ја и '92. доћи у Звезду. Жива (Милан Живадиновић) ме је исто желео, али ови из Рада су затезали. Тек 1994. се поклопило све, кад ми је истекао уговор са Радом.

ГЛАС: Шта највише памтите из периода проведеног у Црвеној звезди, с ким сте се највише дружили?

РИЗНИЋ: У Звезди сам се највише дружио са Рамбом Петковићем, гледао ме је као Бога. Кад су се радиле вежбе у двојкама, радио је само са мном. Дружио сам се доста и са Аџом (Иван Аџић), са Грофом (Миодраг Божовић), покојним Николом Радмановићем...Играли смо и ремија. Перица (Огњеновић) ме је исто волео.

ГЛАС: Многи Вас памте по оном чувеном транспаренту на стадиону Партизана, у једном дербију писало је – „Ризна, живели“.

РИЗНИЋ: Загревали смо се и истезали тамо на Партизановом стадиону и не знам ко ми је рекао: „Види оно“. Пише „Ризна, живели“ и флаша нацртана. Касније се испоставило да је то поставио неко из једног овдашњег села, Буђановци, где је оборен онај „невидљиви“ авион. Добро сам одиграо тај дерби - 1:1. Лепо време је било, пун стадион. Партизан је изједначио преко Драгана Ћирића, „ћушнуо“ је лопту руком, сећам се. „Прштало“ је на све стране.

ГЛАС: Својим потезима увесељавали сте навијаче. За чим највише жалите у каријери?

РИЗНИЋ: Играли смо неку пријатељску утакмицу, у Звезди, дао сам једну лопту спољном, баш онако добар пас. Завршила се утакмица и прилази ми после меча Жељко Петровић, који је чекао Грофа и рекао: „Ј**о те, па такву лопту нема нико у Европи“. Не кајем се што нисам узео неке паре, у то време и нису могле да се узму богзна какве паре. Ни због чега ми није жао, једино што у Звезди нисам оставио већи траг. Кад сам ја склоњен, отворило се све Небојши Крупниковићу, он је заиграо, „букнуо“ и узео паре у Јапану. Не би он имао ту минутажу да сам ја отишао. Добар је дечко, сјајна каријера. Купио је ауто Војину Лазаревићу, да му захвали. Свака част, тако се ради.

ГЛАС: Против којег играча сте добро одиграли да се баш сећате, односно против кога Вам је било најнезгодније играти?

РИЗНИЋ: Глупо ми је да то кажем, али сећам се једне утакмице Рад - Звезда, кренуло ме је у дуелу против Душка Радиновића. Миша Букумировић ми је у једном кафићу рекао: „Ау Ризна, ал си ј***о данас Радина“. Тако се намести нек' иде у п***у материну. А мој саиграч из Мачве и у Раду, Мирослав Ђукић, он ми је био најнезгоднији...Тешко је било играти против њега.

ГЛАС: Како је дошло до Вашег одласка из Црвене звезде?

РИЗНИЋ: Љупко ме је спасао два пута, трећи већ није могао. Прича иде овако, једно пре подне био је тренинг на помоћном и требало је да идемо за Суботицу. Били смо ту мали Аџа, капитен, Рамбо Петковић, а био је ту и Гроф Божовић, за***вао ме је, Боже сачувај. Ми у Лучанима на припремама, он каже за мене: „Ми тражили Ризну да нам пошаљу, они нам послали Тошу (Манојловића)“. И да се вратим на причу, сад ми ту одемо на пиће на Аутокоманди и ја наручим једно пиво. Они по „кока колицу“, а ја пиво, једно, друго, треће...После подне на тренингу ја не могу ништа...Звао Љупко Џају, овај гледа, види колико је сати...Сад, поведе мене Љупко, ипак. Сам сам био у соби. Сутрадан каже: „Ако те буде неко питао шта се дешава, реци да имаш проблем са леђима“. Као да ме је измалерисао, ја и данас имам проблем са леђима, знало ми се десити да се укочим и не могу да устанем из кревета. Тад ме је први пут спасао. Завршила утакмица 0:0. Каже Љупко: „Видиш Ризна, да си ти играо, можда би победили...“ Љупко је господин човек. Ни на једног тренера нисам љут био никад. Све своје грешке сам плаћао сам. Други пут ме спасао кад сам био код Банета Смиљанића у ресторану. Код њега сам стално „висио“. Бане је од Љупка учио занат, њих двојица су добри. У његов локал долазили су криминалци, Сколе, Ћанда...Никад се нисам крио и никад нисам наменски ишао да се напијем, увек је то било спонтано, дај једну, а где је једна, ту је 21...Долази Љупко, ја седим. Каже он: „Охооо...“ Рекох: „Охооо, шефе, седите, шта ћете да попијете“? Седне човек, ја конобару: „Дај овамо, на мој рачун“! Он наручи виски, као и обично...Види, волео је и он да „цугне“! Прогутао је и то. И трећи пут против мог Рада, играмо на Бањици 0:0 и мој одличан другар, нажалост покојни Владан Пашић ме закачи, ненамерно и мени сутрадан отекне нога. И био сам дужан да одем у клуб на терапију. Међутим, ја опет заглавим код Банета у локалу. И не знам што ја ту почео да пијем, узео неки виски. Иначе га не пијем, само пиво. И ја по вискију и не одем поподне на терапију. Долазим сутрадан на стадион, Љупко ме звао у канцеларију, рекавши: „Ризна, ја не могу више, види горе са Џајом, Цвелетом. Не рачунам на тебе, не могу због других“. Човек 100 одсто у праву, нема говора. Почео ја сад да се правдам, криво ми у п**ку материну, знам да сам крив, нема говора: „Шефе, шта ће да мисле моји родитељи, је л' дотле дошло...“? Нисам ни отишао код Џаје, вратио сам се овде са супругом. На паузи првенства ме Џаја поново зовнуо, да пробам поново, да се поправим...План је био да одрадим једну годину, па да ме продају „вани“. Почео сам поново да тренирам, али се Љупко држао своје речи и то је било то. Ни најмање се не љутим на њега.

ГЛАС: Љупко Петровић имао је јаке тренинге, јесте их могли издржати?

РИЗНИЋ: Могао сам. Био сам најстарији у екипи и појавила се нека слика у „Темпу“ како трчимо на неким припремама, а ја први у колони, испред свих. Ипак, припреме су ми најтеже падале.

ГЛАС: Упркос свему вољели су Вас навијачи, поготово присталице Црвене звезде?

РИЗНИЋ: Кад ме је Љупко одј**о, био сам на западној трибини, гледао неку утакмицу и чуо скандирање са „севера“: „Зоран Ризнић, Зоран Ризнић...“ То треба доживети, „чука“ убрза...Волели су ме.

ГЛАС: Да ли је тачна она чувена прича да због „капљице више“ нисте отишли на утакмицу репрезентације Свијета?

РИЗНИЋ: Бог свети зна колико сам пута испричао ту причу. Био је нечији опроштај у Санкт Петербургу. Више ни ја не знам чији. Селектор репрезентације Света био је Франц Бекенбауер. Гроф Божовић и ја смо били позвани из Звезде. Дошао сам овде у Шабац по ствари, а сви су се скупљали у Београду, у једном кафићу. Биле су санкције. Требао је да дође мини-бус по нас, па да идемо за Будимпешту, а одатле даље за Русију. Овде, кад сам дошао, одлетео сам до покојног кума у локал. Није спорно, зацугао сам мало, али ништа страшно. Крећем из Шапца „југићем“ са супругом. Стижем у Београд, и из стана где су ми живели родитељи, назвао сам кафић и питао конобарицу, да проверим да ли је тамо Гроф Божовић, она ми рече да није. Сад, шта да радим, вратим се у Шабац и окренем за Будимпешту. И види овако, ми долазимо на аеродром и авион за Санкт Петербург полеће пред мојим очима...Ја, онако љут, вратио сам се за Шабац. Међутим, сутрадан у новинама наслови, знате како то иде: „Ризна пијан, промашио авион“...Звао ме Џаја и питао што нисам назвао и тражио неки други лет, ма иди...Ето, то је истина...

ГЛАС: Има још једна чувена прича да сте се напили у авиону за Подгорицу, да ли је она истинита?

РИЗНИЋ: Био сам у Мачви, тад сам се плашио лета. А касније сам завршио на Криту, где се на свако гостовање иде авионом. Играли смо против ОФК Титограда. После састанка на Мачвином стадиону, а пре поласка, имали смо „луфта“. И сад, ја мало, да „убијем“ страх, попијем коју у оближњем кафићу. Узмем коњак. Попио сам 13 коњака. Тад и никад више га нисам пио. Вратио се на стадион, узели смо торбе, ја своју загрлио и нисам ни слушао шта је тренер причао. Коначно смо кренули и дошли на аеродром, на који је Селе Милошевић довео супругу да јој покаже какве добре, младе момке има. Ја сам био „леден“...Мислим да смо победили 1:0, али нисам дао гол. У повратку Селе је отворио виски, опет жестина и поново сам се напио.

ГЛАС: Каква искуства носите из Грчке?

РИЗНИЋ: Заволео сам те Грке, волим их и дан-данас. Мада сам преварен доле у Лариси, а био сам пре и у ОФИ-ју. Драги су ми.

ГЛАС: Били сте и мајстор „петопарца“?

РИЗНИЋ: Десет пута сам волео више мали фудбал. Велики и мали фудбал немају везе један с другим. Жао ми је што не могу више ни рекреативно да играм фудбал, већ шест година, од 2019. Фали ми лопта, термин, без обавезе да играмо. Кичма ме мучи, притисак...

ГЛАС: Како Вам се чини данашњи фудбал?

РИЗНИЋ: Фудбал данас нема везе с мозгом. Буди напуцан, набилдован, понављај се и то је данас фудбал, још капље лова, ушли Арапи и то је то...Омрзао сам овај фудбал, као да га никад нисам играо, ево сад сам се изнервирао...

ГЛАС: Јесте ли имали понуду Ваше Мачве да помогнете у клубу?

РИЗНИЋ: Нисам хтео да водим клинце, јер се код мене никад не зна. Јер кад ми дође да попијем, ја пијем и онда сутра не могу да устанем. И шта треба, ујутро деца да се питају где је тренер, а мене нема. Ма не долази у обзир, не занима ме. Звао ме је човек у Мачву да будем шта хоћу - нисам хтео ништа. Звао ме је да надгледам рад тренера и да му реферишем, нисам ни то хтео...Да некоме зависи посао од мене, ма јок...

Игре

ГЛАС: Играте ли данас карте или неке друштвене игре?

РИЗНИЋ: Играм „покерицу“ са друштвом. Волим све „окретне“ игре. Има једна зове се „шлага“. Извадиш новчаницу, седам бројева имаш и сад сабираш прва три броја, следећа четири и тако...Ако је 13, то је тројка, ако је 20 то је 0. Гледа се задњи број. Ја сам својевремено све саиграче у свлачионици знао анимирати.

Стопало

ГЛАС: Важили сте за играча са изразито „меким“ стопалом?

РИЗНИЋ: Први мој пенал је био против Дубочице за Мачву. Имао сам непуних 19 година. Отворим стопало и погодим. Имао сам среће. Имао сам то отворено стопало, можда сам јаче шутирао тако него „пуном“. Баш сам то усавршио.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.