На данашњи дан убијен је Моамер Гадафи

Пуковник Гадафи, деценијама неприкосновени лидер Либије, временом је постао један од првака арапског национализма, а потом и један од најистакнутијих државника Трећег света и идејни творац Афричке уније. 

Била је то особена личност, и екстравагантном појавом и самосвојном политичком визијом.

Гадафи је рођен у селу Каср Абу Хади, двадесетак километара јужно од Сирта. Прецизан датум рођења није јасан. Узимало се да је рођен 7. јуна 1942. Била је то бедуинска породица, највјероватније берберског поријекла. Рођен је под шатором.

У вријеме његовог рођења Либија је била италијанска колонија. Односно, био је то период жестоких борби Италијана и нјемачких трупа под Ервином Ромелом против Британаца у Киренајци и Египту, у јеку Другог свјетског рата. До 1912, била је то територија османске Турске. Спајајући историјске покрајине Триполитаније, Киренајке и доцније Фезана, Италијани су образовали колонију коју су назвали Либија, ослањајући се на терминологију из времена античког Рима.

Либија је сувереност стекла децембра 1951, када су окупатори Британци и Французи препустили власт у тој земљи династији Сенуси.

Краљ Идриз (1890 - 1983) који је Либијом као монарх владао од 1951. до 1969, изданак је древне Сенуси породице која је имала озбиљну политичку тежину на том простору од друге половине 18. вијека. Сенуси су предводили један суни суфијски ред, који се такође борбено супротстављао страном присуству. 

Гадафи се поступно током школовања у Сабхи, у Фезану у Сахари, где се породица преселила, определио за арапски национализам. Школовање наставља у Бенгазију у војној школи, послије краткотрајног боравка на студијама историје у Триполију. Као млад официр организатор је државног удара 1969. којим је оборена монархија.

У прво вријеме земљом је руководило тело под именом Револуционарни савет. Прва личност је разумије се био Мумаер Гадафи. Нема никакве дилеме, пресудан утисак на њега је оставила личност Гамала Абдела Насера, односно његова политичка визија панарапског национализма. Зна се да се у формативном периоду осим Насеровим примером, напајао литературом о Француској револуцији 1789, биографијама Линколна или Ататурка, као и теоријама политичког мислиоца Мишела Афлака.

Либија, највећим дијелом пустињска земља са танушним појасом земљишта погодном за пољопривреду уз медитеранско приобаље, осим оаза, била је оличење тешког сиромаштва. Имала је једино стратешку важност. Године 1959. добила је међутим на значају пошто је откривена нафта, главни извор благостања по којем је упамћена владавина Муамера Гафадија.

Иако је Гадафи владао самовољно, декретима, низом мјера подигао је временом општи стандард. Поступно је преузео, национализовао, све крупне привредне активности, прије свега индустрију нафте. Уклонио је страно присуство, опрезно, временом, подразумијевајући и стране војне базе.

Увео је модел такозваних Народних конгреса, које је он замислио као вид непосредне демократије. Објелоданио је модел који је назвао Трећа међународна теорија што је у уобличено у публикацији "Зелена књига" (1976).

Године 1977. прогласио је концепт џамахирије, што је он описао као особени национални либијски социјализам.

Пошто се стабилизовао политички и финансијски, због велике продукције нафте, Гадафи се одважио на ширу политичку акцију и ван граница његове земље. Створивши притом бројне непријатеље. Прије свега, врло одлучно је помагао Палестинце, што је значило и њихове оружане, неретко терористичке групе. 

Пошто је Либија упорно финансирала и на друге начине помагала разне политичке, оружане, па и терористичке организације, од Палестинаца, преко Нације ислама, Црних пантера, и низа других, све до ИРА-е, изазвала је озбиљне реакције. Гадафи је био повезиван и са терористичком групом знаном као Црни септембар упамћеном по отмици изаелских спортиста током олимпијаде у Минхену 1972, или по покушају преврата у Јордану укључују и намеру убиства краља Хусеина. Пружао је притом уточиште многима, све до Иди Амина. Јавно је говорио да финансијски помаже Карлоса Шакала (Иљич Рамирез), најпознатијег терористу. Службени Триполи није ни прикривао да систематски убија противнике режима у иностранству, либијске дисиденте.

Гадафијева власт повезивана је са бројним терористичким актима у Европи, мање или више основано, као децембра 1985, на аеродромима у Риму и Бечу. Априла 1986. догодио се терористички напад у дискотеци у Берлину, када је убијено шест америчких војника, а приближно 200 лица је рањено. Као доказ либијске улоге истицана је пресретнута порука између посланства Либије у ДДРу са Триполијем.

До директних сукоба дошло је приликом маневара војске САД у заливу Сирт. Званични Вашингтон увео је санкције Либији.

Априла 1986. у склопу операције Кањон Ел Дорадо САД су бомбардовале Триполи и Бенгази. Погинуло је 37 лица, међу њима и Гадафијева кћи. Он је потом објавио, на његов карактеристичан начин, да ће америчком председнику Регану "одсећи нос".

Са друге стране, у том периоду траје погранични сукоб са Чадом, односно тежња да се Либији припоји сјевер те земље. Гадафи се ту, парадоксално, ослањао на споразум Лавал Мусолини из 1935. када је италијанској колонији Француска препустила појас Аузу, величине 114.000 км квадратних.

Он је заправо имао још шире амбиције. Суштина је вјероватно била у чињеници да су на том простору у зони планина Тибести откривена лежиста урана. Сукоб који је упамћен као Тојота рат 1986/87. означио је крај тог сукоба, пошто је Француска подржала територијалну цјелокупност Чада. Сукобљене стране су на огромним пустињским пространствима користиле теренска возила Тојота, за брза дејства, отуда назив.

Британци су 1987. пресрели брод Ексунд. Комерцијално пловило било је накрцано наоружањем и експлозивом из Либије, намењеног Ирској републиканској армији (ИРА).

Рушење Боинга 747 изнад Локербија, Шкотска, 1988, када је погинуло 270 лица, за шта је оптужена Либија, додатно је отежало његов положај. Био је то Панамов лет 103 од Франкфурта пут Детроита. Гадафи је 2003. пристао на обештећење породица жртава.

Земља је већ претходно била под санкцијама Запада. Унутар Либије, негован је својеврсни социјализам, са широком социјалном политиком, масовном станоградњом, озбиљним здравственим и образовним системом.

Гадафи је такође покренуо пројекат "Велика ријека коју је створио човек". Био је то огроман хидросистем, највећи пројекат наводњавања у свету. Из дубина сахарске пустиње извлачена је вода усмјеравана даље на раздаљину од чак 1.600 километара, чиме је обезбјеђивано око 70 процената потреба слатке воде у Либији.

Градња је започела августа 1984. Била је то подземна мрежа цијеви дужине 2.820 километара, са више од 1.300 бунара углавном дубљих од 500 метара.

Намјера је била, што је дјелом постигнуто, осим обезбјеђења пијаће воде, и широко наводњавање пољопривредних површина. Био је то огроман успјех.

НАТО је јула 2011. гађао дио постројења за прераду воде, Фабрику Брега. Грађански рат у тој земљи девастирао је знатан дио система. Од јула 2019. године, 101 од 479 бунара је демонтиран.

У посљедњој фази Гадафи се највише посветио идеји панафриканизма. Један је од твораца Афричке уније, којом је председавао 2009/2010.

Оборен је на таласу такозваног Арапског прољећа 2011. Побуна, која се иначе прелила из Туниса, заправо се распламсала у источном дијелу земље (Киренајка). Чему је изгледа помогло присуство 1,5 милона радника из Египта.

Интервенција НАТО била је усмјерена на смену власти у Триполију. Против Гадафија удружиле су се тада не само западне земље, него најразличитији незадовољници, од исламских екстремиста све до заговорника вестернизације.

Грађански рат који је тада започео није потпуно окончан до данас. Гадафи је заробљен у Сирту, и брутално убијен, такорећи линчован, 20. октобра 2011.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.