Крунић за "Глас Српске": Играо сам на интелигенцију

БАЊАЛУКА – Најлакше је играти против фудбалски интелигентних играча, јер се онда на терену надмудрујете. На жалост данас је све мање таквих играча, а све више тркача, слободно могу рећи спринтера. А када пуно трчиш онда мање мислиш, истакао је на почетку фудбалске и животне исповијести за “Глас Српске“ Бранислав Крунић.

ФАКТИ

• Освојио двије титуле шампиона у БиХ (Леотар, Борац)
• Био члан репрезентације БиХ
• Тренутно селектор младе селекције

Рођен 28. јануара 1979. године овај Требињац је од малих ногу носио лопту, а фудбал му је донио пуно лијепих тренутака. Један је од ријетких фудбалера, који је са два клуба освојио титулу првака БиХ (2003. године са Леотаром и 2011. са Борцем). Направио је завидну инострану каријеру наступајући у Украјини и Русији, играо је за репрезентацију БиХ, данас гради успјешну тренерску каријеру, а тренутно је селектор младе репрезентације БиХ.

- Да сам морао бити бек, не бих играо фудбал. Увијек сам се ослањао на фудбалску интелигенцију, иако сам имао сјајне физичке предиспозиције. Никада нисам желио да трчим безвезе. Јесам кад је то требало, често сам знао да и уђем у жестоке дуеле. Међутим, доминантна особина је била разумијевање фудбалске игре и осјећај. Данас више није тако, јер је фудбал постао физика. Ако не можеш довољно да трчиш, не можеш више ни да играш - рекао је Крунић, који од 2011. године живи у Бањалуци.

Стално у фудбалу

Фудбал ја за њега од дјетињства постао саставни дио живота.

- Откако сам се родио само сам знао за фудбал. Отац ме је водио на утакмице. Купио ми је прве лопте, копачке. Почео сам тренирати фудбал са седам иако је граница била девет година. Моје насеље Тини је специфично, јер је изродило доста играча. Вукићевић и ја смо у истом улазу, три улаза даље Јовица Вицо, у близини голмани Мијановић и Миленковић. Они су били старији од мене најмање годину или двије. Сви су тренирали фудбал и хтио са, да се упишем са њима, али није могло јер сам био премлад. На силно наговарање отац ме одвео и када ме тренер питао колико имам година рекао сам девет, а он је рекао како? Онда сам молио да ме остави због другова и послије дугог наговарања је пристао. Можда је то разлог и зашто сам се добро играчки развијао. Ти старији другови су ме штитили на терену, јер сам им био као млађи брат. Оно чега се радо сјећам из тог времена је да сам добацивао лопте 1991. године када је Леотар играо пријатељску утакмицу са Звездом. Било је то мало прије него што су Београђани постали прваци Европе – наставио је Крунић.

По избијању ратних дешавања спорт је замро.

- Рат је направио катастрофу од фудбала у Требињу. Није се тренирало више од годину дана, није се ишло ни у школу, јер су на град падале гранате. Били смо у некој врсти избјеглиштва. Село мога оца је према Билећи и тамо смо боравили седам, осам мјесеци, јер у згради није било подрума. Тако да сам у том периоду живио сеоски живот радећи много послова, који су ми помогли у одрастању, моторичком и менталном. Сакупљао сам сијено, радио око земље, вадио кромпир, радио све послове око садње дувана. Често сам те послове радио трчећи, успут гурајући воду на колицима. То је помогло у мом развоју, поготово оном моторичком дијелу – рекао је Крунић.

Тренинзима се вратио средином 1993. године.

- Није било званичних мечева, само пријатељске утакмице, а потом нека лига у којој су поред нас наступили Херцеговац из Билеће, Младост из Гацка и Вележ из Невесиње. Прву сениорску утакмицу одиграо сам са непуних 18 година. Био је то новембар 1996. године и Куп утакмица против Гласинца. Тада су у екипи били само играчи из Требиња. Највише сам се дружио са Бојаном Вучинићем који ми је кум. Од старијих ту су били: Пајо Јанковић, Раде Вукасовић, Горан Нинковић, Синиша Бердовић, Драган Крцко Спајић... Тада смо играли буквално за ситнице, добијали су се хуманитарни пакети. Нешто касније смо почели да примамо плате. У Леотару су тада биле три категорије играча (плате 300, 200 и 100 марака). Сјећам се да сам пред крај 1997. године добио двије плате и пошто је у кући увијек био само један буџет, дао сам новац родитељима да купе оно што је потребно за божићне и новогодишње празнике – изјавио је Крунић..

Добре игре и 21 гол били се разлог да стигне позив из Олимпије.

- У том периоду није био признат Фудбалски савез Српске. Регистрован сам био као играч Балкан Буковице из Београда и од њих сам добио исписницу. Међутим, нисам добио радну дозволу у Словенији као фудбалер, већ као обичан радник. Био је то сигурно најтежи период за фудбалере из Републике Српске. Било је пуно добрих играча, који због сличних проблема нису направили далеко боље каријере. Због тога сам у Олимпији остао само пола године, јер регистрација није била валидна – рекао је Крунић.

Шампионска генерација

Вратио се у Требиње, гдје је почела да се ствара шампионска генерација.

- Све је кренуло од те наше генерације (1977. до 1979. годишта), а њени тренери Петар Чоловић и Славко Шаровић имају велике заслуге за касније успјехе. Успостављена је сарадња са Црвеном звездом из које су почели да долазе играчи. Дошао је тренер Горан Скакић 1997. године. Послије тога је тренер био Обрен Вукићевић, који је имао велике заслуге за мој фудбалски развој. У сезони 2001/02 за тренера је именован Миодраг Профа Радановић. Први је дошао Павле Делибашић и он је био кључни фактор за довођење појачања. Био је практично скаут те генерације. Те сезоне смо освојили дуплу круну у Српској, а играо се и пробни заједнички Куп – рекао је Крунић.

Била је то сјајна увертира за прву сезону заједничке лиге БиХ.

- Тог љета 2002. године је дошао Миле Јовин, а са њим Ненад Пурке Стојановић, Славољуб Ђорђевић, онда је стигао и Душан Керкез, па Синиша Мулина из бањалучког Омладинца, Нинослав Миленковић. На полусезони су дошли Марко Поповић, голман Урош Голубовић. У стартној постави на голу је био Александар Божовић, десно Бојан Вучинић, лијево Миленковић, три у задњој линији Гаврило Чорлија, Предраг Вукићевић, Ђорђевић. Испред њих је играо Керкез, десну полутку Мулина, лијеву ја и шпицу су били Стојановић и Жељко Радовић. Запажену минутажу имали су Здравко Шараба, Игор Јоксимовић.... – истакао је Крунић.

Одлука у Угљевику

Била је то сезона за историју, а пред посљедње коло играно 24. маја 2003. године Жељезничар и Леотар били су изједначени на табели са по 82 бода. Леотар је гостовао у Угљевику код Рудара, а ривал у Широком Бријегу.

- Пратили смо се већи дио првенства. Три кључна гостовања била су у Бихаћу, Бановићима и Бањалуци и сва три смо побиједили. На свим тим утакмицама сам имао важну улогу. Против Јединства асистенција, против Будућности један, а против Борца два гола. Након тога смо поражени у Широком Бријегу и Жељо нас је претекао. Имали смо прилику да се вратимо на прво мјесто када су гостовали на “Полицама“, али играли смо неријешено и онда је све стало у 90 минута. Тај притисак у Угљевику је био огроман. Имали смо 1:0, Рудар је изједначио. Петнаест минута прије краја Пурке нам је донио побједу. На “Пецари“ је био наш секретар Радослав Кундачина и јавио нам је да смо близу циља, када је Бајано довео домаћина у предност. Меч у Угљевику је већ завршио, а ми сједимо на трави и чекамо крај у Широком Бријегу. Када је јављено да је завршено почело је неописиво славље, јер смо знали да смо направили нешто што ће остати записано у историји - испричао је у једном даху Крунић. 

Те сезоне владала је фудбалска грозница у Требињу.

- Имали смо сјајну посјету. Ако је меч био сриједом у школама су били скраћени часови. Против Жељезничара је кажу било 10.000 људи, а стадион прима 5.000. Можете замислити каква је то гужва. Са нама на утакмици против Рудара је било доста наших навијача и прослава је почела практично на излазу из Угљевика. И тако све до Требиња, гдје је био дочек. Три дана касније имали смо прилику да се домогнемо дупле круне. Послије 0:0 на нашем терену на “Грбавици“ смо поражени са 0:2 у реваншу финала Купа– додао је Крунић.

Услиједио је историјски излазак на европску сцену.

- Највећи проблем је био што нисмо задржали костур тима. Отишли су најбољи стријелац Стојановић и Ђорђевић. Обојица у Звезду. Повриједио се штопер Вукићевић. На гол је дошао млади и неискусни Владимир Стојковић, који је касније постао врхунски чувар мреже. Да смо задржали екипу сигурно бисмо поново били прваци, а вјероватно би са стеченим искуством играли запажену улогу у Европи - нагласио је Крунић. Први ривал је Гревенмахер из Луксембурга.

- Мало смо бојажљиво ушли у меч на њиховом терену и било је 0:0. У Требињу смо повели са 1:0, али је Миленковић добио црвени картон и већи дио меча смо имали играча мање. Ипак, некако смо постигли и други гол и прошли даље. Потом је дошла Славија из Прага. Шампион Чешке, који је имао два играча који су играли финале Европског првенства 1996. године - Павела Куку, који је тог љета дошао из Кајзерслаутерна и Радека Бејбла, који се вратио из Атлетико Мадрида. Осим њих било је још доста сјајних играча. У првој утакмици у Требињу смо повели са 1:0 и имали потом још два зицера. У финишу првог дијела смо примили гол, у другом још један. У реваншу у Прагу смо пружили одличан отпор, али смо поново примили гол у финишу првог дијела када је погодио Кука. Други гол су нам дали пред сам крај меча – нагласио је Крунић.

Одлазак у иностранство

Услиједио је одлазак у Украјину, у Волин из Лутска.

- То је било на крају сезоне 2003/04. Ни сам не знам како су ме нашли. Наиме, дошао је један украјински фудбалер, који је играо у Србији и рекао ми да ме желе у Волину и да је дошао да ме гледа. На почетку му нисам повјеровао. Међутим, све је протекло како треба и услиједио је одлазак у Украјину, гдје се тада све радило по систему Лобановског. Тешки тренинзи и много трчања. Да би био регистрован морао си да истрчиш норме, јер су се они штитили од неспремних играча. А, ништа не би било од одласка у Украјину да није било касете. Све утакмице које смо играли су снимане, а ја сам редовно куповао касете. На крају сезоне сам отишао са сниматељем у студио и заједнички смо извукли моје најбоље моменте. Касета је некако стигла у Волин и остало се зна... Одиграо сам одлично ту сезону, постигао девет голова. Први дио сезоне је био као из бајке. Постигао сам голове против Динамо Кијева, Шахтјора, Дњипра, а против тима из Доњецка сам проглашен за играча утакмице. Тај пехар и данас имам код куће. Управо тај меч ме касније и продао у Русију. На полусезони је клуб имао понуду за мене од Динамо Кијева, али је Волин није прихватио. Нудили су милион долара, а они су тражили три. Додатни проблем је био што тада нисам био репрезентативац. Наиме, у Украјини се играчи, који играју за репрезентацију своје земље тада нису сматрали странцима – наставио је Крунић.

Прва станица у Русији била је у Сибир - Том из Томска.

- Биле су двије понуде. Том и Терек. Нисам хтио да идем у Грозни, јер је тамо рат тек завршен, а мени је било доста рата. Далеко су боље плаћали, али сам се ипак одлучио за Том Томск. Нисам имао менаџера и да не испаднем неозбиљан нашао сам једног Мађара и дао му десет одсто да иде са мном. У Томск сам дошао у љето 2005. године и проглашен сам на крају сезоне за најбољег играча клуба. Био сам тада треће оцијењени везни играч у Лиги. Први је био Карваљо, други Дани - присјетио је Крунић.

Услиједио је одлазак у Москву која је била насљедник Торпеда.

- Била је то веома јака екипа, са којом сам играо финале Купа, двије године заредом био на европској сцени. Упознао сам се са чарима Москве, која је прелијеп град. Био је то за мене у почетку прави шок, јер сам за кратко вријеме прошао пут од маленог Требиња, до Волина са 250.000 становника, Томска са неких 750.000 и онда Москва са званично 14, а незванично 20 милиона људи. Ипак сам се привикао и схватио како  огроман град има душу. Схватио сам да се не каже џабе: “Ко једном дође у Москву, увијек се враћа“ – истакао је Крунић.

Сјајне године у Москви

 Клуб се практично угасио преко ноћи, али нису му остали дужни.

- Све је сјајно функционисало. Дио плате смо добијали унапријед, а други дио већ на почетку сљедећег мјесеца. У претходној сезони на пола првенства смо били трећи. Тренер je био Миодраг Гроф Божовић. Међутим, изгубили смо неке утакмице и остали без европске сцене и то је олакшало пут ка гашењу клуба. Пред почетак сезоне смо одрадили припреме у Шпанији, а у генералки смо играли против ОФК Београда и побиједили са 3:2. У том мечу сам носио капитенску траку. А, онда је речено да се клуб гаси. Сви играчи су добили чисте папире и по три плате унапријед – присјетио се Крунић.

У тим тренуцима нашао се на прекретници.

Долазак у Борац

- На молбу тренера Скакића сам дошао у Леотар. Одиграо сам седам мечева и помогао клубу да опстане у Лиги. Сезона завршена, а ја слободан играч. Била је понуда из Америке, МЛС, али се морало чекати. Међутим, био сам нестрпљив и прихватио сам Динамо Брајанска близу Москве. Иако су били друголигаши понудили су одличне услове. Одиграо сам неколико мјесеци. Било је план да одем у Урал из Јекатернибурга, већ сам потписао уговор, али су испали проблеми око уговора и од тога није било ништа – наставио је Крунић. Појавила се могућност да дође у Борац и прихватио је.

- Вратио сам се на ове просторе послије шест и по година и могу да кажем да је лига била далеко лошија него онда када сам отишао. Тих првих година било је далеко боље, али је онда све некако кренуло низбрдо. Међутим, откако је на чело савеза Српске, а потом и БиХ дошао Вицо Зељковић све је кренуло узлазном путањом. Што се тиче доласка у Борац одлучио сам да дођем и помогнем клубу у борби за титулу. Договорио сам се са тадашњим челним човјеком клуба Срђаном Шупутом и легендом Борца Мухамедом Ибрахимбеговићем. Дошао сам тада у Бањалуку и остао.... – рекао је Крунић.

Бањалучани су тој сезони имали одличну екипу.

- Стигао сам на зимској паузи послије одласка Вулета Тривуновића, а највећа звијезда у тим тренуцима био је Дарко Малетић. Све је то одлично посложио тренер Владо Јагодић, а титулу смо овјерили у претпосљедњем колу, када смо на “Грбавици“ савладали Жељезничар са 1:0 голом Милана Ступара. Послије тога смо играли квалификације за Лигу шампиона против Макабија из Хаифе. У међувремену дошао је нови тренер Звездан Цветковић, отишло је доста играча и понајприје због неискуства смо доживјели висок пораз у Израелу. Исто се десило баш као и Леотару, доста промјена и све се то одрази на игре и резултате – рекао је Крунић.

Док је играо у Борцу почели су здравствени проблеми.

- Случајно на редовном прегледу уочено је да имам екстрасистолу или прескакање срца. То је аритмија срца, а проблем је што су се дешавала по два узастопна прескакања. Нико ми није хтио дати дозволу да наставим да играм, јер су се бојали. Предложено ми је да "окачим копачке о клин". Није ми толико тешко пало што морам завршити каријеру, јер сам знао да тај дан мора доћи. Тешко ми је било што сам практично здрав, а нисам здрав и што у сваком тренутку може да се деси фаталан исход. Тих првих годину дана био је тежак период. Одлучио сам да нешто морам да мијењам и тако је било, а и другачије сам почео  гледати на живот – истакао је Крунић.

Првих годину и по дана није било скоро никаквих физичких активности.

- У међувремену сам добио кћеркицу. Једном сам био са њом, када је већ проходала и она је кренула према неким степеницама. У страху да ће пасти почео сам да трчим, али сам се толико задисао да ми је било лоше. Тада сам сам себи рекао: “Е нећеш. Ако мораш умријети од срца, нећеш умријети неспреман, већ спреман“. И кренуо сам рекреацијом. Тада сам налетио на челне људе Жељезничара и почела је нова епизода – истакао је Крунић.

Почео је поново да игра фудбал и то у Четвртој лиги Републике Српске.

- Поносан сам на то, јер играчи који играју на том нивоу играју фудбал из љубави, а не из интереса. Много је све поштеније него у вишим ранговима. Већ на првој утакмици сам сам себи рекао “Шта мени ово све треба“. Међутим, ускоро сам постигао први гол из слободњака и одмах ми се вратио онај осјећај. Са Жељезничаром сам ишао из четврте у трећу, из треће у другу и из друге у Прву лигу Српске. Било је то за мене велико искуство, поготово тренерско, тако да ми је касније било пуно лакше радити у Крупи, Борцу, Леотару, БСК-у и данас када сам на мјесту селектора младе репрезентације БиХ – додао је на крају Крунић.

Леденице у коси

Из периода играња у Том Томску остала је и анегдота.

- Играли смо домаћу утакмицу на званично -15 степени Целзијуса. Толико је било дозвољено, мада је било бар -18. стално нешто пуцкетало на глави док сам трчао и схватио сам да су то леденице. У једном скоку противнички играч ме је ударио ногом по лицу. Мислио сам да ће све бити разваљено и да ће бити велики оток. Међутим, на крају меча је била мала огреботина. Само мала црвена шара, нигдје отока. Испало је да ми нису требале никакве облоге, већ је хладноћа практично заледила цијело лице – рекао је Крунић.

 

Гашење Москве као судбина

Сматра да је гашење ФК Москва на неки начин била судбина, јер да није било тако, питање је како би текао даље његов животни пут.

- Вјероватно би остао тамо још годину, двије, можда и три, а онда не би дошао у Бањалуку. А, то је била права ствар за мој живот. У Бањалуци сам упознао супругу, ступили смо у брак и данас имамо дивну породицу са четворо дјеце. Кћерка и три сина су наш понос. За сада сви нешто тренирају осим најмлађег, али и он трчи за лоптом. Волио бих да се баве спортом, био бих срећан да неко од њих тројице постане фудбалер, али ми је најважније да постану честити људи – нагласио је Крунић. 

Стан за сезону

Упоредио је примања у фудбалу БиХ, када је играо за Леотар и данас.

- Искрен да будем било је и тада новца, али то се не може поредити ни приближно са данашњим примањима. Наиме, сада играч не треба да иде из Премијер лиге да би ријешио егзистенцијално питање попут стана. Они плаћенији сад могу зарадити стан за једну сезону – истакао је Крунић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.