Страховлада Виктора Гутића

Маријана Тодоровић-Билић,
Страховлада Виктора Гутића

Независна Држава Хрватска обухватала је територију од 110.000 км², а БиХ у њој 51.000 км². Бањалука се налазила у центру НДХ, што је, у првим мјесецима окупације, код становништва поткрепљивало теорију о њој као новом државном центру. Од 15. априла 1941. до 22. априла 1945. године Бањалука је била у рукама окупатора.

Послије окупације, Босанској Крајини је име промијењено у Хрватска Крајина. У Бањалуку су први одреди хрватске војске ушли 21. априла 1941. Као центар Хрватске Крајине, Бањалука је била веома важна за окупатора и НДХ, али и због свог геополитичког положаја, великих природних богатстава, развијеног сточарства и близине рудника Љубија, а посебно због добрих саобраћајних веза са Загребом, Јадранским морем и остатком БиХ. Од значаја је била и чињеница да је у околини Бањалуке живјело око 7.000 колонизованих Нијемаца.

Град је био једна од база за кроатизацију становништва. Усташки режим у Бањалуци уживао је подршку неких припадника Хрватске сељачке странке, франковаца, католичког свештенства и ратних профитера.

Усташка организација је представљала и органе државног апарата, јер су се њихове функције прожимале. Примјер тог обједињавања функција види се у оснивању великих жупа и усташких штабова. Велике жупе су у НДХ требало да врате традицију средњовјековних жупа и учврсте идеју о јединственом хрватском историјском и националном простору. Оне су биле државне управне области на одређеном подручју, на чијем челу је стајао велики жупан.

Бањалука је била сједиште Велике жупе Сана и Лука, у чијем су саставу били котари Бањалука, Кључ, Сански Мост, Которишће (Котор Варош), Приједор и котарска испостава Козарац. Усташки стожер за Босанску Хрватску, као регионални политичко-управни орган, и Повјереништво за бившу Врбаску бановину основани су 16. или 17. априла 1941. године, послије доласка усташког стожерника Виктора Гутића у Бањалуку.

Виктор Гутић је био рођени Бањалучанин, доктор права, који је имао адвокатску канцеларију у Бањалуци. У младости је подржавао хрватски национализам и федерализам, а послије завођења Шестојануарске диктатуре постао је присталица Анте Павелића, због чега је до 1938. године робијао у Сремској Митровици. Послије издржавања затворске казне враћа се у Врбаску бановину и ту оснива прве усташке организације и ради на организацији усташке власти.

По успостављању НДХ Срби и Јевреји су стављени ван закона. Стожерник Гутић је имао широка овлашћења у Бањалуци, Босанској Крајини и великом дијелу средње Босне. Себе је окружио људима од повјерења, које је сам именовао. Кроз различите облике насиља, при чему је његова свита имала неограничена овлашћења, Виктор Гутић је изградио и учврстио усташку власт у Бањалуци.

Према законској одредби о заштити народне и аријске културе хрватског народа, Јевреји ни на који начин нису смјели утицати на изградњу и развој културе у НДХ, па им је било забрањено учешће у организацијама и установама друштвеног, омладинског, спортског, културног и умјетничког карактера. Пропагандно дјеловање Виктора Гутића било је усмјерено на ширење усташког покрета у Босанској Крајини и његово учвршћивање, те на придобијање муслиманског становништва, које је фаворизовано у новој држави. Он се служио разним мјерама и новоуспостављеним законима да учврсти усташку власт и прогони оне који му нису одговарали у новом систему власти. Србима и Јеврејима је одузимана имовина, забрањена је ћирилица, Срби и Јевреји су морали предати своје радио апарате, двогледе, фотоапарате, камере и кино-пројекторе, у јавном превозу су били дискриминисани, било им је забрањено купање на јавним мјестима и у бањама, наређен је обавезан рад за "опште добро", без накнаде, и присилан рад. Убијани су истакнути грађани, Срби и Јевреји, вршено је масовно исељавање српског становништва и покатоличавање Срба. У својим говорима и изјавама Гутић је користио сваку прилику да вријеђа и понижава Србе и Јевреје, најављујући масовне покоље. Они су убрзо и услиједили.

Гутић је половином маја 1941. у фрањевачком самостану на Петрићевцу говорио: "Сваки онај Хрват, који се данас заузимље за наше дојучерашње непријатеље, не само да није добар Хрват, него је противник и ометач унапријед смишљенога, добро прорачунатог плана за чишћење наше Хрватске од нежељених елемената". Гутић је за лист "Хрватска Крајина" изјавио: "Сада имам да приступим грандиозном дјелу, чишћењу Хрватске Босанске Крајине од непожељних елемената, нарочито Бање Луке, јер она постаје главни град Независне Државе Хрватске".

Сваки говор Виктора Гутића подстрекивао је на насиље и распаљивао усташке хорде, које су све смјелије убијале и извршавале његове наредбе. Најбољи примјер за то је његов говор у Санском Мосту маја 1941. године: "Нема више српске војске! Нема више Србије! Нема геџа, наших крвопија, нестало је циганске династије Карађорђевића, па и код нас - ускоро - друмови ће пожељети Србаља, ал' Србаља више бити неће... Срби нека се не надају ничему и за њих је најбоље нека се иселе, нека их нестане из наших крајева". Такође, истог мјесеца је говорио: "Они непожељни елементи биће у најкраћем року у нашој Крајини искоријењени, тако да ће им се затрти сваки траг".

Јуна 1941. Виктор Гутић је одржао говор пред Банским двором. Поред осталог, том приликом је рекао: "Ова пркос зграда и српска богомоља, којој овдје никад није било мјесто, која нам је годинама бола очи, гарантујем Вам да више ни она нити ма која њихова врагомоља, ма гдје била у хрватској држави, неће постојати".

С циљем подстрекивања на насиље према Србима и Јеврејима, Гутић је говорио: "Пуцат ће кичма. Поручите то нашим непријатељима... Настат ће чишћење... Нема милости... Поглавник и хрватски министри једва чекају да дођу у очишћену Бању Луку... Ја ћу бити овдје гвоздена метла... ".

Од краја јула па све до септембра 1941. трајао је такозвани илиндански покољ Срба, у којем је побијено неколико десетина хиљада људи широм Босанске Крајине. Његова подстрекивања на злочине и чишћење Крајине од Срба настављена су и након што је напустио Бањалуку. Тако је у фебруару 1942. године, иако није имао непосредну власт на овој територији, учествовао у организацији масовног покоља над српским становништвом 7. фебруара 1942. у насељима Раковац, Шарговац, Мотике и Дракулић.

Усташе су имале велике планове за Велику жупу Сана и Лука, а посебно за Бањалуку као њен центар. Осим планова о пресељењу административног центра НДХ у Бањалуку, усташка власт је имала у плану и ширење бањалучке општине. Одлуком стожерника и ликвидатора бивше Врбаске бановине Виктора Гутића, крајем јуна 1941. је проширено подручје града Бањалуке, којој су припојена села Буџак, Дервиши и Петрићевац (у општини Буџак), Чесма и Католички Ребровац (у општини Челинац), Павловац (у општини Сарачица), те Пријечани, Делибашино Село и Мађир (у општини Слатина).

Нијемци су упозоравали власти у Загребу на превелику бруталност Гутића у Крајини, прибојавајући се дизања организованог устанка. Стожерник Виктор Гутић је августа 1941. смијењен са дужности у Хрватској Крајини и постављен за великог жупана при МУП-у у Загребу. Дневне новине су велики простор посветиле његовом одласку, пратиле његова опраштања по општинама, подсјећајући свакодневно на "његове заслуге за становништво Хрватске Крајине". Послије Гутићевог смјењивања, питање преусмјерења државног центра у Бањалуку престало је да буде актуелно.

Преживио је слом НДХ, пребјегао у Аустрију, па у Италију, гдје бива препознат, ухапшен и изручен југословенским властима 1946. године. На суђењу приређеном у сали Соколског дома у Бањалуци изјавио је да никад није читао "Хрватску Крајину", иначе званични орган Усташког стожера у Бањалуци, да није издавао наредбе за покоље нити их је подстрекивао, те да није контролисао штампу и њено писање. Заједно са бањалучким жупником Николом Билогривићем и Феликсом Неђељским, Гутић је осуђен на смрт и погубљен у Бањалуци 20. фебруара 1947.

Маријана Тодоровић-Билић, Аутор је професор историје

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана