Владо Јагодић - фудбалски универзалац!

БАЊАЛУКА - Кажу да су ријетке љубави за цијели живот, али да има изузетака показује Владо Јагодић, који је скоро читав живот везан уз најважнију споредну ствар на свијету.

Заволио је фудбал као дјечарац и та љубав није престала скоро пет деценија, али је само мијењала свој облик. А све је почело још давне 1976. године.

- Увијек са поносом истичем да сам кренуо из родног мјеста. У селу Кочићево у општини Градишка у локалном клубу Задругар. Један сам од ријетких не само на овом простору већ и шире који је кренуо из дјечјих патика, јер тада није било дјечјих копачки, у најнижем рангу и дошао до највишег ранга, Прве савезне лиге Југославије. Дебитовао сам за сениорски тим са 16 година и два дана и. наравно. требало ми је специјално љекарско увјерење. Задругар, који, нажалост, данас не постоји, тада се такмичио у Подручној лиги Бањалука из које се тада улазило у Регионалну лигу - започео је животно-фудбалску причу Јагодић.

По неком неписаном правилу, сљедећа станица је било Лијевче из Нове Тополе, па Козара, која је тих година шетала између Републичке лиге и Друге лиге Југославије.

- Било је то 1984. године и управо та година ми је трасирала фудбалски пут. Мој покојни отац је хтио да завршим школовање, да се запослим, али се све окренуло другачије. Доживио сам тежу повреду кољена и морао сам се вратити степеницу ниже, у Лакташе. Тамо сам одиграо добру полусезону, а онда ме пут преко Слоге из Горњих Подградаца одвео у Рудар Љубију у којем ми је тадашњи њихов тренер, покојни Радослав Зубановић, помогао да играчки сазрим. Била је то година коју памтим, можда и најуспјешнија за клуб из Приједора у то вријеме. Наиме, сезону раније је Борац освојио Куп маршала Тита, а ми смо стигли до полуфинала најмасовнијег такмичења. Избацили смо скопски Вардар, Динамо из Винковаца, а у четвртфиналу и Војводину, која је те године постала шампион Југославије. Била је то сјајна екипа Новосађана коју је са клупе предводио Љупко Петровић, а на терену сам имао дуеле са Синишом Михајловићем, Милошем Шестићем, Славишом Јокановићем, Чедомиром Марасом, Будимиром Вујачићем, Светозаром Шапурићем... У полуфиналу смо заустављени послије двомеча са мостарским Вележом и то послије пенала - наставио је Јагодић.

У међувремену се оженио и требало је да дође на Градски стадион у Бањалуци, али је по други пут постао члан Козаре.

- У међувремену сам био ангажован шест мјесеци у БСК-у јер је тадашњи најбољи стријелац "романтичара" Драган Киме Марјановић отишао у Клагенфурт. Почетак ратних дешавања ме затекао у Козари, која је играла Међурепубличку лигу. Већ су тада неки клубови почели да одустају од такмичења, да се формирају неке нове лиге, а ја сам постао члан 16. крајишке моторизоване бригаде и био у њој до пробоја коридора, односно до уласка у Брчко. Тада сам добио завршни печат, а негдје у исто вријеме ми се и активирао уговор са Борцем и заједно са Винком Мариновићем, Миодрагом Латиновићем и Синишом Ђурићем са постао члан бањалучког клуба. Било је то у децембру 1992. године. Тада су на Градском стадиону била превирања о питању играчког кадра јер група фудбалера, њих 11 који су били из Србије заједно са тренером Владимиром Петровићем Пижоном, није хтјела да долази у Бањалуку да игра утакмице и тренира. То се није свидјело челним људима у клубу и екипа је попуњена играчима из околине. Пижона је наслиједио покојни Ненад Гавриловић, а потом су тренери били Зоран Смилески и Јосиф Пелц – рекао је Јагодић.

Преласком у Борац била му је коначно испуњена жеља, али биле су то тешке године за живот, а камоли за спорт и фудбал.

- Нисам дошао у Борац у 24, али јесам у 28. години, али срце ми је било пуно. Времена су била изузетно тешка, као и покушаји да заједно са црногорским клубовима останемо у Лиги Југославије. Не могу рећи да смо били жртве, јер нам је то већини била радна обавеза. Ипак смо на неки начин били срећни што кроз фудбал можемо да радимо оно што највише волимо. Ипак, било је то стварно изазовно и веома напорно. Утакмице смо играли у Србији и Црној Гори, а потом се одмах враћали за Бањалуку. Међутим, због учесталих инцидената због ратних дешавања знали смо остати и по 15 дана у Србији. Било је веома изазовно путовати у Бијело Поље, Бар, Даниловград, по цијелој Србији, а наш тренер Пелц је угрубо израчунао да је Борац тих ратних година препутовао око 150.000 километара. Често смо знали да коридором путујемо угашених свјетала на аутобусу, а из њега смо излазили на терен. Најмање се тренирало и када гледам то из овог угла, то је било право убиство за играче. Путовање коридором, заустављање на бројним пунктовима одузимало је ужасно пуно времена. Некада нисмо ни могли да дођемо кућама, али је тадашња управа клуба са предсједником Анђелком Граховцем на челу обезбиједила да у београдском хотелу "Путник" имамо спавање са доручком. То смо могли да користимо увијек када смо имали неки проблем и морали смо да останемо у Србији - истакао је Јагодић.

Напорна путовања и нередовно тренирање оставили су дубок траг на резултатима.

- Већ када смо испали у Другу лигу, осјетили смо да нисмо више прихваћени ни у Србији као што је било на почетку. Када је кренуло падање западнокрајишких општина и градова, тада смо били у Српској. Покушали смо да наставимо првенство, путовали аутомобилима. У трећем колу смо играли против Београда са Карабурме и изгубили са 2:4. Тада смо играли у Српској лиги, која је била трећи ранг такмичења у тој крњој Југославији. Те вечери послије утакмице тадашњи директор Борца, покојни Милорад Мићо Славнић је рекао да је проглашена општа мобилизација и да нећемо више моћи путовати за Србију. Донесена је одлука да напустимо такмичење. Завршили смо у ратној јединици у Доњим Агићима, а заједно са нама фудбалерима били су кошаркаши, рукометаши и глумци. Била су то стварно тешка времена - са сјетом се присјетио Јагодић.

Већ је био формиран и Фудбалски савез Републике Српске, а одиграно је и прво Куп такмичење.

- Нажалост, Борац није био учесник првог издања Купа Српске, јер је донесена одлука да се пружи прилика аматерским екипама, односно фудбалерима који долазе са ратишта да играју. Нас су сматрали професионалцима, што смо и показали у другом и трећем издању овог такмичења 1995. и 1996. године, када смо освајали пехар. Наравно да ми је у посебном сјећању остао тај историјски двомеч против Рудар Приједора неколико дана послије потписивања Дејтонског споразума. Ето, баш прије неколико дана навршиле су се три деценије од реванш утакмице у Бањалуци са које је слика отишла у цијели свијет - рекао је Јагодић.

Током играња за Бањалучане у Србији зарадио је тежу повреду кољена, а нешто слично поновило се и 22. октобра 1997. године.

- Играли смо против Гласинца из Сокоца и опет сам повриједио кољено, послије чега је постало јасно да је дошло вријеме за опроштај са активним играњем. Морао сам да прекинем каријеру у 33. години и то баш у вријеме када сам можда и играо најбоље и давао много голова. Остаће записано за сва времена да сам за Борац одиграо 149 утакмица и постигао 59 голова - рекао је Јагодић који у играчкој каријери није добио ниједан црвени картон.

И док је још играо, занимало га је фудбалско суђење и имао је жељу да једног дана дијели правду на Свјетском првенству.

- Судијски испит положио сам 1985. године у Градишци, а већ крајем 1986. године и републички. Савезни судија постао сам 1990. године и стално сам био на А листи. Оно што ме стално ометало у судијском развоју је била чињеница да, док сам био играч, нисам могао да судим ранг у којем се такмичим, већ само ниже лиге. Али могу да се похвалим да сам судио све рангове до европске сцене. Имао сам прилику да почетком рата идем судити у Србију, али сам сматрао да је моја обавеза да останем уз свој народ. Судио сам прву заједничку Премијер лигу БиХ и био један од најбољих судија и постао ФИФА арбитар. Нажалост, тадашње руководство савеза из само њима знаних разлога жељело је да ме пребаци на Б листу да би се на А нашао судија из Модриче. Нисам хтио да то прихватим и одлучио сам да престанем да судим послије пуних 18 година дружења са пиштаљком - наставио је Јагодић.

По окончању играчке каријере остао је у Борцу и то у стручном штабу.

- Одмах на почетку зимских припрема 1998. године тадашњи тренер Борца Драган Вукша ми је рекао да жели да останем у стручном штабу Борца и да полако улазим у тренерске воде мада се, искрено, нисам ту видио. Међутим, годину дана са њим, још годину са Пелцом и шест мјесеци са Гавриловићем трасирали су мој даљи фудбалски пут. По доласку покојног Раде Јовичића постао сам његов први помоћник. Била је то 2000. година и већ се полако почело шушкати да би се ускоро могла формирати заједничка лига. У клубу је одлучено да будем именован за спортског директора, а идеја водиља је била да се направи јак клуб, који би могао одговорити предстојећим изазовима. У љето 2001. Јовичић је отишао из клуба, а добио сам задатак да формирам нови стручни штаб у коме су били Вукша и Гавриловић, те Вељко Лолић као тренер голмана. Кључни људи у руковођењу клубом били су тадашњи предсједник Извршног одбора града Бањалука Небојша Радмановић, предсједник клуба Зоран Калинић, директор Мићо Славнић, као и угледни привредник Славко Рогуљић, који је био познат по томе што је ранијих година био у Слоги из Трна и довео је у сам врх фудбала Републике Српске. Направљена је моћна екипа, којој су из јуниорског тима прикључени Владан Грујић и Дарко Малетић. Имали смо три сјајна голмана: Јову Шмању, Синишу Мркобраду и Радована Гајића, а само неколико играча није било са ових простора. То су били Јово Аранитовић, Горан Симић, Гаврило Чорлија, Раденко Јевтић, Жељко Станић, Перица Трифковић и Александар Обреновић. Те године није формирана заједничка лига, тек наредне, али смо постали прваци Републике Српске. Послије освајања титуле практично сам протјеран са стадиона и донесена је одлука да радим са најмлађима. Нисам се са тим сложио и отишао сам из Борца - наставио је Јагодић.

Упоредо се усавршавао за тренера, а као одскочна даска послужили су му Лакташи, који су тада играли међу трећелигашима Српске.

- Тадашњи предсједник Лакташа Мићо Угреновић и спортски директор Зоран Поповић били су упознати са мојом ситуацијом у Борцу и предложили су ми да дођем код њих. Тих година Лакташи су расли као клуб, а ја као тренер. Из Треће у Другу, па у Прву и на крају у Премијер лигу. Та прва полусезона у елити БиХ била је као из бајке. На свом терену смо побјеђивали Жељезничар, Зрињски... Међутим, на полусезони се почело шушкати да треба довести тренера из Србије. То ми је значило да је вријеме за растанак и одлучио сам да се вратим у Борац и то опет на мјесто спортског директора. И опет смо освојили титулу првака Српске. На клупи је био покојни Миломир Одовић, али старт у Премијер лиги није био обећавајући. Управа клуба је тражила да разријешим Одовића дужности. Тадашњи предсједник клуба Милорад Јањетовић ми је рекао да тражим новог тренера или да ја сједнем на клупу. Десило се ово друго и то је био мој први боравак у Борцу на мјесту тренера. Велики изазов, али сам га на крају прихватио. Истина, имали смо тада одличну генерацију. Уз Сашу Кајкута ту су били млади Немања Билбија, Никола Коларов, Дарко Љубојевић, Оливер Јандрић, Зоран и Горан Декет, Миодраг Бабић, Стојан Врањеш, Мирослав Рикановић. Били смо у борби за Европу, на крају на диоби четвртог и петог мјеста, али због нагомиланих дугова нисмо били у могућности да добијемо лиценцу и изађемо на међународну сцену. Смијењен сам и отишао сам у прњаворски Љубић - нагласио је Јагодић.

Вратио се на Градски стадион послије нешто више од годину дана.

- Борац је под вођством Зорана Џимија Марића освојио Куп БиХ, али је лоше отворио првенство и тадашњи спортски директор Љубојевић је тражио да се вратим. Побиједили смо Травник, направили серију од 12 мечева без пораза и то је био увод у освајање шампионске титуле. Нисам имао прилику ни да се радујем освајању титуле, јер сам поново смијењен. Наиме, у међувремену ме је Комитет за нормализацију као најбољег тренера у Лиги поставио за селектора младе репрезентације БиХ, а челницима Борца то се није свидјело, јер су сматрали те двије функције неспојивим. И опет сам отишао, а свој тренерски пут сам наставио у премијерлигашима Челику, потом Козари, али уз рад са младом репрезентацијом истовремено. Са Зеничанима сам изборио и пласман на европску сцену, али нису успјели да добију лиценцу - истакао је Јагодић.

Трећи мандат у Борцу је дошао можда и у најгоре вријеме, послије четири године проведене на клупи младе репрезентације.

- Било је то 2015. године, када је Борац играо у Првој лиги Српске. Дошао сам на наговор Драшка Илића и Драгомира Илића, те Вице Зељковића, који је тек био ушао у клуб. Договорили смо се, ако ми искочи боља понуда, да могу отићи и то се десило већ послије седам утакмица, када сам добио посао у тузланској Слободи, која је била премијерлигаш. Борац је преузео мој дотадашњи асистент Вуле Тривуновић и освојио титулу и вратио клуб у елиту. То је био мој једини "добровољни" одлазак из Борца - рекао је Јагодић.

Вратио се по четврти пут на Градски стадион и опет је растанак био нелогичан, а потом је преузео Јавор из Ивањице у Суперлиги Србије.

- Сам себи сам тада рекао да петог пута неће бити, али није било тако. У сезони 2020/21. екипу сам преузео послије испадања Борца из Купа БиХ. Првенство је на крају прекинуто због пандемије вируса корона и Борац је изборио пласман у Европу. Играо се тада по само један меч у квалификацијама. Ми смо елиминисали Сутјеску из Никшића на нашем терену, послије смо поражени од португалског Рио Авеа. Међутим, побједа против Црногораца је била историјски тренутак за клуб, јер је Борац први пут послије рата прескочио бар једно коло на међународној сцени. Одрадио сам прву полусезону, били смо четврти, али је управа одлучила да ме смијени. Именован је Марко Максимовић, који је стигао до титуле, а мени је остала утјеха да сам водио Борац у првој полусезони - наставио је Јагодић, који је Борац водио на 109 утакмица у пет мандата уз биланс од 59 побједа, 29 неријешених и 21 пораза.

Иако је од пет мандата на Градском стадиону отишао само једном својом вољом, Борац ће му бити заувијек у срцу.

- Некадашњи тренер Борца покојни Илија Миљуш ми је давно рекао да је најчешће био ватрогасац, али и да је послије тога био често заборављан. Слично сам и ја доживио. Међутим, без обзира на то, поносан сам на све и један минут проведен на Градском стадиону и као играч и као тренер и као спортски директор - нагласио је Јагодић, који сада ради као тренер Козаре из Градишке.

У међувремену десила се и кратка тренерскa епизода у црногорском ОФК Титоград, а како је сам истакао, посљедњих година је дао себе за развој клубова из Републике Српске, али да му то није узвраћено на прави начин.

- Најсвјежији примјер је Слога из Добоја са којом сам направио вансеријске резултате, али људи који нису никада ни мачку шутнули са прага, а камоли лопту одлучивали су о мојој судбини. Са 61 годином сам постао помало жртва у жељи да помогнем нашим клубовима. У Слогу сам дошао послије разговора са градоначелником Добоја Борисом Јеринићем и направили смо вишегодишњи уговор. Због прављења стадиона домаће утакмице смо играли у Модричи са жељом да се од Слоге направи респектабилан премијерлигаш. Били смо пласирани у горњем дијелу табеле, играли полуфинале Купа БиХ, финале Купа Српске. Међутим, нисам одговарао једном кабадахији, који је учинио све да ме смијени и у томе је и успио. Због неисплаћених обавеза према мени жалио сам се Суду за спортску арбитражу (ЦАС) У Лозани. Слично је било и у Требињу, гдје сам са Леотаром имао потписан уговор на двије и по године, а остао сам шест мјесеци. Међутим, све то ме није дестимулисало и наставићу да радим док ме год здравље служи - додао је на крају Јагодић, који је са 602 меча на клупи сигурно један ријетких тренера не само на овом простору већ и шире који је пробио магични број од 600 званичних утакмица.

Стриц Милош

За вријеме играчке каријере Владо Јагодић је радио са многим тренерима, али издвојио је посебно име једне особе, која није тренер.

- Први моји тренери које увијек морам, али и желим споменути су покојни Мирко Слијепчевић у Задругару и покојни Душан Татић, који ме је тренирао у Лакташима, Слоги и Козари. Међутим, увијек ћу рећи да је мој фудбалски отац, мој стриц Милош Јагодић. Захваљујући њему сам заволио фудбал и, ево, остао цијели живот у њему - нагласио је Јагодић.

Мариновић

Путеви Владе Јагодића и садашњег тренера Борца Винка Мариновића често су се испреплетали.

- Играли смо мали период у Козари 1990. године, када је стасавао, играли смо заједно у Борцу 1993. године. Послије његове повреде у Белгији жеља му је била да каријеру заврши у Козари, међутим, позвао сам га у Лакташе док сам био тренер и одиграо је сјајну сезону, када смо постали шампиони Републике Српске. Поново сам се са Мариновићем срео када је он био спортски директор Козаре, а ја био њихов тренер у Премијер лиги - рекао је Јагодић.

Ковачевић

Владо Јагодић је у два мандата од 2010. до 2014. године био селектор младе репрезентације БиХ, а водио је и репрезентацију БиХ на Медитеранским играма 2013. године у турском Мерсину, када је у групи савладана Италија са 3:0 и на крају освојено пето мјесто.

- Послије тог двоструког мандата на клупи младе репрезентације БиХ испао сам неозбиљан и за себе и за породицу. Наиме, на столу сам имао понуду и уговор са екипом Ал Мухаерак из Бахреина вриједне 300.000 долара за 10 мјесеци. Међутим, вјеровао сам људима у Сарајеву да ћу добити и трећи мандат у младој, или да ћу ући у стручни штаб А репрезентације. Одбио сам понуђено у Бахреину, а потом се, наравно, нисам нашао ни у једној селекцији. Све то по жељи земљака, тадашњег предсједника Фудбалског савеза Републике Српске Миле Ковачевића из Жеравице - нагласио је Јагодић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.