Сјећање на проту Стевана Баковића: Чувар душе сарајевских Срба у 19. вијеку

Драган Мијовић 29.01.2023 06:29

Била је година 1863, двадесет пети дан мјесеца јуна. Дан ведар и лијеп. Ма чак и да се небо проломило, тај дан би у сјећању тадашњих сарајевских Срба остао упамћен као диван и велики зато што се на њих тог дана, прије 160 година, излила посебна милост и благослов Господњи, јер, ето, послије више од 500 година, започињу градњу нове цркве у Сарајеву.

Народ се окупио да присуствује освећењу темеља. Свештенство је предводио митрополит Игњатије Други, а везир Осман Топал-паша дође са бројном свитом, док је велики број најугледнијих Срба приспио са разних страна. Уважени прота Стефан Баковић је сишао у шест метара дубоке темеље будуће грађевине, дуге 37, а широке 22,5 метара. Кропио је светом водом и кадио темељне каменове, међу које је стављао повеље и писма да се зазидају за срећу и напредак. Величина будуће цркве је говорила и о економској снази и надалеко чувеном угледу српске сарајевске чаршије.

Посљедњих мјесеци ту је врвјело као у мравињцу: крампе, лопате, тезгере и чекрци клептали су и шкрипали на све стране. Све што је било за рад способно од градских Срба засукало је рукаве и радосно нагрнуло на мобу, а дјевојке и жене поваздан су их нудиле питом, ћевапима, колачима и бозом. Муслимани, који себе тада још зваху Турцима, с пажњом и невјерицом су пратили ове радове. Једни су се ибретили (чудили): “Шта су ово Власи 'вако кабасто заповељали?!”, вајкајући се да нема више старог “селамета”, чим падишах Абдул Меџида мораде у атар каурским царевима ово дозволити.

Они други, вјерски задрти, шкргутали су зубима и клели тог “ђаур- султана”, пријетећи да ће нови султан Абдул Азиз овај кастиг прекинут' и казнит', а не буде ли он “каил”, има ко ће освјетлати образ дину. Њихов фанатизам наредних деценија донијеће Србима много патње и невоља.

Духовни стожер

Крајем прошле 2022. године свечано је обиљежено 150 година од освећења Саборног храма у Сарајеву 1872, којом приликом је било доста ријечи о његовој градњи, приложницима и слично, а ми желимо да овом приликом вашу пажњу усмјеримо на једног од најзаслужнијих људи за његову градњу, човјеку који је дуги низ деценија био духовни стожер православних Сарајлија, али и једна од најистакнутијих личности тога града у 19. вијеку.

Стефан (Стеван) Баковић родио се августа 1797. у селу Ожеговице код Пријепоља. Убрзо потом његови се родитељи преселише у недалеке Црљенице код пљеваљског манастира Свете Тројице. Ту код монаха “учи књигу” од своје десете до седамнаесте године, када ступа у службу код херцеговачког владике Јеремије. Ускоро се и ожени са Фочанком Јелком Зец (1816). Наредне четири године није га баш држало мјесто, прво је у Сарајеву био парох 14 мјесеци, а потом нешто краће у Стоцу и Дувну. Стиже и као наоружан коњаник учествовати у Другом српском устанку. Међутим, ускоро оболи и, на Милошеву жалост, врати се у пљеваљски манастир, гдје се лијечи неко вријеме. Године 1820. поново постаје свештеник у Сарајеву, гдје ће служити пуне 72 године као један од најузорнијих пастира који је ту исповиједао вјеру Христову. За то вријеме промијени се 12 дабробосанских владика, а он поста први прота који доби част ношења напрсног крста у епархији.

Већ на почетку суочи се са тешким искушењима. Двадесетих година Турска, под притиском великих сила, започе реформе које су дочекане “на нож” од стране домаћих Турака. Те кризе и нереди су се редовно обарали на главу сироте раје. Хришћани су увијек за нешто били криви, да л' за те реформе или за ратове с' Московима (Русима), Црном Гором и Србијом, а да се и не помињу крваве одмазде послије буна раје због тешког, несносног стања. Велику кризу 1826. изазвало је укидање јањичарског реда. Потом дође побуна Градашчевића 1830, када власт у Сарајеву преузеше, по злу чувени бегови, Мустафа Бабић и Фазлија Шерифовић.

Крвожедни турски крвници скоро свакодневно су чинили ужасне злочине над невиним народом. Срби су убијани под лажним оптужбама, а потом закивани на црквена врата и ваљало је скупити подоста новца за њихово скидање. Недјељом и празником зликовци су знали упасти у порту цркве и насумице посјећи више људи, преко чијих је лешева поп Стефан морао газити да уђе у цркву због службе. Тим катилима посебан је ћеиф био понижавање и пребијање ђаурских папаза (попова). Прота је био свјестан да му сваки нови дан може бити и посљедњи на овоме свијету, јер сваког је часа могао набасати какав арамија и наџаком му развалити црквена или кућна врата. Више пута је мирно чекао да га “лизне” исукани јатаган неког крвника, којег би гледао право у очи, без страха, али и пркоса спреман да душу преда вољеном Господу, чијом промишљу и носи овај тешки крст. Многи је Србин тада вјеровао да је смрт лакша од овоземаљских страхота, али прота није устукнуо, молитвом је духовно кријепио народ и својом стабилношћу га куражио и слободио.

Реформски “Хатишериф од Ђилхане” 1839. опет узбурка духове. Више од деценије трајало је безакоње и терор, док Омер-паша Латас 1850. коначно не скрши бунт и самовољу босанских бегова. Поред тога, прота је мучио муку да обнавља цркву која је са Српском вароши (градска четврт) више пута, као случајно, горјела. Свако одобрење валије за поправак храма коштало би много више дуката него што би износили сами радови. И најмања “услуга” морала се искамчити и дебело платити, а рушвет (мито) је био правило. Једнако тако народ и ниже свештенство гулиле су фанариотске грчке владике. Уз све поменуте несреће народ су косиле и многобројне епидемије куге и колере, када је прота данима од јутра до мрака вршио опијела.

Нова богомоља

Над Босном се често мијењаше везири и кад би један мало попустио синџир око српског врата, други би га поново притегао још јаче. Сметала је и ријеч Србин, па 1852. Ћамил-паша забрани православнима да себе називају Србима, већ само “урум милет”. Цариград обзнани нове реформе “Хатихумајун” (1856) који донесе слабу наду хришћанима, али, као и претходни, убрзо поста “мртво слово на папиру”. Према турском попису у Сарајеву је 1858. живјело 21.936 муслимана, 9.737 православних, 3.673 Јевреја и 1.549 католика. Стога Сарајевска црквена општина поче размишљати о градњи нове цркве, јер је стара била сувише мала за потребе вјерника. Додатно их охрабри отварање руског конзулата у Сарајеву 1857, поред већ постојећих конзулата Аустрије, Француске и Енглеске.

Први руски конзул Александар Гиљфердинг у својим мемоарима наводи како је у Старој цркви затекао три свештеника, а старјешина је био протопрезвитер Стефан Баковић – “старац вриједан сваког поштовања”. Биљежи да је у Босни ниже свештенство душом уз Русију и да руског цара зову “наш цар”. Прота Баковић је освештао руски конзулат, уз велике свечаности и војну музику подигнута је руска застава, а са жуте табије испаљена је 21 топовска салва. Бијаше то мелем на душу сарајевских Срба, који тада добише неку нову снагу, јер су моћну царевину и њеног императора сматрали за свог “избавитеља, покровитеља и утјешитеља”. Занимљиво је да пријему није присуствовао фанариотски митрополит Дионизије, велики туркофил и противник Русије. Италијански конзул Дурандо 1865. пише за фанариотске владике да “Турци од њих нису могли наћи бољих савезника за убијање народне душе”.

Први пут од почетка турске владавине, 1857. Србима је било дозвољено да кроз град пронесу крст и то на сахрани православном аустријском конзулу Атансковићу, а професор Гојковић оптимистично изјави како “православни Срби не морају више ићи у цркву ноћу и кришом, у страху да ће их неко убити зато што се Богу моле”.

Енглески конзул у Сарајеву Черчил јула 1858. пише у Лондон да се босански хришћани не буне због зулума Турака, већ су на то подговарани од Русије, док аустријски конзул Реслер, само мјесец касније, пише влади у Беч да је оснивање руског конзулата у Сарајеву био недопустив пропуст Порте због ширења руског утицаја у Босни (звучи познато, зар не?!).

Пораз турске војске на Грахову у мају 1858. поново изазва шовинистичку хистерију. Међутим, и код многих Турака превладавао је разум, тако царски чиновник Јунуз-ага рече: “Ми не можемо сад чинити што смо чинили прије. Христијани су се свуда умножили и неће да трпе оно што није право... треба сваком народу дати правду у нашој Царевини и ако не учинимо тако, онда тешко нама”. Према Кукуљевићу–Сакцинском, 1858. у Босни и Херцеговини је живјело 741.000 православних, 452.000 муслимана и 163.865 католика.

Црквена општина сарајевска 1859, уз добар пешкеш (поклон) везиру, измоли ферман за градњу нове цркве. Душа читавог подухвата био је прота Стефан Баковић који је претходно, у највећој тајности, са поузданим српским првацима прикупљао средстава и куповао земљиште, кобајаги за приватне потребе. По 1500 дуката дато је за пространу башчу Николића и кућу Пере Божина Ћурчије, а потом купише и кућу хануме Кучиновке за 650 дуката.

Царство је посртало, глобе, отимачина и насиље појача се 1861. јер у Турској завлада велика финансијска криза, па плате за војску и чиновнике задуго нису исплаћиване. Слика нереда и пропасти била је свуда видљива.

Терор падајуће царевине

На Васкрс 1867. за длаку је избјегнут покољ Срба, кад се код цркве искупило око 40 наоружаних турских младића са заставама, псујући и провоцирајући сукоб. У вези с тим је британски конзул Холмс писао да су Срби надували тај случај, јер су муслимани милосрдан народ, добре нарави, са урођеним осјећајем за правду. Нажалост, ужасне вијести наставише стизати са свих страна, у Крајини су рецимо на ражњу испекли попа, а код Приједора је силована једна седмогодишња дјевојчица и једна дјевојка... Немогуће би било пописати све те сурове злочине, јер како је османска власт слабила, бројећи своје посљедње године у Босни, тако је и терор бивао све окрутнији. Не каже се залуду да је пред зору мрак најцрњи. Фра Мартин Недић из Толисе је писао: “Кад би описивао све зло и убиства које су Турци свакодневно чинили над рајом, могао би толико написати да би барем петоро кљусади могао с тиме натоварити и послати у Цариград”.

Прота Баковић је био морална громада, ауторитет чија се ријеч слушала. Пошто српског посланика у Цариграду Гавра Вучковића виђеније Сарајлије оптужише за туркофилство и невиђено трошење народног новца, он је прекор проте Стефана сматрао најтежим, а кад Стака Скендерова изгуби судску парницу са браћом Јосифовићима и тако остаде без школске куће, прота је заложио сав свој ауторитет, те је за училиште добила зграду старе музичке школе.

Елем, честити стари прота Баковић видио је још доста јада преживјевши херцеговачки устанак, па аустро-угарску окупацију, али га Господ и награди, па дочека завршетак и освештање своје нове велелепне цркве у којој ће служити све до Чисте недјеље 1890, мада је на молбу вјерника посљедње године служио као пензионер. Овај племенити и узвишени служитељ светог олтара је прије 130 година своју праведну душу предао у крило Свевишњег, у суботу, 9. априла 1893. (по старом календару), намиривши 72 године службе и 95 година живота. Безмало је читав 19 вијек дијелио тешку судбину сарајевских Срба, поставши уважена личност града на Миљацки, дубоко поштован од суграђана свих вјера.

Знали су добро муслимани шта је све предеверао, а да ни у ког' не уприје прстом, нити ког' попријеко погледа, већ је за сваког имао благу и топлу људску ријеч. Кад би пролазио чаршијом, сви су му “прилазили руци”, позивајући на част овог нестора сарајевских Срба. Његова сахрана се памти као једна од највећих, читава Башчаршија је затворила радње да ода почаст омиљеном старом духовнику. Срби га ожалише к'о да им је род најрођенији, а његово тијело на рукама носише километрима до Кошевског гробља. Од 1900. године па до данас, улица која иде од Сарача према Старој цркви у којој је живио носи његово име. Испочетка се звала само Протина, јер тад сви знадоше о ком проти је ријеч, а 31 годину касније дописаше “Проте Баковића”.

Царев рођендан

У Сарајеву су годинама слављени рођендани турског и аустријског цара, а од доласка руског конзула на врло свечан начин се прослављао и рођендан руског цара 11. септембра. У својим сјећањима хаџи Максо Деспић овако пише: “Православни би тај дан затворили своје дућане, црква је била сва освијетљена, декорисана златом и кадифом. Свијет није могао стати у цркву, него би напунио авлију и стајао чак на сокаку...прото Стефан Баковић носио би кроз народ Свету тајну и умиљатим анђеоским гласом пјевао: 'Всепресветљејсага и државног императора всеа Росији Александра Александровића и вес Аугустјејчи дом јего, да помјанет господ Бог во царстви својем, всегда мује и присно и во вјеки вјеков. Амин!'. Када би се споменуло име руског цара, сав народ у цркви и напољу пао би на кољена и молио се Богу за цара Свијетлог великог православља и слављанства. По служби на честитање руском конзулу долазио је везир са високим угледницима, па други конзули и грађани. Увече је даван велики динер. Свирала је војна музика, а вани је био ватромет. Ко би год дошао био је у башчи конзулата почашћен.”

НА ГРОБУ ПРОТЕ СТЕФАНА БАКОВИЋА

Кад – но ропства облак пусти,

Српско небо скрио бјеше;

И душманин кивни пусти,

Све што ј' српско срушит хтјеше.

Са тугом си тад у души,

Глед'о патње рода свога;

Ђе с' сузама Србин гуши,

Од зулума бијеснога.

И кад народ већ у ропству,

Очајават' тужан поче;

Као звијезда преодница,