Знате ли причу о једином Хрвату који је у 21. вијеку страдао у обрачуну са Павелићем?

Јеролим Чирјак био је Хрват. Погинуо је у периоду кад су пушке већ утихнуле, шест година након „Олује“. Вјероватно због тога што су се тада и његови сународници, али и људи из колона током егзодуса из РСК, већ окретали другим преокупацијама, за Чирјакову смрт је сазнала невелика популација. Хрватски медији су ову трагедију углавном третирали као причу из домена црне хронике, иако је била далеко изнад тога. Однос српских новина и телевизија био је једнако депримирајући, пошто нема трагова да су Јеролима Чирјака икада поменуле иједном ријечју.

Три хица

Чирјак није погинуо бранећи људе других националности, већ зато што је је сматрао ненормалним да се слика Анте Павелића налази на јавном мјесту у његовом граду, Биограду на мору, иначе локацији у задарској регији, одавно познатој по наглашеном и често не баш умилном националном набоју. Према записима из тог времена, Јеролим је са пријатељима, током излазака, повремено свраћао и у локал симптоматичног имена, „НДХ лађа“. Свједоци су касније потврђивали да је ово друштво улазило у расправе са Срећком Чулином, власником кафане, због тога што је на зиду држао велику фотографију поглавника НДХ. На њихово инсистирање да скине слику, Чулина је оштро узвраћао да то не долази у обзир, пише МојаХерцеговина.

Читава ситуација је ескалирала фаталног 16. августа 2001. године, када је Чулина схватио да је освануо дан без крвникове слике на уобичајеном мјесту. У 8.30 часова, тог јутра, одмах је повезао нестанак урамљене фотографије са Чирјаковим присуством у локалу. Извадио је пиштољ и већ првим метком тешко ранио младог Јеролима. Затим је у њега испалио још два хица, на тераси кафића, већ увелико испуњеног гостима. Утврђено је да је други метак био смртоносан.

Касније интерпретације овог догађаја су донекле контрадикторне. У првим тврдњама, помињало се да је Чирјак уклонио слику непосредно пред Чулином. Међутим, на самом суђењу, прихваћена је фактографија према којој је Чирјак то учинио раније, а Чулина му је, чим га је видио, приговорио да је „украо“ слику. Без обзира на ове нијансе, убиство пред великим бројем свједока било је немогуће прикрити, а постоји општа сагласност да је повод за пуцњеве био управо – Павелић са зида.

Без кајања

Наравно, као и у свим злочинима у региону, са политичким конотацијама, нема сумње да би и хипотетички данашњи покушај реконструкције овог убиства за посљедицу имао различита тумачења. Уопште није искључено да би дио „упућених“ читаву мотивацију за уклањање слике приписао младалачкој обијести, без идеолошке позадине, те пукој потреби да се провоцира иритантни старац, при чему је случајно одабран повод на који је био најосјетљивији.

Могуће је да би, кроз „домољубну“ призму, у Чирјаковом односу према Павелићу било пронађено незадовољство, али не због тога што је био зликовац, већ зато што је на почетку Другог свјетског рата „Далмацију предао Италијанима“. Оваква визура је, иначе, један од бизарних начина десних кругова у Хрватској за какву-такву дистанцу од НДХ у савременим расправама о тој геноцидној творевини.

Ипак, остаје чињеница да је Чирјак уклонио крвникову слику, а претходне свађе Јеролима и друштва са Чулином потврђују да није била ријеч о обичном хиру, те да је, по свему судећи, младић био свјестан злочиначких димензија које је персонификовао Павелић. А оне су, треба ли подсјећати, у страшној првој половини четрдесетих година, у НДХ готово у потпуности биле усмјерене против Срба.

Ипак, ништа од тога није било разматрано на суђењу Срећку Чулини. Чак се и породица Јеролима Чирјака, у мучним медијским извјештајима, помињала искључиво у контексту одштетних финансијских захтјева од убице. Мајка и отац су, забиљежено је, тражили 100.000 куна, а брат и сестре по 50.000.

Сам Чулина на суђењу није показивао ни трунку кајања. Његова одбрана покушала је да га извуче позивајући се на „неубројивост“. Адвокат је покушавао да читаву ситуацију сведе на лични ниво, уз тврдњу да се Чирјак непосредно прије пуцњаве „јако увредљиво изразио о Чулининој супрузи и кћерима“. Ипак, убица пред судом није баш пратио оваква настојања, пошто је своју тадашњу жену и сам описивао нимало бираним ријечима, приписујући јој и брачно невјерство и учешће у наводној „завјери“ против њега.

Чулина се на рочиштима појављивао у потпуно дивљачким издањима. Дизао би руку у знак нацистичког поздрава, присутне новинарке називао „курветинама“, а пријетио је и новим убиствима разним особама у судници, од наводног жениног љубавника до тужиоца. Све је зачинио параноичном реченицом: „Мене суде партизански синови у име авнојске Југославије“. Убијеног Чирјака је назвао „несретно плаћеним провокатором“.

Принципов земљак

У завршној ријечи на суђењу, Чулина је коријене властите ксенофобије и идентификације са усташтвом пронашао у судбини родитеља, иако она није била нарочито драматична, у координатама општег хорора тог времена. Наиме, он је рођен 1938. године – био је старији од Чирјака тачно четири деценије – и то у селу Обљај код Босанског Грахова. Иако је НДХ остала запамћена првенствено по страдању Срба, Чулина је указао на чињеницу да су његови родитељи Анте и Ана, заједно са њим, као тек проходалим дјететом, већ 1941. морали да бјеже пред „четничко-партизанским хордама“ у сигурније дијелове Хрватске. При томе, посебан куриозитет је да је Обљај – родно мјесто Гаврила Принципа.

У сваком случају, Чулина је тадашњу „нижу школу“ послије Другуг свјетског рата завршио у Приједору, гдје је живио код стрица. До пунољетства, израстао је у ноторног шовинисту, па је 1959. док је служио ЈНА убио једног Црногорца, такође војника. Наводно га је „гађао прљавим крпама“, на шта је Чулина реаговао тако што је бацио према њему бајонет и усмртио га. За тај злочин је у Врховном војном суду у Београду осуђен на пет и по година робије, коју је провео на тада још активном Голом отоку. Када је изашао из затвора, извјесно вријеме је радио и живио у Загребу. Ипак, ускоро се упутио према Западу, па је преко Италије и Њемачке, а затим и Кливленда у Охају, стигао до Сан Франциска у САД. У овом калифорнијском граду се дугорочно настанио са супругом, касније омраженом, с којом је стекао четири кћерке и сина, дајући им – врло необично за „домољуба“ – класична америчка имена.

Ту се активирао у разним организацијама усташке провенијенције. Када су на простору бивше Југославије почели ратови, раних деведесетих, ангажовао се у куповини оружја за Туђманову Хрватску, јер је, према сопственим тврдњама, већ био прилично богат и зарађивао је око милион и по долара годишње. Набавке великих количина наоружања, наравно, нису биле легалне и привукле су пажњу америчких безбједносних струкура, па је од њих морао привремено да се склони и у Канаду. На крају се вратио у Хрватску, доселивши се у Биоград на мору. Тамо је крајем деведесетих, на риви, односно Шеталишту кнеза Бранимира, отворио кафић и назвао га „НДХ лађа“, као и фаст-фоод, тек нешто блажег имена „Емигрант“.

Иначе, назив „НДХ лађа“ је крајње ироничан – наравно, са здраворазумског становишта, а не из угла Срећка Чулине – јер је Независна Држава Хрватска, због ограничења наметнутих од Италијана и Нијемаца, имала симболичан број бродова и морнара, који су, што је додатно бизарно, углавном били ангажовани у Црном мору, у борбама са совјетском Црвеном армијом.

Напокон, пословна епизода Срећка Чулине у Биограду на мору, у знаку шаховнице са почетним бијелим пољем, прекинута је убиством Јеролима Чирјака. Суђење је потрајало до 12. децембра 2003. Првобитно је осуђен на девет година затвора. Затим је процес поновљен и казна му је умањена на седам година робије, јер му је „тежак живор“ узет у обзир као олакшавајућа околност!? По изласку на слободу, преселио се у Пулу, гдје је преминуо 24. јуна 2020. у 83. години.

Зарђала табла

Фрапантно је да су и у годинама када је Срећко Чулина приводио крају своју робију због убиства Јеролима Чирјака, неупућени туристи, који би први пут дошли у Биоград на мору и сјели да попију кафу у визуелно пријатном локалу на доброј позицији на обали, и даље могли да виде првобитни назив кафића. Дакле, до прелаза између прве и друге деценије 21. вијека, закупци Чулининог објекта увелико су смјењивали. У посљедњој години затворског стажа зликовца из недужног Обљаја, локал у Биограду звао се „Спорт клуб“, али је изнад тадашњег назива и даље стајала грозна првобитна, тада већ зарђала метална табла са фирмом „НДХ лађа“!? Значи, након непуне деценије, живот у Биограду на мору наставио је да тече даље, али још се нико није усуђивао да уклањањем злокобне плоче поништи мрачно сјећање на старца који је одавно био иза решетака.

До данас, и у Хрватској су, бар у извјесној мјери, заживјели закони којима се санкционишу или уклањају усташки симболи, тако да нема више трагова „НДХ лађе“ у Биограду на мору. Ипак, Срећко Чулина се, у појединим мрачним умовима, још опире дефинитивном одласку у „ропотарницу повијести“, па се повремено у дијелу медија огласе његови истомишљеници, не штедећи комплименте за једну морбидну биографију.

Јеролима Чирјака, нажалост, мало ко памти, осим, вјероватно, породице и пријатеља из младости. Постоји низ начина да се, макар и са великим закашњењем, у српској јавности, али и међу Хрватима – антифашистима, према њему покаже пијетет. Установити и назвати одређено признање за људска права или хуманизам Јеролимовим именом, било би сасвим у реду. Први корак је, наравно, најтежи, јер би, за почетак, ипак било неопходно да се овог храброг младића и његове трагичне жртве, било ко, осим оних који су га лично познавали – уопште сјети.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.