"Глас" и Борац сачували фудбал Српске

БАЊАЛУКА – Фудбалски клуб Борац у својој вијек дугој историји одиграо је много сјајних утакмица. Једна, помало заборављена, одиграла се 11. априла 1993. године на "Градском стадиону" у Бањалуци. У питању је ревијални меч између "црвено-плавих" и селекције тадашњег "Гласа Српског".

Факти

• Меч организован током рата
• Из селекције "Гласа" четири играча отишла у Борац
• Петровић дебитовао пред Бањалучанима

Био је то први меч Борца у граду на Врбасу након скоро годину дана изгнанства услијед ратних дешавања и играња Прве савезне лиге Југославије у Србији. Тај дуел против репрезентације нашег листа био је побједа најважније споредне ствари над ратним вихором, знак да смо још увијек живи и да људе са ових простора ништа не може сломити. Борац је као лучоноша фудбала у Републици Српској показао да је уз свој народ, а "Глас Српске", односно тадашња спортска редакција нашег медија, идејом и организацијом једног таквог сусрета доказала је да је била авангарда у једном тешком времену за српски народ.

- Иако је Борац играо утакмице у тадашњој Савезној Републици Југославији, Борчеви фудбалери редовно су долазили у Бањалуку, желећи да на тај начин покажу заједништво са народом, да радимо за Републику Српску у истом циљу, свако на свој начин, да пролазимо кроз све муке и патње као наши суграђани и народ. Лично сам инсистирао да наши играчи долазе у Бањалуку, да живе са нашим народом. Па и Пижон Петровић, као тренер Борца, и он је долазио у Бањалуку управо да покаже да је уз наш народ. Борац, на челу са мном, играо је тада у Југославији јер смо жељели на симболичан начин да покажемо свијету да народ из Републике Српске жели остати у заједничкој држави. То је била снажна порука. Само је Борац остао у тој Југо лиги. Сви клубови са запада, Ријека, Олимпија, Динамо, Осијек, Сарајево, Жељезничар, Вележ напустили су Савезну лигу. Борац је био је носилац развоја фудбала у Републици Српској. Долазећи у Бањалуку договорили смо утакмицу са репрезентацијом "Гласа Српске". Наши људи пратили су играче у околини Бањалуке. На тај начин смо их доводили у Борац. Касније смо довели и Мирослава Савића, који је послије са Обилићем био првак Југославије, био репрезентативац, па играо у иностранству, у Арису из Солуна. Ми смо играли утакмице на Банији, у Петрињи, Двору, Вуковару, Книну... То је био наш посао, наша дужност. Када смо освојили Митропа куп, с тим пехаром, који и данас краси трофејне витрине Борчевог стадиона, отишли смо у Западну Славонију, код генерала Момира Талића, односно представника Првог крајишког корпуса, наше браће, гдје смо симболично показивали да смо са њима. Утакмица са репрезентацијом "Гласа Српске" била је логичан слијед догађаја и лијепа фудбалска представа за то вријеме. Егзистирање Борца у ратном времену биће крунисано оним чувеним другим финалом Купа Републике Српске против Рудара из Приједора – у даху је испричао за "Глас" тадашњи предједник Борца Анђелко Граховац.

Што се саме утакмице тиче, улаз на "Градски стадион" био је бесплатан, а на трибинама се окупило око 3000 људи. Резултат је био у другом плану, а славили су "црвено-плави" головима Слободана Бобија Миловановића и Роберта Зрилића. Најбољи играч сусрета био је Горан Ђукић, тадашњи капитен Бањалучана, који је као награду добио колор телевизор, те "Гласов" пехар.

- Значила нам је та утакмица, лично нама играчима, клубу "Гласу"... Послије утакмице донијели су ми тај телевизор у "Трофејну салу". Био је огроман, са оном кутијом иза, био сам поносан, значило ми је то. Ми смо играли у Србији и сваки долазак у Бањалуку нам је значио, било је доста емотивно. Утакмица је била више од фудбала. Резултат је био у другом плану, важно је било да се фудбал вратио у Бањалуку, да тако кажем. Играли смо у Србији, било је напорно стално путовати. Вријеме између утакмица проводили смо углавном кући. Та путовања су у сваком смислу, прије свега безбједносном била незахвална, али нам је увијек било драго да дођемо кући. Имали смо добру атмосферу, нисмо се дијелили. Било је нас домаћих играча, али и неколицина момака из Србије. Били су то све добри, квалитетни играчи, права појачања – присјетио се Ђукић у разоговору за "Глас".

Боје "Гласа Српске" бранили су фудбалери-ратници, који су у том периоду морали да дресове и лопту замијене униформом и пушком. Најбољи у селекцији "седме силе", коју су са клупе водили Душан Татић, тадашњи тренер Козаре из Градишке и Зоран Вујић у том моменту шеф струке бањалучког Омладинца, био је Никола Чобановић, дугогодишњи чувар мреже приједорског Рудара.

- То је био велики догађај за све нас. Сан је био одиграти једну утакмицу у таквим условима. Велика је част бити дио екипе "Гласа". Драго ми је да сте ме позвали да се присјетимо те утакмице. Сјећам се да сам добио награду као најбољи играч у "Гласовој" екипи, била је то једна плакета. Тад сам добио и позив да пређем у Борац, након те утакмице. Био је то мелем за нас момке који смо били ангажовани, неко у војсци, неко у војној полицији, као ја – истакао је Чобановић.

Поред Чобановића, још неколицина момака тог недјељног поподнева запала је за око Владимира Петровића, који је у том приликом дебитовао на клупи Борца пред бањалучком публиком. Још један Приједорчанин, Стојан Јањетовић био је међу "одабранима". 

- Захваљући Пижоновој изјави која је осванула у "Гласу", ја сам отишао у Борац. Он ме је примјетио на тој утакмици. Што се меча тиче, киша је падала "из неба и из земље". Утакмица, иако је почела у 14.30, играла се под рефлекторима, тачније друго полувријеме. Ми смо били покупљени "с брда, с дола". Сви смо били негдје ангажовани у јединицама, војска, полиција. Дошли смо без иједног тренинга. Борац је имао топ екипу, додуше против нас су наступили без играча из Србије. То је фактички била селективна утакмица. Нама је тако речено. Најбољи су прешли у Борац. Поред Николе Чобановића и мене из приједорског Рудара, Пижон је "узео" Милу Плавањца из Подградаца и Љубодрага Кукавицу из Гашнице. Борче Средојевић је био спортски директор Борца, позвао нас је на разговор. Са нама је ишао Младен Катић, а мој стари нас је возио аутом. Из Борца су изразили су жељу да им се прикључимо, рекавши да ћемо добити радну обавезу, да ћемо тренирати у Бањалуци неких мјесец дана, па онда ићи играти за Борац у Србију. Послије нам се прикључио и Мирослав Савић, који је касније играо у шампионској екипи Обилића. И он је тренирао са нама, а касније су нам прикључени још неки играчи из Бањалуке Славко Кончар, Славољуб Стојановић, Слободан Старчевић, Гајановић из Дрвара. Било нас је укупно 15-20 који смо тренирали у Бањалуци, под надзором Јоце Пелца. Радили смо на помоћном терену. Регистровани смо послије Ђурђевдана. Дебитовали смо против Звезде у Сремској Митровици. Почели смо с клупе, јер нису били сигурни јесу ли нас добро регистровали и хоћемо ли имати право наступа. Био је пун стадион, дошли су и трубачи. То је било неколико дана послије оног Купа Југославије који су "црвено-бијели" освојили надигравши Партизан, када је Милан Симеуновић одбранио Мијату (Предрагу Мијатовићу) пенал. Ту утакмицу смо изгубили са 5:0. Добро се сјећам, послије смо побиједили само Хајдук из Куле са 1:0, Кукавица је дао гол. А губили смо од Напретка у Крушевцу 0:3, исто од Земуна 0:3, Партизана 1:3. Одлучујућу утакмицу играли смо против Будућности. Лига се дијелила на Прву А и Прву Б лигу. Нама је требала побједа, а њима је био доста бод. Завршено је 0:0. Била је одлична утакмица. Ми смо испали у Другу А лигу. Будућност је отишла у Прву А – нагласио је Јањетовић за наш медиј. 

Са првим даном тог априла 1993. године, Владимир Петровић преузео је Борац. Четврта "Звездина звијезда" на клупи Бањалучана дебитовао је четири дана прије "Гласове" ревије, тачније 7. априла у Костолцу, у мечу Прве савезне лиге Југославије против ОФК Београда (1:1). Меч на "Градском стадиону" био је Пижонова својеврсна промоција пред публиком у Крајини.

- Неколико месеци сам провео на клупи Борца, док смо играли у Костолцу. Ту сам био, ту смо тренирали и живели. Било је лепо, имали смо добар тим, одлично руководство... Саме те утакмице против "Гласа" слабије се сећам, али знам да је председник Граховац био изузетан, много је дао за Борац. И дан данас се чујем са Винком Мариновићем и Дарком Љубојевићем. Био сам им тренер и у Звезди. Изузетно ме уважавају, као и ја њих. Када се екипа вратила у Бањалуку, отишао сам са клупе Бањалучана, нисам могао стално да прелазим толики пут, да пролазим преко коридора. Међутим, док сам био тренер често сам долазио у Бањалуку. Момци су желели да буду поред својих породица, па смо долазили кад год смо могли – изјавио је Петровић и додао:

- Бањалука ми је генерално остала у лепом сјећању. Па, против Борца сам дебитовао за Звезду у првенству, у Бањалуци. Победили смо са 1:0. Џаја је дао гол из слободног ударца, а ја сам добио жути картон – открио је Петровић за "Глас Српске".

Тешко вријеме захтијевало је јаке људе, који су били способни да доносе дугорочно велике одлуке. Борчев први човјек Анђелко Граховац требао је постати први предсједник ФС Републике Српске, међутим пошто је био предсједник Борца, покојни Миљан Миљанић и Бата Булатовић, тадашњи предсједник и генерални секретар ФС Југославије сугерисали су му да се не прихвати те дужности. Југославија тада имала проблема са ФИФА и УЕФА и нико није желио додатне санкције.

- Лично, да сам хтио, могао сам са том екипом све вријеме бити у Србији. Нисам желио, мислим да се патриотизам доказује личним примјером. Све вријеме сам провео у Бањалуци. Није ми био проблем да организујем ту утакмицу, јер су то за мене биле редовне ативности. Па ми смо знали ићи коридором и заустављати се, разоговарати са командатима јединица, војницима... Пратили су и они Борац у лигама Југославије колико су могли. Имали смо узајамно повјерење. Да тога није било, не би се та утакмица против "Гласа" могла организовати. Имали смо братску и топлу подршку од свих људи из ФСЈ, поготово од покојних Бате Булатовића, Чиче Миљанића. Међутим, у првим моментима, кад смо ми изразили жељу да наставимо играти лигу Југославије, не да нисмо наишли на подршку, него на неку суздржаност, јер су се људи из ФСЈ плашили додатних санкција. Кад сад гледам, из ове перспективе, то је тада била лудница. Па, Звезда, првак Европе, Партизан играли су у Букурешту, Солуну...Репрезентација Југославије је враћена са Европског првенства. Нису људи из ФСЈ хтели додатне санкције, па су нас лагано одбијали, али ми смо отишли на један састанак Савеза. Сјећам се одржавао се на Цетињу, имали смо жестоку расправу, да не детаљишем. Они су тада напокон прихватили, посебно Миљанић, да Борац настави да игра ту лигу. Имали смо неколико изванредних утакмица тада, рецимо у Ваљеву, кад смо играли, против Сутјеске – 3:3, Партизана пред пуним стадионом у Ваљеву. Тада је за Партизан још играо Предраг Мијатовић. Морали смо сви заједно сачувати Борац да игра Прву савезну лигу по сваку цијену, да покажемо да смо дио Србије и СР Југославије, не одступајући од тога. Клубове сам разумио, свако води рачуна о себи. Од Савеза смо небројено пута добијали опрему, коју сам својим аутом довозио у Бањалуку – закључио је Граховац.

БОРАЦ                        2 (1)

"ГЛАС СРПСКЕ"        0 (0)

Стријелци: 1:0 Миловановић у 42, 2:0 Зрилић у 55.

Стадион: "Градски" у Бањалуци.

Гледалаца: 3000.

Судија: Слободан Мицев (Бањалука)

Помоћници: Ранко Драгичевић, Михајло Миљковић (обојица Бањалука)

Делегат: Александар Чекеревац (Бањалука).

Играч утакмице: Горан Ђукић (Борац)

БОРАЦ: Гајић, В. Ковачевић, Латиновић, Миловановић, Ђукић, Мариновић, Ђурић, Љубојевић, Зрилић, Врањеш, Триван. Играли су још: Вујић, Бабић, Б. Ковачевић, Стојановић, Савић. Тренер: Владимир Петровић.

"ГЛАС СРПСКЕ": Чобановић, Малбашић, Врањеш, Јањетовић, Војкић, Лукић, Росић, Косовић, Врховац, Плавањац, Кукавица. Играли су још: Василић, Варница, Слијепчевић, Старчевић, Пејић, Балабан, Кесић, Драгишић. Тренери: Душан Татић и Зоран Вујић.

 

Мариновић

Колике су патриоте били играчи Борца говори и примјер Винка Мариновића, актуелног тренера Бањалучана, а почетком деведесетих најтраженијег играча "црвено-плавих".

- Винко ми је остао у лијепом сјећању као велики патриота. Већ тада, он је био изванредан играч, хтјeли су га и Црвена звезда и Партизан, заједно са Дарком Љубојевићем. А први су нам се јавили људи из Хајдука из Куле, са којима смо имали одличну сарадњу. Дошли код нас у Бањалуку да га воде у Кулу. Хајдук је био стабилан прволигаш. Покојни Синиша Пеулић је био тамо, а не знам колико знате, Драган Џајић је хтио да га води у Звезду, зато што га је подсјећао на њега... Али да се вратим на Мариновића, Куљани су нудили Винку огромну цифру – 20.000 тадашњих њемачких марака, што је било право мало богатство. А Мариновић им је рекао: "Слушајте, сада не могу ићи у Кулу, прво идем са својим другарима из Борца да одрадим нашу смјену на ратишту, а послије тога можете доћи по мене да се договоримо". Касније је дошла Звезда и одвела га. Дакле, све се у животу врати. Мариновићев одговор симболише Борчев став и карактер у току рата. То је суштина – поентирао је Граховац.

Играчи из Србије

Тадашњи фудбалери "црвено-плавих" из Србије, Славиша Чула, Зоран Киза Милинковић (у два мандата тренер Борца), Зоран Јовичић, Ненад Нонковић и остали нису дошли у Бањалуку на припреме, односно на дуел против "Гласа".

- Било је тешко вријеме. Момци су се плашили, са разлогом, да дођу у Бањалуку. Био је рат, пролазили смо коридором, знало се дешвати да падају гранате. Некад нису били ни задовољни статусом, како се стање погоршавало, било је и тога – рекао је Анђелко Граховац.

 

 

 

 

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.