Далибор Вукеља о каријери за "Глас Српске": Претплаћен на прве трофеје

Фудбалски клуб Борац ове године прославља вијек постојања. У богатој историји бројни играчи су се уписали међу освајаче трофеја, а један од њих је и Далибор Вукеља.

Факти

• Вукеља био члан екипе која је освојила први Куп Српске а затим и титулу
• Финале против Рудар Приједора за вјечно памћење
• Био и капитен екипе  

Наиме, одлични бек се уписао међу “бесмртне” као један од играча који је учествовао у освајању првих трофеја у такмичењима у Републици Српској. Вукеља је био члан генерације која је освојила први Куп Републике Српске, а затим је био и члан прве шампионске генерације. Вукеља се у интервју за „Глас Српске“ осврнуо на каријеру али и веома турбулентне године кроз који је прошао бањалучки тим. Било је то пуно проблема, али и велике радости. Његов отац Милан био је прослављени  фудбалер бањалучког Борца који је оставио велики траг у клубу.

Спорт породична традиција

- Спорт ми је у крви. Иако отац Милан није вршио никакав притисак, уз њега сам заволио фудбал. Потичем из спортске породице тако да је то било и очекивано. Отац је био успјешан фудбалер, мајка рукометашица. Они су се упознали док су играли у приједорским клубовима тако да сам рођен у том граду. Касније смо прешли у Бањалуку па сам ја практично од шесте године одрастао на Градском стадиону. У Борцу сам прошао све млађе категорије и за мене је он заиста био друга кућа у којој сам одрастао и напредовао као човјек и играч - присјећа се Вукеља.

Бек је током играња у млађим категоријама показао свој потенцијал па је клуб одлучио да га задржи.

- Први уговор и то онај стипендијски потписао сам са 19 година. Већ су тад почела ратна дешавања а Борац је практично имао два тима. Један је играо у Србији, док смо ми млађи били у Бањалуци и играли мечеве у Републици Српској. Било је важно да се клуб одржи.

ГЛАС: Са формирањем Фудбалског савеза Републике Српске кренула су и прва такмичења, па је почео да се игра и Куп Републике Српске. Екипе су се скупљале у паузама ратних дејстава када су играчи долазили на одсуство. Управо тај први меч био је прекретница за Вас.

ВУКЕЉА: Први меч у Купу Српске смо играли против Дрине Зворник. Они су нас побиједили, било је то изненађење, али је стручни штаб након те утакмице одлучио да ме прекомандује у старију екипу. Добио сам шансу да играм с њима и то ми је пуно значило. Иначе тај први Куп је освојила екипа Козаре.

Финале против Рудара вјечна успомена

ГЛАС : Услиједио је одлазак у Војску Републике Српске, да би затим након завршетка рата одиграли епско финале Купа Српске против Рудар Приједора.

ВУКЕЉА: То финале Купа је заиста сјајна успомена и мечеви који ће остати вјечно записани у клупској историји. Посебно реванш у Бањалуци. Била је то утакмица у част миру. Практично смо из војничких чизама изашли на терен. Нисмо били у форми, јер се није тренирало. Имали смо мали период за припрему, али смо сви дали максимум, како ми тако и Рудар. Ето намјестило се тако да сам највеће борбе водио против клуба из града у којем сам рођен.

ГЛАС: Први меч у Приједору завршен је неријешено 2:2, а онда је у Бањалуци услиједио истински спектакл, како на терену тако и на трибинама.

ВУКЕЉА: Први меч је био веома добар и садржајан, а реванш је одјекнуо чак и у Европи. Сви су пренијели вијест како се фудбал заиграо чим је завршен рат у БиХ. А било је треме пред финале. Рудар Приједор је по мени био фаворит имао је искусније играче. Амбијент је био за памћење. Пуне трибине, сјајно навијање и резултатска драма која је ријешена голом у финишу. И данас се најежим кад помислим на тај дуел. Били смо пресрећни. Та ерупција одушевљења је нешто што се не може описати. Дошао је мир и као да је та утакмица најавила повратак у нормалан живот.

Прва лига велики изазов

ГЛАС: Услиједио је и старт Прве лиге Републике Српске. На почетку такмичења лига је била подијељена у двије групе.

ВУКЕЉА: Прва сезона је била изазовна. Ми смо играли у групи запад и опет нам је Рудар Приједор био највећи ривал. Водили смо тешку борбу, али нисмо успјели да  освојимо прво мјесто. Занимљиво је да смо сезону завршили без пораза, али нам ни то није помогло јер смо имали превише ремија. На крају је Рудар освојио прво мјесто и играо велико финале против Боксита. На крају је екипа из Милића освојила и титулу. Ипак, та сезона је на крају била успјешна, јер смо опет освојили Куп Републике Српске. Памтим посебно неизвјесне дуеле против Боксита, који смо елиминисали након драме у полуфиналу, да би у финалу били бољи од Јединства. Били смо млада, полетна екипа с неколико искуснијих играча и онда смо то крунисали трофејом.

ГЛАС: Након тога услиједио је прелазак у Младост из Апатина. Како је уопште дошло до трансфера, тад није било информација о играчима ни снимака као данас?

ВУКЕЉА: Отишао сам у Апатин на невиђено, практично на пробу. Тадашњи предсједник Борца Анђелко Граховац ме одвео, а они су тражили квалитетног бека. Младост је финансијски добро стајала. Имали су пивару иза себе и стварали су тим који је требало да обезбиједи пласман у виши ранг односно у Прву лигу Југославије. Те године сам се и оженио тако да је период у клубу био одличан. Имали смо одличан тим. Са мном је играо Никола Малбаша који ће касније играти за Партизан, а имао је и наступ  за репрезентацију Југославије. Баш смо играли добро, али је на крају Милиционар отишао у виши ранг. Имали су они бољу логистичку подршку, али треба напоменути да су баш били јаки и на терену. Тада су за њих играли између осталих Миливоје Ћирковић, Ненад Лалатовић и Никола Лазетић. Из тог периода памти се свакако и одличан меч кад је мало недостајало да изненадимо Обилић у Купу, а поражени смо 2:3.

Глумио у "Лајању на звезде"

ГЛАС: Током боравка у Апатину играчи Младости су постали и глумци.

ВУКЕЉА: Не знам колико је то познато, али учествовали смо у снимању филма "Лајање на звезде". Наиме, сцена кад Црвена звезда гостује у граду снимана је код нас у Апатину.  Био је договор да играмо пријатељски меч против Звезде и онда је то искориштено за филм. Тада је капитен Звезде на мечу био садашњи тренер Борца Винко Мариновић. Сцена кад се поздрављамо као на крају утакмице је у суштини снимана на почетку иза гола. За тај меч морали смо да обучемо и оне старе филмске дресове. Дијелови утакмице су кориштени за филм док су глумци своје одрадили на трибинама. Сигурно лијепа успомена.

ГЛАС: Услиједио је затим и повратак у Републику Српску.

ВУКЕЉА: Тако је након Апатина сам прешао у Слогу Трн која је била одлична екипа која се борила за трофеје. Било је ту доста играча из Борца. Играли су Оливер Јандрић, Драган Бенић, али смо у тим годинама мало чини ми се потцијенили екипе с истока које су биле одличне. Тешко се долазило до бодова на гостовањима посебно на истоку. Боксит, Рудар Угљевик и Леотар су имали одличне тимове, квалитетне играче и мислим да се тих година   играо одличан фудбал у Српској.

Освајање прве титуле

ГЛАС: Борац се дуго мучио да дође до титуле. Тек је Ваша генерација успјела да освоји трофеј.

ВУКЕЉА: То ми је најљепша сезона у каријери. Тренер Драган Вукша је већ водио тим и знао је шта му треба за напад на титулу. Имали смо сјајну атмосферу. Тим је на сваком мјесту имао по два -три квалитетна играча. Упркос борби за мјесто у тиму били смо велики пријатељи што се видјело и на терену. То нас је носило. Успјели смо да освојимо толико жељену титулу и то на доминантан начин. Имали смо 12 бодова више у односу на другопласирану Слободу, што довољно показује квалитет. Уз то имали смо сјајну посјету на Градском стадиону. Играли смо одличан фудбал и публика је баш то знала да цијени.

ГЛАС: Сад кад се погледа тај састав сигурно је да би он имао шта да покаже и у лиги БиХ.

ВУКЕЉА: Сигуран сам у то. Нама је током сезоне дошао Дарко Љубојевић који је донио додатни квалитет. Играли смо одлично, били сјајно физички спремни и данас жалим што та екипа није остала на окупу. Сигуран сам да би се борили и за титулу у БиХ. Били смо страшан тим. Кад се погледа какве су каријере касније направили ти у том моменту млади момци: Дарко Малетић, Владан Грујић, Далибор Теиновић. Били су ту још Синиша Мркобрада, Јово Шмања, Оливер Јандрић, покојни Предраг Дивљак, Јово Аранитовић, Дамир Мемишевић, браћа Декет, Драган Бенић, Владо Каралић.... Буквално на свакој позицији смо имали два сјајна играча.

ГЛАС: Те 2001. године Борац је серијом сјајних пријатељских утакмица прославио 75 година постојања.  У Бањалуку су долазили Црвена звезда, Партизан, Војводина, Обилић и на крају репрезентација Југославије.

ВУКЕЉА: Били су то прави спектакли. Све екипе су долазиле у најјачим саставима и за нас је била част да играмо против њих. Посебно се памти дуел против репрезентације гдје је селектор био Дејан Савићевић, а на терену саме легенде Предраг Мијатовић, Саво Милошевић, Дејан Станковић, покојни Синиша Михајловић. То су прелијепе успомене.

ГЛАС: Споменули сте нажалост покојног Предрага Дивљака. Играли сте са њим у два клуба. Био је то сјајан нападач, који је оставио траг у сваком клубу гдје је играо?

ВУКЕЉА: Сви знамо какав је играч био нажалост покојни Дивљак. Виртуоз с лоптом, имао је страшан осјећај за гол. Волио је да се шали и да се дружи и излази. Сјећам се кад смо у Борцу имали један тест. Тренер Вукша је дао тест да се истрчи километар и ако прођемо за одређено вријеме добијали смо олакшице, ако закаснимо требали смо да одрадимо још нешто за казну. И Дивљак је био најгори ха-ха имао је највише казнених поена.  Али он је у наредном мечу дао два гола и шалио се шта би тек било да сам спремнији. Кад га већ спомињем играли смо касније заједно у Омладинцу. Он је на меч дошао с мора, без одрађених припрема и био је у саставу, али на купи. Губили смо 2:1 и он је ушао у игру и донио нам преокрет практично без тренинга.

Жал због шампионског тима

ГЛАС: Борац је направио страшан тим, говорило се о заједничкој лиги  на нивоу БиХ. Зашто се та сјајна екипа распала?

ВУКЕЉА: Управо тако, било је говора о заједничкој лиги и то је држало тим на окупу, али је затим одлучено да се она не игра. На старту наредне сезоне од тога није било ништа ми смо опет остали у Српској. Тим момцима су тад требали нови изазови јер су искрено својим квалитетом превазишли лигу Српске. А ни финансијска ситуација није била сјајна није се могло живјети само од фудбала као данас. Али ентузијазам је био огроман и мислим да је на вријеме донесена одлука о лиги БиХ да бисмо сачували већи дио тима. Али одлуке није било и екипа се распала што нам је тешко пало. И онда како то код нас обично буде, на полусезони се одлучи да се ипак наредне сезоне игра лига на нивоу БиХ. Тад је заиста био огроман притисак. Били смо у резултатском заостатку и на прољеће је сваки меч био "на нож”. Практично ниси имао право на грешку, а сваки тим жели да игра елитни ранг. Екипу је водио Зоран Смилески и успјели смо да се нађемо међу шест тимова који ће играти прво заједничко такмичење. А била би заиста огромна штета да један великан попут Борца не игра.

ГЛАС: Прва сезона није прошла баш према очекивањима навијача.

ВУКЕЉА: Пред старт прве сезоне у Лиги БиХ није настављена сарадња с Зораном Смилеским. Улогу тренера преузео је Слободан Каралић. Та сезона је имала пуно успона и падова. Имали смо периода добре игре и великих падова. Промијењена су три тренера. Почео је сезону Каралић, па га је замијенио Стојан Малбашић и на крају је опстанак обезбиједио Борче Средојевић. Кад се погледа табела видиш да смо на седмом  мјесту и помислиш да је било лако. А у стварности ми смо тек два кола прије краја обезбиједили опстанак. Ми смо били седми, а испадало је шест клубова. Козара која је била прва испод црте (15. мјесто) имала је само три бода мање од нас. Баш је била напорна сезона. Леотар је био прејак играли су сјајно и заслужено освојили титулу док је Жељезничар исто био квалитетан. Било је ту свега у финишу сезоне и срећа је само што смо на вријеме обезбиједили опстанак, јер је посљедње коло било у најмању руку чудно.

ГЛАС: Наредна сезона била је Ваша посљедња у дресу Борца.

ВУКЕЉА: На старту сезоне дошао је нови тренер Никола Пеца Ракојевић, а екипа је играла полуфинале Купа БиХ. Ипак, ја сам већ на полусезони напустио клуб. Осјећао сам да више не могу да дам оно што се од мене очекује због повреда. Таман се опоравим од једне повреде, а услиједи друга. Уз то сваке године је била борба у финансијском смислу па је и то утицало. Осјетио сам да то више није то и да не могу да вољеном клубу помогнем на начин на који желим. Да сам играо на другој позицији можда бих и могао, али овако на позицији гдје се 90 одсто игра у спринту није било извлачења. Била је то најтежа одлука у каријери, да напустиш клуб који ти је практично био друга кућа. Имао сам позив да останем у Борцу да почнем као тренер али сам желио још да играм па сам се одлучио за ниже лиге.

ГЛАС: Након завршетка играчке каријере, ипак сте се посветили тренерском позиву. За разлику од већине колега радили сте највише с млађим категоријама.

ВУКЕЉА: Рад с дјецом ме потпуно испуњава. Имам стрпљења за њих и та игра и дјечији осмијех ме подмлади. Уживам у раду с њима, кад видим како напредују, како се радују. Тренутно се не бавим тренерским послом, јер не могу због својих радних обавеза, али сигурно је да ћу се вратити.

ГЛАС: Шта је тренутно најбитније у раду с младима, јер се чини да су превише оптерећени резултатима?

ВУКЕЉА: С дјецом треба радити полако да се не преоптерете. Треба им омогућити да уживају у игри да се науче основним принципима у игри и да се касније, тек кад одрасту, ставе резултатски императив. У млађим категоријама је циљ стварање играча за први тим

Тренирао Декета и Стрику

ГЛАС: Током тренерске каријере радили сте с неколико веома талентованих играча који сад играју значајне улоге . Да ли је већ тад био примјетан њихов таленат?

ВУКЕЉА: Жељезничар Спорт Тим је заиста у том периоду имао сјајне таленте. Могу да се похвалим да сам у једном периоду  водио сјајну екипу у којој је било толико талентованих младих играча . Ту су се налазили садашњи првотимац Борца Матеј Декет, затим Матеј Стрика који игра за Црвену звезду. Већ тад су показали свој таленат. Био је ту у клубу и голман Никола Ћетковић као и Данило Теодоровић капитен Радника. Сви они су направили одличне каријере и драго ми је због њих и желим им да буду још бољи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.