"Ти ниси нормалан“: Приједорчанин одбио Свјетско првенство, па открио зашто

Евидентна је доминација Црвене звезде у српском фудбалу у посљедњој деценији. Међутим, прије непуних 30 година није било тако. Поред "црвено-бијелих" и њиховог "вјечитог" ривала, за титулу се питао и на крају је освојио - Обилић. Један од главних протагониста тог успјеха "витезова" из 1998. године био је Приједорчанин, Мирослав Савић.

Некада поуздани дефанзивац који је шпартао уз десну аут линију, по потреби био штопер, један је симбола шампионског тима са Врачара. Војник на терену, професионалац без мане, био је љубимац челног човјека моћног Обилића, Жељка Ражнатовића Аркана. У великој исповијести "Гласу Српске" Савић је причао о свом путу од Приједора, преко Бањалуке до највеће сцене и сензације првог реда у историји српског фудбала. Разбио је Савић многе предрасуде и митове, са пуно сјете присјетио се неких људи који су, у периоду његове младости, били важан фактор тада југословенског фудбала. Али и открио како је одбио да путује на Мундијал у Француску.

"Сваком је сан да иде на Свјетско првенство, а ја сам га одбио“

- Сваком је сан да иде на Свјетско првенство. Тад је била Француска 1998. Сједили смо ми играчи Обилића у једном ресторану и дошао је Жељко. Од наших играча, требало је да иду Киза Ранковић и Ненад Гроздић. Да иду сигурно. Обилић је био првак Југославије и морао је неко од нас да иде. Заслужили смо то. Ранковић је имао проблем са задњом ложом. Имао је рупу у мишићу. Каже он Жељку каже: "Газда, нема теорије да идем“. И онда каже мени Жељко: "Савара, ти си сљедећи. Ти идеш на Свјетско првенство“. И пази сад мој одговор. Кажем ја: "Сјајно је то, газда, све је то лијепо. Али била је напорна сезона, сриједа-субота, нисам био кући. Ја бих ипак да се одморим од фудбала и од свега“. Није ми се ишло на Свјетско првенство. И данас када причам, људи ми кажу: "Ти ниси нормалан“. Али пази како сам тада размишљао. Идем тамо, бићу 20 дана, двије-три недјеље, а нећу играти. Нисам сигуран у саставу. А не знаш шта може да се деси. Неко се повриједи, неко ово, неко оно. А ја сам размишљао: ако изгубим овај одмор, нећу имати ништа. Нећу моћи да се одморим и одмах ћу на припреме за сљедећу сезону. Из ове перспективе, мој одговор је био идиотски. То себи не могу да опростим – у даху је испричао Савић и додао: Жељко ме гледа, играчи около гледају мене и кажу: "Јеси ли ти луд? О чему ти причаш?“ Али у том тренутку, нисам размишљао: човјече, идеш на Свјетско првенство. Не идеш у Чачак или Зрењанин да играш. Идеш на Свјетско првенство у Француску! А ја у том тренутку нисам тако размишљао. Данас, из ове перспективе, то је такав идиотски одговор. Чуди ме да и Жељко није тада рекао: "Слушај, мали, немој да причаш ништа. Спреми се и иди.“ Ја сам шокирао све. Они нису могли да вјерују шта причам. То ти је апсолутна круна каријере, буквално. Али кажем ти, у том тренутку ја размишљам: идем тамо, бићу двије-три недјеље, нећу играти, нећу ништа. А ако изгубим овај одмор, нећу имати ништа. А нисам размишљао: човјече, видјећеш Свјетско првенство. Шта год да буде - небитно је. Писаће ми у "ЦВ-у": Мирослав Савић - 1998. године учествовао на Свјетском првенству у Француској. Када данас причам о томе, људи ми кажу: "Стварно си био толико луд у том тренутку.“ Ја сам у том тренутку тако размишљао. Не могу да кажем ништа друго. Неке ствари једноставно се тако намјесте у животу. Негдје не донесеш праву одлуку.

ГЛАС: За почетак, шта данас радите и откуд у Њемачкој?

САВИЋ: Супруга ми је из Берлина и када смо се узели, то је био неки нови почетак за мене. У каријери сам пропустио двије понуде из Бундеслиге. Њемачка ме је на неки начин одувијек голицала по том питању. Када сам био у Обилићу, требало је прво да идем у Келн, па у Борусију из Дортмунда. На крају се то није десило.

ГЛАС: Имате и насљедника, који такође игра фудбал?

САВИЋ: Да, има 15 година. За разлику од мене игра на лијевој страни, има добру лијеву ногу и воли да игра лијевог спољњег. То му се свиђа. Има потенцијала, али мора да ради.

Лопта му је била главна играчка, а Рудар први фудбалски дом

ГЛАС: Како су изгледали Ваши почеци?

САВИЋ: Релативно касно сам почео у Рудару. Била је 1984/85. година. Лопта ми је иначе била у руци од малих ногу. И данас имам једну слику, мислим да сам имао двије или три године, испод мишке ми је била пластична лопта, црно-бијела. Лопта ми је била главна играчка. Када сам ишао у основну школу, она ми је била 300 метара од куће. Раније сам ишао у школу. Љети сам већ у пола седам био горе и играо са другарима прије школе. То ми је била опсесија. Једног дана отац, који је био возач у Руднику, код нас у Бусновима, у Томашици ме је питао: "Да ли би тренирао фудбал“? Како не бих. Каже: "Ја сам већ причао са људима из Рудара, идемо сутра". И тако ме је одвео доле и ја сам завршио у Рудару, који је тада играо Другу лигу Југославије. Иначе, са 16 и по година потписао сам свој први уговор са Рударом. Тада је тренер био покојни Зубан (Радослав Зубановић) и он је са мном потписао тај уговор. Прве припреме биле су на Козари, испред хотела. Само је било: "Удри, трчи, ради“. Мени је сатисфакција била да будем у тој екипи. Дебитовао сам против Бечаја или Младости из Лучана. Постигао сам и гол на дебију.

Борац, ратне године и путовања коридором

ГЛАС: Како је дошло до преласка у Борац?

САВИЋ: Уф, дуга је то прича. Био сам у војсци, неких шест мјесеци. Било је свакаквих глупости. Био сам у касарни "Козара". Имао сам среће да нисмо ишли нигдје. Били смо млада војска. Био сам мјесец дана на обуци, на Мањачи. У августу је било вруће, испод шатора, прашина, катастрофа. Био сам оператер на "маљутци". Враћали смо се доле у касарну "Козара" и остали доле. Тако ми је, кажем ти, релативно нормално прошло тих шест мјесеци. Када сам завршио војску, прво сам ишао за Зрењанин. Мој покојни ћале је знао бившег савезног судију Драгана Симића из Зрењанина и преко њега је контактирао људе у Пролетеру. Отишли смо тамо, прича је била да се видимо са тренером, али сада не могу да се сјетим имена. Тада сам упознао и Дарка Ковачевића, који је такође био у Зрењанину.

ГЛАС: Како је ишло даље?

САВИЋ: Био сам можда седам дана у Зрењанину. Прво у хотелу, па сам неких недјељу дана тренирао. Нешто није било у реду око папира, не могу да се сјетим тачно. Знам да је тада предсједник Борца био Анђелко Граховац. Мој ћале је контактирао њега и Анђелко је рекао да дођем у Борац. Послије Зрењанина сам дошао на договор са Анђелком и тако сам дошао у Бањалуку. Имали су Звездине и Партизанове играче, играче регистроване у Београду, јер је клуб играо у Првој лиги Југославије. Испадало се, али је идеја била да се направи нова екипа за Другу лигу, са домаћим играчима. Одиграли смо пет кола. Били смо у Сремској Митровици. Мој деби је био против Црвене звезде. Имали смо пет или шест кола до краја. Кренула је Друга лига у Југославији. Путовања су била посебна прича. Више смо били у Србији него код куће. Играли смо у Бачу. Путовали смо коридором тамо-амо.

ГЛАС: Како је изгледало путовање коридором у то вријеме?

САВИЋ: Путовали смо ноћу. Ишли поред Саве, поред је била хрватска граница. Да скратимо пут, да не идемо на Брчко па на Бијељину, него да што прије стигнемо у Бањалуку. И онда размишљаш: ко зна каква будала може да узме зољу, опали и онда смо сви у проблему. На једном путовању Јандра (Оливером Јандрићем) је рекао: "Ово ћемо да скратимо пут, а неко нас може скратити за главу“. У том тренутку не размишљаш. Можеш изгубити главу ни за шта. Хоћеш да стигнеш кући, станеш на некој бензинској пумпи, па наставиш. Коридор, путеви, гужве, граница... Када данас погледаш све уназад, кажем ти, није било толико лоше колико је могло бити. Бар нисмо морали да идемо у војску.

"Људи иду, ратују, гину, а ти као играш фудбал“

ГЛАС: Рат је био свуда око вас, а ви сте играли фудбал.

САВИЋ: Било је разних обавеза. Једном, када се завршило првенство, отишли смо у Гламоч. Били смо седам дана горе, на некој планини. Не знам више тачно гдје је то било. Сјећам се да се један дио звао Свињска глава. Сједим у тренерци на неком рову. На другој страни су били Гаја (Радован Гајић) и Винко (Мариновић). Било им је досадно. Гаја није знао шта ће од себе - горе је била линија, можда километар - и узео да пуца…Када су почелe да сипају гранате после, бјежали су у ров. Послије су ми причали како два дана нису излазили из рова. Ха-ха-ха. То нас је, сигуран сам, држало заједно. Имали смо стварно добру групу момака, сјајних играча и још бољих људи. Можда нас је управо та атмосфера држала. И гледаш то, па кажеш: "Ми играмо фудбал.“ Шта ми играмо? Нема пара, нема ничега, али играш фудбал зато што Борац постоји, зато што су хтјели да имају екипу која је регистрована у Србији. Имао сам чудан осјећај. Није ми било свеједно. Људи иду, ратују, гину, а ти као играш фудбал.

ГЛАС: Знате ли колико сте утакмица одиграли за Борац?

САВИЋ: Гледао сам нешто недавно. Нашао сам неке ствари које никада нисам ни запамтио, нисам ни знао. Био сам ту од 1993. до 1994. године, па када сам отишао даље, мислим да сам одиграо око 70 утакмица. Двије сезоне сам играо, сигурно.

Од Радничког до сусрета који му је промијенио каријеру

ГЛАС: Послије Борца услиједио је прелазак у новобеоградски Раднички.

САВИЋ: Послије Борца и послије испадања из Друге лиге, питаш се куда ћеш, шта ћеш, како ћеш. Отишао сам у Београд, у Раднички. Одвели су ме исти менаџери, који су одвели Клибера (Дарка Љубојевића) и Марина у Звезду. Они су били из Новог Сада, али стварно сам заборавио имена. Они су мене одвели у Раднички Нови Београд. Ишли смо Зока Драгишић, Сергеј Тица и ја. То је био незабораван пут. Требали смо прво ићи за Обилић. Дошли смо у Београд. Ја сам отишао у Раднички, а њих двојица су се вратили у Бањалуку. Међутим, ја сам прво требао да идем у Ужице. Договорили смо се са Слободом из Ужица. Кренем за Ужице, али се на крају све промијени и останем у Београду. А што се тиче самог доласка у Раднички, био је погодак. Озбиљно. Млада екипа. Ту је био Ненад Мишковић, исто наш из Сарајева, послије је био у Партизану, Сале Ковачевић, који је био са мном у Обилићу. Била је мјешавина младих и искусних играча. Кића Ристивојевић је тада био тренер и знао је то да уклопи. Имали смо баш лијепу екипицу. Сјећам се прве године, припрема и свега, послије дугог нетренирања. Дођем, упалим се као божићна јелка, све ме живо боли. Мој покојни отац је долазио. Играли смо припремну утакмицу против ОФК Београда. Тада су биле Прва А и Прва Б лига. Ми смо били Прва Б, они Прва А. Дође ћале на полувријеме, а 3:0 за нас. Ми их просто разбијемо. Био сам жељан фудбала, послије свих перипетија и свега што се дешавало. Спремимо се добро, одиграмо утакмицу, а када је кренуло првенство, ту је био и Обилић у групи. Утакмица против Обилића била је моја најбоља утакмица у Радничком. Годину и по дана сам био у Радничком. Побједили смо их 4:2, ја сам дао два гола и два намјестио, а играо сам као десни спољни.

Аркан га позвао у хотел "Југославија“: "Хоћу шампионску екипу“

ГЛАС: Ту је већ почела прича да Жељко Ражнатовић преузима Обилић?

САВИЋ: Да. Већ се причало да хоће да преузме Обилић и да направи нешто. Послије те утакмице долази директор клуба, Цимеша, из Радничког, и каже: "Био је Жељко. Хоће да дођеш. Питао ме је колико сам платио за тебе". Ја кажем: "Не знам ништа, не могу ништа да ти кажем. Шта ти мислиш?“ Увијек је била нека прича да ће Жељко преузети Обилић, да ће правити екипу и тако то. Каже Циме: "Ти види. Ја сам већ договорио с њим, узео обештећење, па види шта је даље“.

ГЛАС: Како је изгледао разговор с Аракном?

САВИЋ: Ишао сам на разговор у хотел "Југославија", гдје је он држао казино, посластичарницу и пар бутика. А пази ово. Мој млађи брат је као клинац имао Жељкову слику на вратима. И ја завршим тамо. Каже мени Жељко: "Слушај сине, ја сам преузео Обилић, хоћу да правим шампионску екипу. Ти ми се уклапаш у цијелу причу". Био је то врло пријатан разговор, представио ми је своју визију. Тражио сам да ми да неколико дана да размислим, додавши да као имам пар понуда за иностранство. Хтио сам добро да се распитам око свега. Рекао је да нема проблема и да му се јавим кад одлучим. Директор Обилића Зоња Петровић ме је у том периоду недјељу дана звао сваки дан између 20 и 21 час навече да пита шта сам одлучио. Рекао сам му на крају да немам ништа, па ме је после назвао Жељко да одем до ФС Београда да потпишем уговор и дођем код њега по паре. Кад сам дошао, видио сам да је то озбиљна прича. Аркан је имао визију, знао је шта жели.

Три и по године које су промијениле све

ГЛАС: У Обилић сте отишли 1996. на зиму.

САВИЋ: Било нас је доста, са разних страна Србије, уз Гају и мене одавде, из Борца. Гаја је био први голман. Напредовали смо, газили све редом. Лозница је била иза нас са 23 бода мање. Апсолутно смо били бољи од свих. Па, знаш каквих сам се све глупости наслушао о Обилићу и Жељку, да ми се просто повраћа. А у клубу се све знало од јутра до навече. Свако је имао свој задатак. Све је морало да функционише перфектно. Мени није било лако испочетка, морао сам да се борим за место у екипи. Десни спољни је био Марјан Живковић, Звездино дијете. Борба је била и кроз Б лигу смо ушли у Прву А лигу. Створио се костур екипе, буквално се знало 11 стандардних играча, међу које сам и ја упао, након шест мјесеци борбе за позицију. Имали смо све, а Аркан је од нас тражио само да дајемо максимум. Ко се није снашао, отпадао је. Лично мени, тај систем је и те како одговарао. Тренер је био Милољуб Остојић, па је после дошао Бошко Продановић. Кад је он дошао, зазео сам позицију у првих 11 и никад је послије нисам испустио. Био је и Шеки (Драгослав Шекукарац). Волио сам и послије тренинга с њим да сједим, да слушам приће о његовој каријери. Аркан га је волио као оца.

"Ниједног тренутка нисам осјећао да сам заштићенији“

ГЛАС: Какав је уствари био Аркан?

САВИЋ: Жељко је све знао о нама, гдје смо у свакој секунди. Има једна анегдота. Било је или полусезона или крај Прве Б лиге. Знам да је био крај сезоне, сви се већ спремају ко ће гдје, на љетовање и све то. Идемо у Суботицу, играмо против Спартака. Без проблема идемо лагано да завршимо утакмицу, да побиједимо. Жељко нам даје премије, никаквих проблема није било. А он је тада био у затегнутим односима са Толетом Караџићем, који је био предсједник Спартака. И каже Жељко: "Ево вам премије, хоћу да их побиједите.“ Међутим, ми изгубимо са 2:1. Дођемо у Београд на стадион, а он каже: "Па јесам вам рекао да побиједите? Па њих сте требали! Ја вам дао премије, а ви их нисте побиједили! Добро, слушајте сад". Каже: "Од сутра два тренинга дневно, вратићете и мобилне телефоне, па ћемо да видимо даље". А он сутрадан дође. Тренирамо по два пута, видим ја да њему није право. Други дан, сљедећег јутра долази и каже: "Ајде, дођите горе сви у ресторан, сједите, сад ћу ја доћи.“ Одемо ми тамо. Дошао он, каже: "Слушајте, магарци, узмите телефоне и бјежите десет дана, да вас не видим! Идите да се одморите и да се вратите здрави“.

ГЛАС: Какве су биле припреме?

САВИЋ: Послије Бошка се вратио Остоја. Е тада се радило паклено на тренинзима, који су трајали по два сата. Мени је пријало, радили смо на детаљима. Па ми смо 97/98, у Обилићу, радили ово што је сад актуелно – високи пресинг. Рецимо, одемо на Малту на припреме, дође и Војводина. Ми дођемо сат времена прије њих на тренинг, а одемо пола сата послије њих. Много се радило, а послије у првенству дођу код нас на "Врачар" и ми их добијемо – 4:0. Е, у томе је била разлика. Ривал кад падне физички, ми тад додајемо гас и газимо све.

ГЛАС: Јесте ли осјећали да имате заштиту на терену?

САВИЋ: Ниједног тренутка нисам осјећао да сам заштићенији више од играча Звезде и Партизана. Иза њих је стајао систем, држава. Иза нас је стајао један човјек који је у систему, али није систем. Ми смо се, прије свега, осјећали моћно, јер смо имали екипу у којој се знало ко шта ради. Били смо тим. У томе је била разлика. Ми нисмо имали велику звијезду, као "вјелити". Рецимо одиграмо утакмицу, а ја се осјећам као да бих могао одиграти још један меч. Други су мислили да смо заштићени. Мене је, као фудбалера, интересовао само фудбал. Када сам дошао у Обилић добио сам могућност да видим гдје су ми лимити, колико могу. Само сам о томе размишљао. Кузман Бабеу је једном причао са Диком Стојановићем и испричао му како је код нас све то функионисало, какве смо премије имали и све. Дика му је тада рекао, да смо заслужено били прваци.

"Сви смо имали по 10.000 марака, а премије су биле да ти се заврти у глави“

ГЛАС: Занимљиво је да сте сви, играчи, имали иста примања.

САВИЋ: Сви смо имали годишњи уговор од по 10.000 њемачких марака, тада. У то вријеме то нису биле мале паре, па плата је била 100 марака. Али пази сад, дерби утакмице против Звезде, Партизана, Војводине... – на њима смо имали премије да ти се заврти у глави. Сваки пут смо имали премију за борбеност – 2000 марака по човјеку, за нас првих 11 и они који уђу у игру. Они који нису играли добијали су половину те суме. Знао је Жељко како да нас стимулише. То је био најљепши период моје фудбалске каријере, тих три и по године у Обилићу.

Како је Обилић излазио на крај са Звездом и Партизаном

ГЛАС: Имали сте одличан скор у окршајима са Црвеном звездом и Партизаном.

САВИЋ: У том периоду Звезда нас је побиједила само два пута. Лично ја нисам имао проблема са било којим ривалом. Колико пута ми је Матеја Кежман знао рећи: "Бјежи тамо, Савара. Чувај неког другог, немој мене". Перица је био незгодан, брз, али и ја сам био брз. Звезда је имала "јача" имена од нас, али нам нису могли ништа. Пратили су нас, али нису могли да нас престигну. А види сад, више нам је лежала Звезда, него Партизан. Теже смо с њима излазили на крај. Иако је Звезда имала много бољу екипу од Партизана тада.

Бајерн стигао у Београд, а Обилић замало направио сензацију

ГЛАС: Како памтите европске окршаје против Бајерна?

САВИЋ: Прво смо избацили Вестманеју. Прва утакмица играла се на "Врачару". Врућина – 40 степени, ми горимо, могу мислити како је њима било. Добили смо са 2:0. Отишли смо послије на Исланд, на реванш. Биле су оне "бијеле ноћи", не можеш да спаваш. Навлачили смо завјесе да заспемо. И дође утакмица. Људи су били полуаматери. На полувремену смо губили са 1:0. Неће лопта у гол. Тренер је био Дрган Окука. Жељко није путовао. Кад неко рече, звао је Жељко и каже: "Ако не побиједите, има да пливате назад, до Београда". И некако смо ми то добили – 2:1. Слиједио је Бајерн Минхен. Тад је кренула и хајка на Жељка, а ми смо се концентрисали на утакмицу. Кад смо стигли у Минхен, сјели смо ми играчи онако сами и договорили се да дамо максимум, просто да видимо гдје смо, на ком нивоу у односу на Лотара Матеуса, Штефана Ефенберга...Резон је био да не можемо ништа да изгубимо, само можемо да добијемо. Утакмица кад је кренула, имали смо респект, али ми је дјеловало као да играмо против Звезде или Партизана. Ишло је добро до 60. минута и онда смо примили гол, али и то је било без везе. Хтио сам да избијем лопту, нисам успио, побјегла ми је. Покојни голман Ненад Лукић и он неспретно реагује и примимо гол. Онда је кренуло како не ваља. Изгубили смо 4:0. Није нам било свједно, али није изгледало лоше.

ГЛАС: Услиједио је реванш на "ЈНА".

САВИЋ: Дошли су нам на ноге са најјачим саставом, респектовали су нас, иако су нас тамо добили са 4:0. Покушали смо их добити. Кренуло је добро повели смо 1:0 голом Драгана Шарца. Секунде су нас дијелиле до побједе и до велике премије. Жељко нам је обећао 10.000 марака по играчу, ако добијемо Бајерн. Кузман Бабеу ми је причао послије: "Гледам ја на семафор, водимо 1:0, и размишљам, Боже да ли ћемо узети ову премију"? И онда нам Матеус да мајсторски гол из "слободњака" за реми. Жељко је био презадовољан и частио нас је свкакао.

ГЛАС: Кога сте чували?

САВИЋ: Чувао сам Ђованија Елбера. Прави центарфор је био, знао је мало и српског. Брацо Салихамиџић га је научио, наше псовке.

Од Мадрида до понуда из Бундеслиге

ГЛАС: Послије је услиједио двомеч против Атлетико Мадрида. Ту се дигла прашина, јер је Владимир Југовић једном изјавио да га је играч Обилића намијерно повриједио.

САВИЋ: Био је дуел са Сашом Зорићем, мислим. Јесте била незгодна поведа. Не вјерујем да је било намјерно. Не знам ко би то урадио. Ми смо спортисти, од тога живимо...Играли смо лијепо у Мадриду, лијеп ноћни термин. Остоја се вратио на клупу. Са Окуком једноставно нисмо играли своју игру. Примили смо гол из грешке, Жунињо га је дао. Све је то био данак неискуству.

ГЛАС: Откуд у Земуну послије Обилића?

САВИЋ: Дошао је Келн, кад смо играли против Земуна, да ме гледа. Одмах сам добио информацију послије утакмице. Зима је била, крај 1997. Жељко није хтио да ме пусти, јер смо се борили за титулу. Касније је дошао и Дортмунд, све је било договорено. У међуврену сам се вратио из Израела са меча репрезентације и све је утихнуло. Онда је кренуо и Жељков проблем са Хагом и то све. Нико није хтио да купује Обилићеве играче. Жељко ми је рекао да идем у Земун, одиграћу за њих неколико утакмица да би се продао, кад већ не могу из Обилића. У јануару сам отишао у Арис, а послије у Левски.

Требало је да позове Аркана, а онда је стигла вијест о убиству

ГЛАС: Јел била нека "шема" и са Бугарима тада?

САВИЋ: Јесте. Жељко је имао интерни договор са управом ЦСКА из Софије. Ишли смо тамо, ми играчи Обилића, да тренирамо у Софији. Не би ли неко нас примијетио и отишао у ЦСКА, Левски...Први дан кад смо дошли у Софију, Гроздић је морао отићи да потпише са Витесе. Саша Мркић је потписао за ЦСКА. Ја сам 15. јануара 2000, кад су Жељка убили, требао да га назовем и потврдим да је све ОК, да сам потписао за Арис. За Солун сам отишао седмицу прије Жељковог убиства. Он ме је тад звао и замолио да му јавим кад парафирам за Арис. Био сам у Атини на љекарском прегледу, вратио се у Солун. У хотел сам дошао око 15 до 5, 5. Био сам баш уморан. Одлучио сам да се наспавам, па да зовем Жељка. Пробудио сам се око пола 8, у термину дневника. Гледам дневник, видим кадрове хотела "Интерконтинентал", па Жељков џип, велики "шевролет". Не разумијем шта Грци причају, шта пише. Ујутро одем на тренинг, тренер је био покојни Илија Петковић, уз њега и Јово Почуча, кондициони ми је био у Обилићу и Томо Савић, тренер голмана. Каже мени Јово: "Савара, јеси чуо, убили су Жељка?" Кажем: "Па ја гледам на ТВ-у нешто, а у то вријеме јуче сам требао да га зовем..."

ГЛАС: Како гледате на чињеницу да Обилић практично више не постоји?

САВИЋ: Срце ме боли! Док је покојни Жељко био, то је био клуб за респект. Ко год би ме питао да ли бих се вратио у фудбал и бавио се неким скаутингом, ја бих сигурно био у том клубу. Тражио бих младе играче и доводио их у Обилић. У тој ситуацији, у таквом времену, пружити мени и мојим саиграчима могућност, шансу да направимо нешто од себе и своје каријере - апсолутно је за сваки респект.

"Играш против оних звијери – то је сан снова“

ГЛАС: Како сте доживјели први позив и деби за репрезентацију против Аргентине?

САВИЋ: Искрено, ја о томе никада нисам размишљао. Било је толико играча. Без обзира на то што смо ми тих година били екипа за респект, играли смо добро, имали добре појединце. Када је стигао позив, изненадио сам се. Нисам га очекивао, апсолутно. Знао сам да сам добро играо, али било је и бољих играча. Са задовољством сам прихватио и то ми је било апсолутно шлаг на торту. Када кренеш од Приједора до Београда, прођеш све што сам ја прошао и дођеш у ситуацију да одиграш један минут за репрезентацију тадашње Југославије - било ми је пуно срце. Још против Аргентине. Играш против оних звијери. То је сан снова. Апсолутно је сан сваког играча да у једном тренутку дође до тога да игра за репрезентацију.

ГЛАС: Чега се највише сјећаш са тог путовања?

САВИЋ: Путовање до Мар дел Плате било је баш дуго. Дођеш тамо, све ти је ново. Ја сам био резерва. Ушао сам негдје 15-20 минута прије краја. Атмосфера - пун стадион. Мислим да је било 40.000 људи. За мене, дијете из провинције, то је сан снова. Када дођеш, видиш те људе које гледаш на телевизији, а онда дођеш и играш против њих. Гледаш их у Интеру, Роми, великим клубовима, а онда играш против њих. Ми смо функционисали добро. Код нас је била комбинована екипа, јер доста играча није ишло. Знам да је био Анте Дробњак, био је Саво Милошевић... Била је комбинација, мало странаца, мало домаћих играча. Држали смо се добро 15 минута до краја, било је 1:1.

ГЛАС: Други позив, селектор је био Жива. Какав је био Жива?

САВИЋ: Жива је био и тренер Обилића када сам се ја вратио из Софије. Жива је београдско дијете, намазан свим бојама. Прави београдски шмекер. То се осјети на њему, без обзира на то какав је тренер и све остало. Код таквих људи осјетиш онај београдски асфалт. Намазан, апсолутно. У Израел смо такође отишли са комбинованом екипом. Били су Дејо Савићевић, Дарко Ковачевић...Била је припремна утакмица за Свјетско првенство. Неки играчи су били повријеђени или нису могли да дођу, па сам добио позив. Још једно лијепо искуство. Код њих је био Хаим Ревиво, њихов најпознатији играч. Тада је играо са Дарком у Сосиједаду. За мене је то била једна лијепа награда за тај период и за играње у домаћој лиги, Обилићу и свему осталом.

 

Борац

ГЛАС: Колико пратите бивше клубове Борац и Рудар Приједор?

САВИЋ: Пратим наравно, у Борцу ми је Марин. Он је прави, направио добар резултат, био првак, па отишао за репрезентацију. А онда је био покојни Младен Жижовић. И онн је правио одличне резултате са Борцем. Видим да су почели да праве резултате кроз Европу и све то, што ми је апсолутно драго. Мислим да Борац то апсолутно заслужује. Борац и Бањалука заслужују да Борац буде ту гдје јесте. Сјећам се времена када је играо Прву лигу Републике Српске, па мало Премијер лигу. То није ниво Борца, да испада. Такав клуб као што је Борац, који је и у бившој Југославији био велики клуб, да дозволи себи да испадне у Прву лигу Републике Српске и игра са, уз дужно поштовање, свим тим клубовима - није његов ниво. То је клуб који заслужује да буде ту гдје јесте, да се увијек бори за титулу, Куп и да што даље дође у Европи. Ове године сам био у априлу код куће. Био сам мало и у Бањалуци и гледао сам све. Био сам и са Перицом (Огњеновићем) док је био ту у Приједору. Мислим да и Рудар може да направи нешто, али мора много боље да се организује да би био стабилан премијерлигаш. Мислим да то Приједор заслужује. Приједор је ипак фудбалски центар.

 

Партизановац

ГЛАС: За кога сте навијали као клинац?

САВИЋ: Ја сам "партизановац", али не окорјели. Али пази сад, прије него што ћу отићи у Обили била је нека прича за Звезду. Ништа није било конкретно. Кад сам одлазио из Ариса звао ме је и Партизан. Тумба (Љубиша Тумбаковић) је био тамо, али нисам хтио да се враћам у Србију.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.