Животна прича Вулета Тривуновића: Од разрушеног Гламоча до капитена Борца и Сарајева

БАЊАЛУКА - У вријеме када је фудбал постао искључиво бизнис, приче попут ове подсјећају нас на то шта заправо значе ријечи карактер, образ, поштење и истинска љубав према игри и према фудбалу.

Факти

• Каријеру почео у родном Гламочу у екипи Шатор
• Избјегао у Бањалуку гдје је заволио Борац за који је играо у три наврата
• Замало завршио у ЦСКА Москва

Ово је свједочанство о дјечаку из Гламоча који је између граната и ратних разарања тражио спас у фудбалској лопти, отишао у избјеглиштво са 11 година, остао без оца у предвечерје мира, а потом преко Београда, Њемачке и Русије израстао у вођу, човјека којем је првенствени циљ успјех колектива и правилан развој фудбалера и првог послијератног капитена бањалучког Борца на европској сцени.

Прича о бившем капитену “црвено-плавих“ и Сарајева, репрезентативцу БиХ, а данас тренеру, који због тога што нема “длаке на језику“ тешко сједа онима, који мисле да све знају. Тешко сједа онима који су залутали у фудбал, а таквих је све више. Животна исповјест Вулета Тривуновића.

Фудбал бијег од рата

Све је почело почетком деведесетих година прошлог вијека, када је као дјечачић почео да шутира лопту у родном Гламочу и тамошњем Шатору.

– За нас клинце, фудбалски терен и клуб подно Шатора били су некако, тих година, једини бијег од ратних дешавања која су почела 1992. године. Прије рата, Гламоч је био градић од неких 11.000 до 12.000 становника. Школа је била пуна, било је много дјеце. Имали смо одличне омладинске селекције, а када је почео рат, први тим је остао једини прозор у свијет и веза према остатку државе. Први тим је тада играо полуфинале Купа Републике Српске, гдје је испао у двомечу од добојске Слоге. На стадиону је било по три или четири хиљаде људи, амбијент је био невјероватан, као у Енглеској – присјетио се Тривуновић.

Између ратних страхота фудбал је био бијег од стварности.

- Скупљали смо се свако љето када би примирије дозволило. Обично су љета у Гламочу била мирна, није било великих дејстава и могли смо несметано да тренирамо. Нажалост, нисмо имали с ким да играмо утакмице, али смо тренирали. У Гламочу сам провео период од 1992. до децембра 1994. године. Већина старијих који су кренули у средњу школу већ је била отишла, али ми млађи смо остали. Имали смо двојицу сјајних тренера, Николу Ракуља и Милу Јовичића. То су, упркос свему, били лијепи моменти. Дјетињство је лијепо без обзира на то колико је тешко. И дан данас се сјећам тих ствари и у контакту сам са том генерацијом – рекао је Трувуновић.

Имао је свега 11 година када је 11. децембра 1994. године морао са мајком, братом и сестром да напусти Гламоч, али родно мјесто није заборавио.

- И данас идем често. Тамо имам стрица. Нажалост, стан у којем сам растао и који се налазио у згради у центру, изнад некадашње банке, потпуно је уништен. Када је Гламоч пао, покушали су да отворе сеф банке. Подигли су цијелу зграду у ваздух у тој намјери и она и данас, тридесет година послије рата, стоји као ругло. Волио бих да је бар сруше. Без обзира на све, волим Гламоч. То је мој идентитет. Тамо имамо и земљу, која данас нема материјалну вриједност, али сваки одлазак тамо враћа ме у дјетињство – наставио је Тривуновић.

Избјеглиштво у Бањалуци

Избјеглички пут га је довео у Бањалуку у зиму 1994. године, али најтежи ударац услиједио је непосредно пред сам крај рата.

– Све је кренуло са офанзивама крајем 1994. године. Прије него што смо извукли живе главе, провео сам дванаест дана у склоништу. Стигао сам као дјечачић у велики град, гдје ми је све било ново. Мој покојни отац Јово био је на ратишту, а мајка је била са нама. Он је погинуо 7. октобра 1995. године, само нешто више од мјесец дана прије потписивања Дејтонског споразума. Тада смо већ били скоро годину дана у Бањалуци, он је долазио два, три пута да нас види. Био је човјек којем су образ и људскост били на првом мјесту, испред свега, можда и испред саме породице. Живјели смо као подстанари у изнајмљеном стану – мајка, брат, сестра и ја, као и већина људи који су остали без ичега. И данас, када имам 43 године, отац ми невјероватно недостаје. Људи кажу да вријеме лијечи ране, али ова моја никада неће зацијелити – са сјетом у гласу рекао је Тривуновић.

Први тренинг у Борцу остао је у трајном сјећању.

– У Бањалуци су од раније живјела двојица ујака. Након што смо избјегли и кренули у школу "Вук Стефановић Караџић“ то љето 1995. године отишао сам с млађим братићем на тренинг у Борац. Први тренер био је Богдан Петковић, који је изузетно утицао на моју каријеру и као стручњак и човјек. То су били прелијепи моменти. Доста мојих саиграча из те генерације се касније одселило, али и данас се окупимо у Борику и наступамо за екипу "Бојан Милошевић“, која носи име по нашем прерано преминулом другу из генерације 1983. Када су нас 1995. године први пут пустили да тренирамо на главном терену Градског стадиона, нашој срећи није било краја. Иако је рат још трајао, у Бањалуци се то није баш пуно осјећало. Тада сам искрено заволио Борац. Од тада, па до данас траје та нераскидива веза – наставио је Тривуновић.

Обилић испустио шампионе

Провео је три сезоне у Борцу, а онда је 1999, када је имао свега 16 и по година, услиједио позив из Београда и отишао је у Обилић.

– Годину дана прије мог доласка, Обилић је био шампион Југославије и играо је на европској сцени против Бајерна и Атлетико Мадрида. Били су најорганизованији клуб. Из данашње перспективе, готово три деценије касније, могу слободно рећи да таква организација више не постоји на овим просторима. Направљена је страшна генерација. Играо сам кадетску, па двије сезоне јуниорске лиге. Били смо посљедња генерација која је, послије смрти Жељка Ражнатовића Аркана, освојила титулу првака Југославије у омладинској конкуренцији. Бјежали смо Црвеној звезди 11 бодова, Партизану 22, а Војводини чак 40 бодова. У финалу за апсолутног првака побиједили смо подгоричку Будућност у оба меча. Шеф стручног штаба првог тима Ратко Достанић сматрао је да ми млађи треба да идемо на каљење. Били смо доминантни, а нико није добио шансу у првом тиму. Тражили смо папире и одлучио сам да се вратим у Борац – истакао је Тривуновић. Повратак у Бањалуку 2002. године поклопио се са формирањем заједничке лиге БиХ.

–Одиграо сам више од 95 одсто утакмица и добио позив у младу репрезентацију БиХ, коју је водио Ибро Зукановић са помоћником Бранимиром Тулићем. Владан Грујић, Михајло Бучински и ја били први играчи из Републике Српске у тој селекцији. Сјећам се да ми је 80 посто пријатеља у невјерици говорило: “Да ли је могуће да идеш да играш за Босну?“ Да ствар буде комплекснија, дебитантска утакмица била је против Србије и Црне Горе на Грбавици. СР Југославију је водио Владимир Петровић Пижон, а за њих су играли Данко Лазовић, Горан Ловре, Милош Марић, Мирко Вучинић... Изгубили смо 0:2. Било је тада много непријатних коментара и тешких ситуација – присјетио се Тривуновић.

Играње за репрезентацију БиХ

Иако су ране на породичну трагедију биле још свјеже и тада је размишљао као данас.

- Спорт спаја људе. Нити је мој покојни отац желио рат, нити је добровољно ишао у њега. Био је, као и већина људи, присиљен да прође кроз све то, а многи се, попут њега, нису вратили. Сјео сам са мајком, братом и сестром. Рекли су ми: “Ако сматраш да треба да идеш и ако ће те то учинити срећним, иди. Немој да гледаш шта је било са покојним оцем. Води се искључиво спортским мотивима, дао си живот фудбалу и нема потребе да размишљаш шта ће ко рећи.“ Увијек ће бити људи који одобравају или не одобравају, то је демократија. Није било лако, али носим прелијепе успомене. Били смо сјајна генерација, до пред сам крај квалификација држали смо друго мјесто за одлазак на Европско првенство. Побједили смо тада Њемачку са 5:1. Сви ти момци су направили озбиљне каријере: Владан Грујић, Драган Блатњак, Зоран Теркеш, Ален Шкоро, Албин Пелак, Џемaл Берберовић, Санел Јахић, Дамир Мирвић... Иако сам млађи од њих играо сам комплетне квалификације. Послије њиховог одласка дочекао сам своје годиште, тако да имам сигурно двадесетак наступа за младу селекцију, а касније сам уписао и три меча за А репрезентацију, дебитујући на “Кошеву“ против актуелних свјетских и европских првака Француза – рекао је Тривуновић, који никада није дијело људе по националности и вјероисповјести, него на добре и зле. Послије Борца пут га је одвео у њемачку Цвајту, односно у Бургхаузен.

– Послије сезоне у Борцу, која је била изузетно тешка и организационо и финансијски због огромне лиге од 20 клубова и безброј путовања, вратио сам се на кратко у Обилић. Тамо сам доживио једину тежу повреду и операцију кољена. Једва сам чекао да се опоравим и одем негдје вани. Потписао сам за Буркхаузен, који је играо другу Бундеслигу. Одиграо сам девет утакмица, био млад, а тамо је важила филозофија: “Ти си будућност, мораш чекати јер морамо продати старијег играча да би клуб преживио.“ Мене новац није занимао, нити су то биле паре од којих сам могао ријешити егзистенцију. Желио сам само да играм. Тражио сам раскид уговора послије годину дана, опростио све и вратио се у БиХ. Поново сам дошао у Борац који је те сезоне испао из лиге, а ја сам добио позив из Сарајева – наставио је Тривуновић.

Цијењен у Сарајеву

И дан данас Сарајево уз Борац сматра најдражим клубом.

- Ако ћемо искрено, финансијски сам у њима најгоре прошао, али емоција је нешто сасвим друго. Борац је моја кућа, моје одрастање, моја социјализација. Али нигдје нисам био  цијењен и поштован као у Сарајеву. И данас ме искрене емоције вежу за тај клуб и град, иако немам никакав додир са њима – истакао је Тривуновић.

Послије одличне сезоне на “Кошеву“, стигла је финансијски и спортски врхунска понуда из руске Премијер лиге.

- Потписао сам трогодишњи уговор са Химкијем из Московске области.  Химки је ушао у елиту и почео да гради стадион вриједан 140 милиона долара. Нисмо могли да се поредимо са Зенитом, Спартаком или ЦСКА, али 80 одсто клубова из тадашње Лиге петице није имало услове какве смо ми имали тамо. У Русији је тада играло много наших играча: Бранислав Крунић, Драган Блатњак који је био са мном у клубу, Ајдин Максумић, Ђорђе Јокић у Торпеду, Елвир Рахимић и Милош Красић у ЦСКА, Огњен Короман у Динаму, Емир Спахић у Локомотиви, Марко Топић у Сатурну... Дружили смо се минимум једном седмично у познатом српском ресторану у Москви. Био је то сјајан период – нагласио је Тривуновић.

Тада је требао прећи у ЦСКА, али све се преко ноћи изјаловило.

– Послије друге сезоне у Химкију, дошао сам на одмор у Бањалуку. Послије три, четири дана звали су ме људи из Београда да ме повежу са сином тадашњег легендарног тренера ЦСКА, Валерија Газајева, који ме је желио довести. То је био војни клуб, освајач Купа УЕФА, са тимом у којем су играли Милош Красић, Вагнер Лав, Жо, Јуриј Жирков, Елвир Рахимић, браћа близанци Василиј и Алексеј Березуцки, Сергеј Игнашевич. Пола репрезентације Русије. Све смо се договорили, чекао се само завршетак посљедње утакмице групне фазе Купа УЕФА против Фејенорда. Требало је да 18. децембра летим за Москву на љекарске прегледе и потпис уговора. ЦСКА је побиједио, завршио као први у групи, ја сам већ извадио визу. Међутим, у петак се екипа вратила у Москву, а у суботу је изненада представљен нови шеф стручног штаба – Бразилац Зико. Наравно, није знао за мене нити за договоре претходног тренера и цијела прича је пропала. То би био врх моје каријере, али не жалим – истакао је Тривуновић.

Услиједио је повратак у Борац, потом необична епизода у Пољској.

– Вратио сам се у Бањалуку те зиме иако сам имао понуде бројних клубова. Борац је тада први пут послије рата почео да личи на озбиљан клуб и борио се за титулу са Жељезничаром. Предсједник Жељко Копања ме је позвао, брзо смо се договорили и услиједила је незаборавна сезона. Нисмо узели титулу, али смо освојили Куп БиХ и први пут изборили излазак у Европу послије рата. Цијела Бањалука је била на ногама, редови за карте су били огромни, реновирао се стадион, играли смо против Лозане... Послије те полусезоне, проглашен сам за најбољег играча Премијер лиге БиХ. Имао сам понуде Макаби Тел Авива и АЕК-а, на крају сам отишао у пољску Краковију, која је била пред испадањем, како бих Борцу донио обештећење. Тамо ме један новинар питао како је могуће да најбољи играч лиге БиХ долази у клуб који има осам бодова и отписан је. Рекао сам да ћемо се борити док има шансе. Дошло је неколико нових играча,  постигао сам три гола и изборили смо опстанак. Међутим, тада је услиједила неправда. Стигао је нови тренер, Словак, за којег смо касније сазнали да је узео озбиљне паре од појединих менаџера да би гурао друге играче. Све нас који смо спасили клуб је склонио. Тада је прорадио мој инат. Пребацили су ме у други тим, а директорима сам отворено рекао шта мислим, без длаке на језику. Оставио сам жену и тек рођену бебу код куће да бих спасавао њихов клуб, а они су погазили све људско. Све је то трајало два мјесеца, нисам хтио да попустим док нисам издејствовао услове и цифру који су мени одговарали – нагласио је Тривуновић. Послије Пољске направио је паузу од пола године.

- Супруга се породила у јануару, а ја сам већ два дана касније морао у Пољску. Зато сам одлучио да мало времена проведем уз породицу. Ипак, на зиму ме позвао пријатељ који је био капитен у Казахстану. Жетишу је био солидан клуб, потписао сам уговор у Турској током припрема и провео тамо успјешну годину. Када сам се вратио, имао сам 29 година – наставио је Тривуновић.

Услиједио је повратак у Борац.

– Када сам се вратио из Казахстана, одлучио сам да ћу играти до 31. године и да каријеру желим завршити кући. Потписао сам за Борац, али наизглед су сви планови пропали због моје вјечите борбе за правду и саиграче. Та посљедња сезона у Бањалуци била је најтежа у каријери. Клуб је био потпуно остављен, без управе, без новца, а ми смо се упркос свему борили за треће мјесто и излазак у Европу. Данас, када гледам овај стабилан Борац, сјетим се да смо нас тројица најстаријих и најискуснијих: Дарко Малетић, Борис Распудић и ја морали од куће доносити детерџент да би имали чиме опрати дресове. Плаћали смо станарине млађим играчима, позајмљивали за терапије, пелене дјеци, дрва за зиму њиховим родитељима... Све смо то изнијели на својим леђима. Играо сам повријеђен, примао блокаде, само да спасимо образ. На крају смо били четврти. Потом сам отишао у Сарајево, гдје су ме људи дочекали објеручке, понудили уговор какав год желим, јер су цијенили све што сам некада дао том клубу, иако је то била потпуно друга гарнитура људи – рекао је Тривуновић.

Увијек је на терену пружао максимум.

- Никад нисам бирао утакмице. Давао сам 300 одсто себе, повријеђен, под блокадама, када је било новца и када га није било. За мене је излазак на терен пред двије, пет или двадесет хиљада људи увијек био празник. Био сам и остао рођени такмичар. Данас тај исти карактер, рад, одрицање и искреност покушавам да пренесем на клинце које тренирам, јер без тога нема ни правог фудбалера, а што је најважније – ни правог човјека – додао је на крају Тривуновић.

По завршетку играчке каријере прешао је у тренерске воде. Досада је био је на клупи БСК-а, Слободе из Мркоњић Града, србачке Слоге, бањалучког Борца. Козаре, кипарског Етникоса, Рудар Приједора и добојске Слоге са којом се разишао почетком октобра прошле године.

Каријера рано завршена

Играчку каријеру је завршио раније од саиграча, а разлог није била повреда.

- Желио сам да будем уз породицу и одлучио сам да је крај у 31. години Желио сам да будем отац својој дјеци. Јован данас има 15 година и добио је име по мом покојном оцу Јови, а Милош 11. Апсолутно све у животу – и посао и тренерску каријеру – подредио сам њима. Желим да их изведем на прави пут, да буду поштени и честити људи. Желим да имају све оно што ја нажалост нисам стигао да осјетим, јер сам прерано остао без оца – рекао је Тривуновић, који је поносан на то што старији син тренира у Борцу, али и на чињеницу да је син од рођеног брата Анђелка, Никша Тривуновић првотимац Рукометног клуба Борац  и репрезентативац БиХ.

Стамбено питање

Када је зарадио први озбиљан новац прво је стамбено ситуирао брата и снаху.

- То је био логичан редослијед дешавања, јер ја сам тада био још момак и могао сам да спавам што се каже под отвореним небом. У међувремену је мајка добила стан као породица погинулог борца. Послије тога се удала и сестра па сам и њој помогао. Наравно у међувремену сам ријешио и своје стамбено питање – нагласио је Тривуновић.

Велика љубав родитеља

Присјетио се и раног дјетињства и велике љубави његовог оца и мајке, која је јако млада остала удовица.

- Стварно смо били срећна породица, а колико је њихова љубав била јака говори и сљедећа чињеница. Дуго се није знало гдје се налазе посмртни остаци мог оца, а моја мајка је жељела да га достојно сахрани. Свако јутро је ишла аутобусом у Мркоњић Град, гдје је била пронађена јама са посмртним остацима 147 људи. Данима је са другима, који су такође изгубили чланове породица прегледала лешеве, један по један. На жалост није пронашла свог супруга и мог оца. То се десило много касније, тек 10. априла 1996. године, а сахрањен је два дана касније на Православном гробљу “Свети Пантелија“ у Борику – са болним изразом на лицу рекао је Тривуновић.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.