Мркобрада за "Глас": Љутили се што не једем псе и мачке

БАЊАЛУКА - Одлазак у Вијетнам 2005. године био је више него фудбалска авантура, а све са циљем да се поправи егзистенцијална ситуација. Када сам породици, рођацима, пријатељима рекао гдје идем свима сам изгледао некако чудно, а тако су ме и гледали. Чак ме једном приликом један човјек упитао да ли тамо идем да радим као деминер, вјероватно мислећи на њигов дугогодишњи рат са Американцима.

Тако је започео причу некадашњи голман Борца Синиша Мркобрада, који је остао упамћен као први играч из Републике Српске, односно из Бањалуке, који је послије рата отишао у Азију да игра фудбал (током рата лед пробио бивши фудбалер Борца Веселин Ковачевић, који је играо у Малезији).

Имао је тада већ 27 година био је зрео као човјек, али и као голман и одлучио је да напусти родну Бањалуку и оде у клуб по имену Страта Донг Наи (данас Донг Наи ФЦ).

ФАКТИ

• ИГРАО ЈЕДНУ СЕЗОНУ У ВИЈЕТНАМУ
• КРЕНУО НЕ ОД НУЛЕ, ВЕЋ ОД "-100"
• ОСНОВАО АКАДЕМИЈУ "ГОЛМАНСКА РУКАВИЦА"

- Морам признати да је то био велики изазов, али се ниједног тренутка нисам двоумио. Никада нисам пожалио што сам ту годину провео у Вијетнаму. Првих дана било је поприлично тешко са много искушења, јер је комплетан живот другачији. Можда је и највећи проблем била храна. Наиме њима је сасвим нормално да једу месо паса и мачака. Оно се често нађе на јеловнику, а мени није падало на памет да то пробам. А, када одбијеш, онда се знају увриједити и наљутити. Међутим, брзо су схватили да то није дио мог јеловника – започео је занимљиву животну и фудбалску причу за “Глас Српске“.

Са лијепим успоменама се и дан данас присјећа те тропске климе, предивних плажа, али и доброћудних људи.

Велики стадиони

- Нисам могао вјеровати да су људи толико мирни, добронамјерни, мада су деценијама били у рату. Огромна је то земља са више од 120.000.000 људи, а стадиони од 50.000, 60.000 мјеста. Искрено, ми је жао што у том моменту нисам препознао тај потенцијал који лига нуди, јер сам могао направити пуно бољу каријеру. Тада су њихове плате биле неупоредиве веће него наше. Да ми је сада ова памет вјероватно бих остао и бавио се трговином. Становао сам поред фабрике Најка. Колика само количина обуће, вијетнамске свиле... иде на западно тржиште, а тек какву сарадњу имају са Кином. Међутим, био сам млад. Како се каже дувало ми је кроз главу. Видио сам само лопту, тренинг, утакмицу. Све у свему, Вијетнам је остао једна сјајна успомена и стварно је тешко описати колико сам свој живоз употпунио што сам годину дана провео у Азији – наставио је Мркобрада.

Из времена проведеног у Вијетнаму остало је и неколико анегдота и занимљивости, које ће памтити до краја живота.

- У близини стана био је један од ријетних тениских терена и често сам са балкона посматрао двојицу бијелаца како играју. Када су ме видјели успоставили смо контакт на енглеском. Били су Нијемци, који су ту имали приватни бизнис. Питали су ме чим се бавим, а ја сам им одговорио фудбалом. У даљем разговору почели су да се интересују и да питају који клуб желим да купим. Онда сам им објаснио да сам голман  и послије тога смо се сви заједно дуго смијали. Истакао бих и једну занимљивост. На утакмице смо знали путовати и по 36, понекада и 48 часова искључиво возом. Наравно у тим возовима имали смо и спаваћа кола у којима смо се одмарали. Понекада када се устанеш да се мало протегнеш и погледаш кроз прозор видиш у близини тигра или слона, што је то тада за мене био невјероватан доживљај. Нешто што сигурно никада не бих искусио да нисам отишао у Вијетнам – изјавио је Мркобрада.

Фудбал у Азији напредовао

У протекле двије деценије ствари су се промијениле и фудбал у Азији је напредовао огромним корацима.

- Данашњи фудбал на овом континенту и онај од прије 20 или 30 година су небо и земља. Данас је постало сасвим нормално да играчи одавде, али и са цијелог Балкана и Европе одлазе на Далеки исток да играју и можда тамо проведу цијелу каријеру. Што се тиче Вијетнама и они све више улажу у фудбал, али даље фудбалски живе у свом микросвијету. Желе да буду бољи од Малезије, Тајланда, као и да покушају да се приближе Кореји или Кини. Међутим, на свакој утакмици имају 40.000 или 50.000 гледалаца, који плаћају карте између три или четири долара. Јасно је да су то велики приходи, који су за наше фудбал мисаона именица - нагласио је Мрkобрада.

Иако се прошлост не може вратити жао му је што му је највећи дио каријере прошао у неком несрећном времену.

- Фудбал сам почео играти тек озбиљније у рату. Причали су да сам талентован и 1995. године сам прекомандован у први тим Борца, гдје сам веома брзо постао стандардна “јединица“ и ту сам провео вријеме од 1996. до 2001. године. Хтјели ми то или не признати наша Прва лига тада је била непризната и када би се покушао успоставити било какав контакт за неки бољи ангажман било је јако тешко објаснити за кога и гдје играш. Међутим, Борац ме изградио као човјека, али је јасно да ми је седам година каријере пропало у Првој лиги Српске – истакао је Мркобрада.

"Ситни новци"

Била су то времена када се играло за “ситне новце“, а често се остајало и без њих.

- Био сам довољно бистар да тада схватим да играчко вријеме брзо пролази и да тај мали финансијски стимуланс који добијеш не може дуго трајати. Потрудио сам се да упишем факултет. Исто тако сам видио да челни људи у клубовима нису баш спремни да дају велики новац, па сам се и ја том прилагођавао. Водио сам се паролом да је боље одмах узети пет марака макар у јабукама или у нечему другом, него чекати једну у новцу, која се често знала и не дочекати. Био сам тада препознат и међу играчима, али и међу челницима клубова као неко ко ће радије узети бетон, цријеп, циглу или грађу, те правити кућу, викендицу, која ће ми донијети сигурност када завршим каријеру. Тако могу слободно да кажем да су ми у изградњи куће помогли Борац, Козара, Љубић, Жупа, Дубраве и било који други клуб у којем сам успио да се договорим на овај начин – мало кроз шалу, а више кроз збиљу рекао је Мркобрада.

Ипак, није успио све зарађено на терену да наплати.

- Често сам знао и опростити, јер нисам хтио да улазим у арбитражу или судске процесе. То је углавном мучно, а добијеш непријатеља у животу. Било је битно да се из тога извуче поука за будућност. Рецимо, добијем плату, а уговор у материјалу. Када сам играо у Борцу плаћали су ми факултет да се школујем. Уз све то од фудбала сам добио и јако лијеп посао у Електрокрајини, гдје радим већ 20 година – рекао је Мркобрада.

Данас много другачије

По њему тадашња ситуација са платама и уговорима је неупоредива са данашњом.

- Данас играчи имају статус професионалног фудбалера, имају механизме који их брани и нисам видио сигурно посљедњих десетак година да је неки клуб покушао неког да превари. Оно што се потпише на уговору то се и добије и са те стране играчи су заштићени. Уз све то плате су неупоредиво веће него у моје вријеме – истакао је Мркобрада и поручио младим фудбалерима:

- Фудбал не може бити једина алтернатива, поготово за оне у мањим клубовима. Каријера брзо прође, а онда се једноставно не можеш снаћи. Зато се мора наћи посао, а прије тога завршити школа, занат, факултет, било шта. Јер већина младих фудбалера размишља на начин један или два тренинга дневно, остало ћу вријеме провести у “зујању“. Пуно је то лакше него устати у пет или шест сати и ићи на посао. А, младост веома брзо прође – наставио је Мркобрада.

Чаролија брзо нестала

Нагласио је да као мали да је маштао да ће завршити у великом клубу, али је та чаролија брзо нестала.

- Једно вријеме сам провео у јуниорима Црвене звезде и тада сам био на прагу професионалног уговора. Не сматрам да сам био мање талентован од неких других, али била су то друга времена. На срећу већ са 29 година сам постао свјестан да од велике каријере нема ништа и покренуо сам Академију “Голманска рукавица“, почео радити, играти у аматерским клубовима. Научио сам да пуно радим, јер се само тако може стећи поштовање околине. И за ничим не жалим, јер све што сам радио у животу радио сам поштено, а кренуо сам не од нуле већ од -100 – наставио је Мркобрада.

Сам почетак рада Академије био је трновит.

- Из почетка су ме многи чак и исмијавали, али сам као у свему уживоту био упоран. Вјеровао сам у своју идеју, јер већина клубова нема тренера голмана. Сјећам се када сам почео са радом да сам имао голмане, који су долазили из мјеста удаљених од Бањалуке  по 150, 200 километара. Послије три године дошао сам до цифре од 50, у једном тренутку чак и 70 голмана. Видио сам да је немогуће наставити у таквом ритму и смањио сам број на 30-так голмана. Потврда да сам направио добар посао су већ афирмисани Владан Ковачевић, те Никола Ћетковић, који је за кратко вријеме постао стандарни чувар мреже Борца, а бранио је и за репрезентацију. Ту је и Милан Мијатовић, коме сам по доласку из Црне Горе оживио каријеру, затим Марко Милошевић, који је послије Борца отишао у Партизан, као и Филип Манојловић, који је са Градског стадиона отишао у шведски Ђургорден. Сада је ту Младен Јуркас, који је постао стандардни голман Борца и никада у Премијер лиги није бранио млађи голман на том нивоу – додао је Мркобрада.

Срећна породица

И поред свих спортских успјеха, Синиша Мробрада сматра да му је највећи успјех у животу породица. А, како и не би када са супругом Љупком има петоро дјеце.

- Што сам старији схватим које богатство је имати три кћерке и два сина. Моја супруга Љупка и ја, још док нисмо били у браку, прижељкивали смо доста дјеце. Међутим, у много случајева се то промијени када се почне планирати. На срећу, код нас није. Ушли смо у заједнички живот без пуно калкулација и награђени смо са петоро предивне дјеце која су вриједна и сложна као један. Раније сам их покушавао усмјеравати када је спорт у питању и онда сам схватио да то нема смисла. Сада су сви на неки начин у спорту, али нема никаквог форсирања. Све заслуге што имам овако складну породицу припадају прије свега супрузи, јер се не каже џабе да три стуба куће леже на жени. Одрадила је стварно фантастичан посао са њима, јер је она та која све то координише и усмјерава. Трудимо се да обезбједимо све што је потребно за нормално фукнционисање. Жао ми је што вишечлане породице нису препознате на најбољи начин, јер су оне једини начин да опстанемо као народ. Мени конкретно не треба ниједан пфенинг, али има оних који не живе баш лагодно. Моја је порука да се мора наћи начин да им се помогне – нагласио је Мркобрада.

Јубилеј и титула

Синиша Мркобрада сматра да Борац ове године има једну од најбољих екипа у посљедњих десетак година.

- Једноставно су гладни побједа и стално желе да све дигну на виши ниво. Не траже никакве алибије, иако нам је помоћни терен такав какав је. Стварно су екипа која заслужује да буду прваци и стварно се надам да ће тако и бити и да ћемо јубилеј прославити на најљепши начин. А, онда ћемо на јесен нашим навијачима приредити још једну незаборавну европску причу у коју ћемо ући знатно зрелији него када смо стигли до осмине финала Лиге конференције – истакао је Мркобрада.

Милојевић узор

У једном недавном статусу на друштвеним мрежама Синиша Мркобрада је истакао да миу је некадашњи голман Црвене звезде Звонко Милојевић био узор и да ће радо купити дрес који се ових дана почео продавати.

- Моје дјетињство је било у несрећним околностима, јер сам имао 12, 13 година када је почео рат. Одрасли смо уз фудбал и лопта нам је пуно значила. Не могу заборавити некадашње чуваре мреже Борца Анту Јаковљевића, Милана Симеуновића, Слободана Каралића, али ми је у посебно сјећању остао Милојевић, који је на гол стао јако млад. Покушавао сам се још као дјечак поистовјетити са њим. Када зажмирим да постанем као он. Онда се деси тако нешто и живот ти се преокрене наглавачке. Звонко ми је био увијек у сјећању као човјек широка осмјеха, добре енергије. Имао сам често прилике уживо да га гледам, јер док сам као клинац боравио на “Маракани“ стално сам био на тренинзима сениора. Зато сматрам да је људски да се купи дрес. Имам идеју да ове године организујем такмичење голмана уз минималну котизацију, а да сав приход буде уплаћен као подршка Звонку Милојевићу. Надам се да успјети да организујем тај фудбалски двобој и да на тај начин покажему голманску солидарност према Милојевићу – нагласио је Мркобрада.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.