Потресна исповијест Милоша Дегенека о рату, избјеглиштву и новом почетку

Исповијест коју је Милош Дегенек написао за један аустралијски портал дирнула је многе.

Фудбалер који иза себе има сјајну каријеру отворио је душу и рекао кроз шта је све прошао током живота...

Све је почело када је као беба 1995. године морао да бјежи из Книна због у колони избјеглица.

Дегенек, као и још стотине хиљада Срба протјерани из Книна у злочиначкој акцији "Олуја", након чега су уточиште нашли у Аранђеловцу, да би се послије НАТО бомбардовања преселили у Аустралију, пишу српски медији.

Управо је то репрезентација за коју Милош наступа и гдје је оставио огроман траг. Његова емотивна исповиј ће многе расплакати, а Дегенек је душу отворио за портал playersvoice.com.au.

Прича о томе како сам заволио Аустралију, почиње причу Дегенек разликује се од већине других.

- Нисам рођен овде. Нисам говорио енглески када сам стигао. Да будем искрен, испрва сам мислио да је цела земља прилично чудна. Али ова земља ми значи више но што речи могу да опишем. Где год да сам, срце ми је у Аустралији. И прилично сам сигуран да говорим и у име родитеља Душана и Наде, као и брата Ђорђа. Аустралија је прихватила моју породицу и дала нам наду после ратног безнађа. Пружила нам је шансу да радимо напорно, али пружила нам је и дом, прилику да изградимо нов живот. Показала ми је да вреди сањати… - истакао је он.

 

 

 

 

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Објава коју дели Milos Degenek (@milosdegenek)

 

Први дани живота у колони избјеглица

Рођен је 1994. године, током рата.

- Био је то тежак период за моју породицу. Имао сам 18 месеци када смо морали да напустимо наш град, Книн. Био сам на трактору са мајком и оцем током девет дана док смо бежали у Србију. Имали смо само млеко и хлеб. Све смо оставили. Кућу, земљу, рођаке, пријатеље. Тешка је то тема за моју породицу. Не причамо много о томе. Мој отац од тада није био у Хрватској – наводи Дегенек.

Дјетињство под сиренама

Почели су изнова у Аранђеловцу, граду 70 километара јужно од Београда.

- Миран, прелеп градић близу планина Букуља и Венчац. Оно што је било још лепше је то што си могао да говориш са свакиме, сваког си познавао. Али 1999. године, НАТО је бомбардовао тадашњу Југославију из разлога које никада нећу разумети. Било ми је шест година. Играо бих се са пријатељима у дворишту или на игралишту. Онда бих чуо сирене. То би значило да се спрема напад. Морао бих у подземни бункер каквих је због историјских конфликата било у већини старих зграда у Србији. Некад бисмо доле били и по 48 сати. Није било сунчевог светла. Живели смо као пси, на конзервираној грани. Али најгори део је била несигурност. Ако би и успео да заспиш, ниси знао да ли ћеш следећег јутра да се пробудиш. Нити да ли ћеш опет видети своје родитеље. Осећао сит ло како се треси са сваком бомбом која падне. Чуо би буку. У бункеру је било безбедније него напољу, али само ако ти се зграда не сруши.

Ружно је и рећи, али виђао сам лешеве, осећао те бомбе како удару, искусио њихову силину. Ниједно дете не би требало то да преживљава, а опет то се и даље дешава широм света – истакао је Дегенек.

Наглашава: „Мрзим рат. Много“.

- Било је то одвратно искуство. Многи су беспотребно умрли. Деца, невини људи. Не знам зашто. Нисам политичар. Знам сам да сам мрзео све то. И сада када неко прича о рату, ја ћутим. Знам шта је. Преживео сам то. Али преживеле су и успомене" – наглашава.

Појашњава да није било разлога да остану ту.

Долазак у Аустралију: нови језик, нови свијет, нови почетак

- Отац је радио за минималац. Мајка је радила за минималац. Фудбал је био једино што ме је чинило срећним и склањало са улице. Једва да смо имали храну на столу. Не сећам се кад су отац и мајка разговарали са Ђорђем и са мном о Сиднеју. Знали смо да идемо негде, али нисмо имали појма где и колико ћемо остати. Све нам је изгледало као авантура. Тек кад смо слетели схватили смо да смо у новој земљи. Кренули смо из Кемпсија, предграђа на западу Сиднеја. Све је било другачије. Никога нисмо познавали. Ни језик нисмо говорили. Сасвим другачији свет. Прва година је била много тешка. После је било лакше, јер сам стекао пријатеље пореклом из Србије и Хрватске. Па још лакше кад сам кренуо у школу, а родитељи пронашли посао – прича Дегенек.

Тренутак који је означио преокрет

Купили су прву кућу у Ливерпулу (насеље у Сиднеју).

- Мислили смо да то никад нећемо моћи. Али Аустралија нам је дала прилику да радимо и нешто зарадимо. Била је то стара, баш стара кућа, али је имала огромно двориште. Најбоља ствар која ми се десила. Устајао сам у шест ујутру да бих тренирао пре школе. А кад нисам, играли смо три на три, четири на четири. Претворили смо двориште у минијатурни фудбалски комплекс. Други детаљ је кад сам први пут понео капитенску траку репрезентације на У15 нивоу. Пријатељска утакмица против Јапана у Канбери. Није била значајна. Али мени је значила све. Отац је плакао – наводи фудбалер.

Ту се, каже, осјећа добродошлим.

-  Људи се смеју. Охрабрују те да јуриш своје снове, не смеју ти се због њих. Млада земља у поређењу са оном из које ја долазим, али брзо напредује. Отац и мајка су се пре три године преселили у Србију. Ђорђе такође. Ја сам тада играо у Немачкој већ сам се осамосталио. Желели су да дођу у Европу да би ми били што ближи, да ми олакшају. Сад кад се ситуација променила (Милош је потписао за јапанску Јокохаму) опет планирају да се врате у Аустралију. Мисле да је то најбоља земља на свету - закључио је Дегенек у својој исповијести.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.