Осврт на Пиксијев досадашњи мандат: Од свитања до сумрака

БЕОГРАД - Да је све како је "требало" да буде, вечерашњи меч "орлова" у Андори (20.45) би био у првом плану, али судбина је хтјела другачије. Још је тема мандат Драгана Стојковића Пиксија и питање ко ће га замијенити.

Након четири године и седам мјесеци, 55 утакмица на кормилу Србије, 26 побједа, 14 неријешених резултата и 15 изгубљених мечева, неопростивим поразом од Албаније (0:1) на стадиону "Дубочица" завршена је најдужа селекторска ера у фудбалској репрезентацији државе, ма како се звала, од распада велике Југославије.

Ера која је, за вријеме свог трајања, протекла између двије крајности: од лепршаве, али неизбалансиране игре којом "орлови" нису могли да постигну толико голова колико су били у стању да их приме до импотентних наступа. Задовољство је оличено у пласману на два узастопна велика такмичења (први пут у овом вијеку), а разочарање што на њима Србија ама баш ништа није показала.

Главнокомандујући у овом периоду Драган Стојковић Пикси прошао је пут од човјека који је могао да се кандидује на изборима - "да бих дошао морају сви да ме желе", рекао је у једној телевизијској емисији неколико недјеља прије промоције у зиму 2021. године, до губитника кога више нико не жели и коме звижди и посљедњи навијач на сваком стадиону у држави. У његовом мандату било је свега.

Србију су на неким мечевима носале и (добре) виле па судија Дани Мекели није видио гол Кристијана Роналда на "Маракани" за 2:3, а Александар Митровић је у Лисабону погодио 23 секунде прије истека 90. минута. Пикси је спојио све за шта су његови претходници убјеђивали да не може: Душана Тадића и Сергеја Милинковића-Савића заједно и Митра и Душана Влаховића заједно... Константно Пиксијево кокетирање са ароганцијом с почетка мандата било је и симпатично, а како и не би кад се оно чувено "какав бре евентуални" претворило у највећу побједу српског репрезентативног фудбала у гостујућим такмичарским мечевима у посљедње скоро три деценије.

Па ипак, постулат "да није важно само да се побјеђује, него и како се побјеђује и да је приоритет играти лијепо за око и приуштити навијачима потпуни угођај" временом ће му постати највећа клопка и парадигма његове контрадикторности, јер ће од њега одустати сваки пут када се у другој половини свог мандата буде провлачио послије негледљивих издања репрезентације. Дошао је тај пораз од Данске (0:3) у пријатељској утакмици, као прва назнака озбиљне дефанзивне рањивости система са тројицом штопера, без класичних бекова, који ће Пикси форсирати током читавог свог мандата, али пласман у "А" дивизију Лиге нација подигао је еуфорију у народу до максимума пред одлазак у Катар. Тамо, у Катару, "орлови" су изједначили негативни рекорд Мундијала стар тачно пола вијека. Успјели су да испадну у групи са толико постигнутих погодака, дали су више од четири гола, а нису побиједили никога, то никоме није успјело 50 година прије тога. Пикси је рану елиминацију образложио повредама неких од кључних играча и спремао се да репрезентацију први пут у овом вијеку одведе на континенталну смотру. И успио је у томе. Било је ружно, некад на суви индивидуални квалитет - Влаховића у Подгорици, некад на срећу - гол Дарка Лазовића у Разграду. Србија је у Њемачкој забиљежила два ремија и минималан пораз од будућег вицепрвака Европе - премало за просјечног навијача... Управо на том шампионату почела је трансформација репрезентације од екипе која лако даје голове, а још лакше их прима, до тима који тешко капитулира, а још теже угрожава противничког голмана. Селектор је по повратку из Њемачке доживио дегутантну "пљувачину" таблоидне јавности. Ипак, волшебно је "преживио" на клупи. У Лиги нација почео је ремијем против Шпаније, а тих 0:0 на "Маракани" - без више од пола тима, којој је то једина утакмица од посљедње 22 на којој није постигла гол - многи Пиксију признају као највећи селекторски подвиг, већи и од пласмана на два везана велика такмичења?! Читав наступ у Лиги нација, закључно са баражем против Аустрије, у којем су "орлови" опстали у елити, био је у домену коректног. Ове квалификације за Свјетско првенство (биле) су ужасне. За 270 минута фудбала против Албаније и Енглеске, не да Србија није постигла гол, него готово да ни шансу није створили. У Тирани је спасилац био Ђорђе Петровић, у Риги статива у посљедњем минуту. Од Енглеза, уз кукавички приступ и аљкаву припрему меча, примљена су три гола из прекида па све до фамозног Лесковца, гдје је стигао пораз, који, из милион разлога, није смио да се догоди. И још нешто, несхватљиво је да у ери истог селектора репрезентација, на почетку мандата тим који изгледа као Бразил из најбољих дана дође до оног што су "орлови" приказивали на терену у овим квалификацијама, гдје су доживјели невиђени крах.

Лицитација

Питање је ко ће заузети мјесто Драгана Стојковића. Прво се помињао Вељко Пауновић, а онда је стигла информација да ће Владан Милојевић, тренер Црвене звезде, бити именован за селектора фудбалера Србије. ФСС ће одлуку о новом тренеру донијети 17. октобра након сједнице Извршног одбора, а национални тим у дуелу против Андоре водиће Зоран Мирковић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.