Посљедњи лет из Сарајева

БАЊАЛУКА - Нажалост поново букти рат на Блиском Истоку. То на све утиче, па тако и на спортска дешавања. Једини аеродорм који ради у региону јесте онај у Оману.

Ситуација подсјећа на ону са почетка рата на подручју бивше Југославије, односно БиХ. Био је 5. април 1992. године када је у Сарајеву требала бити одиграна утакмица 28. кола тадашње југословенске Прве савезне лиге у фудбалу између Жељезничара и београдског Рада. Иста никада није одиграна. Један од чланова експедиције "грађевинара", који је тог дана требао истрчати на терен "Грбавице" био је Милан Маричић. Некада поуздани дефанзивац у разговору за "Глас Српске" присјетио се дешавања и детаља које, како каже, никада неће заборавити.

Кључни факти:

• Меч Жељезничара и Рада који је био планиран за 05. април 1992. никад није одигран
• "Хорор" путовање од Грбавице до аеродрома
• Тужна слика на аеродрому - једва полетјели

- Ми смо дошли дан раније у Сарајево. Били смо смјештени у хотелу "Европа". Значи то је била субота, а у недјељу се играла утакмица. Ујутро, на дан утакмице, кад смо се пробудили, чули смо информације да је убијен онај сват, али нисмо ништа више знали конкретно. Ништа нам то није говорило. Послије доручка смо у клупским тренеркама са обиљежјима "ФК Рад" изашли да прошетамо. Народ који нас је сретао, питао нас је: "Људи, шта радите ви овдје"? Чудили смо се: "Како шта радимо, дошли да играмо утакмицу"?! Били су у невјерици: "Каква утакмица, почиње рат"! Ништа нисмо знали, тада није било интернета и осталих чуда. Кренули смо послије ручка аутобусом на "Грбавицу", на утакмицу. Док смо ишли, зауставила су нас три блиндирана аута. Из њих су изашли маскирани људи са оружјем у рукама. Били смо у шоку. Гледали смо и нисмо знали да ли ће да пуцају у нас. На сву срећу, то су били наши људи. Они су дизали три прста, а прије него што смо ми сазнали да су наши. Нисмо знали ко су, мислили смо да је све лажно, да нас навлаче. Нисмо знали ко се гдје налази у том тренутку. Дошли смо на стадион на којем није било "живе душе", осим фудбалера Жеље, нас и судија, односно службених лица. Публике није било уопште – у даху је испричао Маричић.

Права драма је тек услиједила.

- Изашли смо на терен да прошетамо. Можда 40 минута прије утакмице кренуо је на Враце први пуцањ. Чули смо јасно, јер Враца су близу "Грбавице", тада то нисам ни знао. Чули смо и "рикошет" како је ударио у дрвену ограду на трибини Жељиног стадиона. Све је зујало. Сишли смо у свлачионице, фудбалери Жеље и ми. Послије смо чули озбиљну пуцњаву на Врацама. Прво је почело спорадично, па је почео да ради митраљез. Па је постало све учесталије, интензивније. Није нам било свеједно. Упркос свему покушали смо да дођемо до аутобуса. Било је јасно да од утакмице нема ништа. Међутим, поново смо се вратили у свлачионицу, јер није било сигурно – наставио је Маричић.

Други пут, фудбалери Рада имали су више среће.

- Ушли смо други пут у аутобус. Са нама је ишао чувени Шкија Каталински, легенда, да буде уз нас, ако би нас ко зауставио. Покојни Шкија је стао на почетак аутобуса, до возача. Ту слику не могу никад заборавити. Он нас је наводио до аеродрома. Успут већ смо видјели гуме, паљевину, хаос...Пробили смо се некако до аеродрома. Оно што смо потом видјели било је језиво. Море људи на аеродрому, писти, сви су жељели да убаце своје дијете на први авион само да их извуку из Сарајева. То су мала дјеца, од седам, осам, девет, десет година...По нас је дошао посебан авион, практично је био чартер у питању. Нама су људи гурали дјецу у руке, сваки играч Рада имао је једно дјете у крилу. Капетан је чак упозоравао: "Људи не можемо више повести, немојте нам више дјеце убацивати, нећемо моћи полетјети, срушићемо се..." Родитељи су нам рекли да дјецу чека неко у Београду. Први пут сам се тад уплашио, никад нисам видио такав лет авиона по вјетру. Авион се буквално вертикално дигао, мислио сам у моменту да се рушимо. Како је то капетан извео, како смо ми дошли у Београд ни данас ми није јасно. Чак је било и у вијестима да смо полетјели. Кад смо стигли касније смо сазнали да почиње лудило у Босни. Био је то посљедњи лет из Сарајева. Нису људи ни знали да ћемо се ми вратити. Моја супруга, која је била тада у Београду, чула је језиве ствари. Само да смо стигли – завршио је Маричић.

Судбина

Ратно лудило натјерало је Маричића и његову супругу, чувену атлетичарку Слободанку Бобу Чоловић да напустите Осијек у септембру 1991. године.

- Ја сам из једног рата отишао, из Хрватске, дошао у Србију и видите шта ме је снашло у Сарајеву. Не поновило се никоме - рекао је Маричић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.