Прича о "џиновском" Југословену - првом странцу у Манчестер јунајтеду

Кроз Манчестер јунајтед продефиловао је велики број квалитетних фудбалера из иностранства. А да ли знате ко је био први страни, односно први фудбалер ван Британије, на "Олд Трафорду"? У питању је Никола Јовановић, рођени Цетињанин, који данас живи у Домжалама. Прије њега ту је био Италијан Карло Сартори 1968. године, али је он још као дијете дошао да живи у Манчестер и прошао је све категорије "ђавола". Тачније, имао је енглеско држављанство.

Факти

• Јовановић први странац који је заиграо за славни клуб
• С Звездом играо финале Купа УЕФА
• Трансфер био вриједан 350.000 фунти

"Џиновски Југословен" како су га прозвали медији на Острву, оставио је дубок траг у Манчестеру, односно у Енглеској. Тадашњи фудбалер Црвене звезде и један од јунака "црвено-бијелих" на путу до финала Купа УЕФА 1979, међу "црвене ђаволе" стигао је пола године послије пораза Београђана од Борусије из Менхенгладбаха у завршној представи, у два чина, данашње Лиге Европе.

Иако ћете прочитати да је вриједност трансфера са "Маракане" на Острво износила 300.000 фунти, Никола је у разговору за "Глас Српске" открио да је та сума била већа за 50.000 фунти. Јовановићева жеља да заигра у Јунајтеду била је јача од још бољих услова које му је понудио минхенски Бајерн. Његова техничка способност и интелигенција, концентрација, те смиреност, упорност и способност да створи хаос у противничкој одбрани приликом продора ка голу ривала биле су ствари које су га препоручиле менаџеру "ђавола" Дејву Секстону. Популарни Ники како су га запамтили навијачи Јунајтеда одиграо је 21 меч и постигао четири гола за великана са "Олд Трафорда", а главни разлог за то је повреда леђа с којом је кубурио. Као и промјена тренера. Секстона је заменио Рон Еткинсон који није ''мирисао'' Јовановића.

Кобна промјена тренера

- Било је то чудно вријеме, био сам први странац тамо, пробио сам лед у једном великом клубу. Имао сам проблема с повредама, конкретно повреда леђа ме доста мучила. Годину дана сам се мучио. Имао сам прије доласка у Енглеску још једну изузетну понуду, од Бајерна из Минхена, који је дошао по мене. Исто су давали огроман новац. Међутим, људи из клуба нису хтјели да ме пусте. Били су против тога. Није се ни мени ишло. У Јунајтеду, Секстон је био менаџер. Годину дана послије мог доласка су га замијенили. Стари предсједник клуба је умро, дошао је његов син. Рон Еткинсон је дошао. Он ми је стално говорио: "А како си играо добро против нас". Био је тренер Вест Бромвича, а ја сам у дресу Звезде, у Купу УЕФА, против њих играо баш добро, кад смо их избацили. Увијек сам у себи говорио: "Па немој ми стално то говорити, пусти ме на миру". Послије сам од нашег голмана сазнао да је Еткинсон, након те утакмице против нас, Звезде, плакао на телевизији – испричао је Јовановић.

ГЛАС: Како сте се навикли на Енглеску, односно Манчестер као град и Јунајтед као клуб?

ЈОВАНОВИЋ: Брзо сам се навикао на Манчесте. Нисам имао никаквих проблема, публика ме је исто вољела. Доживио сам неке ствари које ми никад неће бити јасне, цијели блок наших навијача ми је скандирао име. Пет минута послије тога ме замијени тренер. Чудно. Нисам ја дивљи играч, знао сам фудбал. Тамо ми је највише сметало што "нема игре", они (Енглези) су тада "дували" те лопте. Мало ко зна, али тада су на клупи били само голман и један резервни играч. Мени је то све било чудно.

ГЛАС: Јесте ли излазили са саиграчима, каква су била дружења?

ЈОВАНОВИЋ: Нисмо нешто излазили, врло ријетко. Ишао сам ја у пабове, али скупа нисмо. Некада јесмо, али кад смо ишли играти у иностранство. Додуше, кад заврши сезона ишли смо на заједничке одморе. Послије прве моје сезоне ишли смо на Хаваје, тачније Хонолулу, али смо прије доласка остали у Портланду, гдје смо играли утакмицу. Тада је за Портланд играо Холанђанин Роб Ренсенбрик. Ишли смо без жена, фамилије.

ГЛАС: Ријетко причате за медије?

ЈОВАНОВИЋ: Звали су ме послије из клуба (Манчестера), па новинари, али сам све прекинуо. Ма и из Звезде сам се искључио, нисам био у клубу сигурно 10-12 година, ако не и више. Своје сам испричао. Чак су ме неки навијачи звали. Питао сам се, како су они из Енглеске нашли мој број телефона кући. Нисам могао вјеровати. Слали су слике да им потпишем. Како су нашли и моју адресу, немам појма.

Повратак у Будућност

ГЛАС: На Острву се нисте дуго задржали. Од децембра 1981. до јуна 1982. године играли сте као позајмљен играч за Будућност из Подгорице.

ЈОВАНОВИЋ: Вратио сам се на позив покојног Бате Булатовића, који је био мој кум, он ме је замолио. Будућност се борила за опстанак у лиги, па сам дошао да помогнем. Нас двојица смо другови из дјетињства. Бато је био чудо. Дан данас не знам како се то с њим десило. Зашто баш њега да убију? Он није припадао "другој страни". Ја то знам, могу да причају шта хоће. Бато је живио за фудбал. Од малена смо били заједно. Право је завршио док си трепнуо. Волио је фудбал и играче.

Финале Купа УЕФА

ГЛАС: Како памтите период проведен на "Маракани", пут до финала Купа УЕФА? Одиграли сте 359 утакмица за Црвену звезду и постигли 50 голова.

ЈОВАНОВИЋ: То су биле врло тешке утакмице. Играли смо добро, вођени смо били добро, а имали смо и мало среће. Штета због финала, али све остало је било лијепо. Иначе, Звезду сам пратио до 1991, до Барија. Послије се промијенило много тога, распала се и држава. Мислим да није било тога да би Звезда и даље била чудо од клуба.

ГЛАС: Као играч били сте универзалац. Која Вам је омиљена позиција?

ЈОВАНОВИЋ: Промијенио сам све могуће позиције. Крпио сам гдје год су ме стављали. Мени је било битно само да играм. Ипак моја омиљена позиција је центархалф. Ту сам волио највише да играм.

ГЛАС: Да ли Вам је играчка рана тај Мундијал из 1982?

ЈОВАНОВИЋ: Не бих причао о Свјетском првенству. Ужас! Играчки смо били феноменални, квалитетни. Али проблем је био у умору. Били смо тешки, претренирани...Срамота је рећи.

ГЛАС: Откуд у Домжалама?

ЈОВАНОВИЋ: У Домжале сам случајно дошао. Кренуо сам за Хонг Конг. Тамо сам играо годину дана, било ми је лијепо, без стреса. Остали су ми дужни неке паре. Рекао сам жени да нећу да се гањам с њима. Ударили су ми послије и блокаду. А читав живот сам поштено живио, рекао сам ма нећу више ни да играм. Имао сам и те проблеме с леђима. Плашио сам се да не останем инвалид. Повреду сам зарадио на једном тренингу, био сам шест-седам мјесеци ван терена. Мислио сам да се никад нећу опоравити. То ми је највише сметало. Једноставно, нисам хтио остати инвалид.

ГЛАС: Како проводите пензионерске дане?

ЈОВАНОВИЋ: Живим између Словеније и Црне Горе. Дан данас ми није жао што сам остао у Словенији. Лијепа је земља за живот. Црну Гору исто волим, ма у цијелој бившој Југославији осјећам се као код своје куће. Старији син ми је у Луксембургу, одем и тамо. Водим миран, нормалан живот. Уживам, гледам дјецу, унучад како расту. Да су ми само живи и здрави.

Миљанић, Савићевић, Видић

ГЛАС: Необично много сте цијенили Миљана Миљанића?

ЈОВАНОВИЋ: Да, њега сам баш цијенио, али и Бранка Станковића, те Срећка Радишића. То су три тренера који су ми много значили у каријери.

ГЛАС: Како гледате на рад Дејана Савићевића у ФСЦГ?

ЈОВАНОВИЋ: С Дејаном сам у најбољим могућим односима. Добро води ФСЦГ. Срећа је што је тамо. Дејан је требао да буде "шеста Звездина звезда". По мени, клуб се ту огријешио о њега. Дејан је био свјетски играч.

ГЛАС: Јесте ли пратили партије Немање Видића у Манчестер јунајтеду?

ЈОВАНОВИЋ: Видић је био добар. Пратио сам. Мислим да бих и ја био бољи у овом сад фудбалу. Сигуран сам да би и велики број мојих тадашњих саиграча, милион одсто, одлично се снашао у овом времену и овом фудбалу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.