Милош Обреновић - вјешт дипломата и државник

Срна
Милош Обреновић - вјешт дипломата и државник
Милош Обреновић - вјешт дипломата и државник

Београд - Српски кнез Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка, преминуо је 26. септембра 1860, прије 159 година.

Био је врховни кнез Србије од 1815. године. Године 1830. добио је достојанство насљедног кнеза. Владао је Србијом у два наврата - од 1815. до 1839. године и од 1858. до 1860. године.

За вријеме његове прве владавине, упорном дипломатијом, Србија је постала аутономна кнежевина у оквиру Османског царства и укинут је феудализам, након чега је настао нови друштвени слој - слободно сељаштво.

Рођен је 18. марта 1780. или 1783. године у селу Горња Добриња, које се налази у близини Пожеге, а преминуо је 26. септембра 1860. године у Београду.

Милошево дјетињство је било веома тешко јер је као дјечак изгубио оца и са мајком и браћом живио је у сиромаштву. Он је 1800. године постао слуга трговца Аксентија Јечменице, који је откупљивао стоку, а затим је продавао по вишој цијени у другим мјестима, а као продавац стоке обишао је Шумадију, Подриње и БиХ.

Милош се 1806. године оженио Љубицом /дјевојачки Вукомановић/, а кум на вјенчању био је Ђорђе Петровић, познатији као Карађорђе. Милош и Љубица имали су осморо дјеце.

Милош Обреновић је учествовао у Првом српском устанку као борац да би му због заслуга у борбама код Ужица 1805. године Карађорђе додијелио чин војводе. У тим борбама је био рањен у груди и једва преживио.

Након слома устанка, 1813. године, био је један од малобројних војвода који су остали у земљи, чиме је задобио повјерење значајног дијела народа.

Након краћег времена и појачаног терора Османлија стао је на чело као изабрани вођа који је у Такову 23. априла 1815. године подигао Други српски устанак, у Цркви Светог Ђорђа, једној од најстаријих цркава-брвнара у Србији.

Ту су се његове присталице причестиле и заклеле да ће му бити вјерне, а он им се обратио ријечима: "Ево мене, ето вас - рат Турцима!"

Милош Обреновић је учествовао у најважнијим биткама и лично водио преговоре са Турцима.

Вођа Првог српског устанка Карађорђе 1817. године вратио се у Србију, али то нико није знао осим његовог кума Вујице Вулићевића, који га је открио кнезу Милошу. Вујици је кнез Милош потом наредио да организује убиство кума, па је 26. јула 1817. године Никола Новаковић убио Карађорђа.

Вујица је у знак покајања подигао цркву-брвнару ПокајницУ. На овај начин, Милош је учврстио власт изнутра, али требало му је спољно признање како би се ријешили проблеми са Турцима.

Склопио је усмени договор са Марашли Али-пашом о мјешовитој српско-турској управи.

Кнез Милош је владао аутократски, стално одбијајући да ограничи и дијели власт због чега је против његове власти било подизано неколико буна.

Најзначајнија је била Милетина буна, чија је посљедица била доношење краткотрајног либералног Сретењског устава, који је поставио темеље правног поретка у земљи, а усвојен је Закон о скупштини, чиме је у земљи утемељен парламентарни систем.

Сретењским уставом, донесеним у Крагујевцу 15. фебруара 1835. године, власт је била подијељена на законодавну и извршну, које су припадале кнезу и Државном савјету, и на судску, коју су спроводили независни судови.

Уставом је било забрањено ропство, успостављена је слобода вјероисповести, установљено је да нико не може бити осуђен мимо закона. Народ је био задовољан уставом, али противиле су се европске империје као што су Русија, Турска и Аустрија, које су се плашиле да ће и њихови поданици затражити исто.

Пошто ни кнез Милош није подржавао устав, одговарали су му страни притисци које је користио као изговор да разријеши министре и да, након 55 дана, укине Сретењски устав.

За Милошево вријеме турски султан Махмуд Други издао је три хатишерифа, којима је обећана аутономија Србима, утврђен данак Турској, загарантована слобода трговине, грађења школа, цркава, манастира, те да сељаци постану власници земље. Турцима је дозвољено да живе само у градовима, а турска Порта обећала је да ће Србији вратити шест нахија које је освојила за вријеме Првог српског устанка.

Кнезу Милошу је признато насљедно кнежевско достојанство у породици.

Милош је посјетио султана Махмуда Другог у Цариграду 1835. године са делегацијом од 60 људи. Султан му је поклонио многе драгоцјености и његови ађутанти су Милоша огрнули свечаном одором. Кнез Милош је остао у Цариграду до 18. октобра 1835. године. Када је одлазио, на поклон је добио арапског пастува и цвијет у брилијантима за своју супругу.

Након овог путовања, Аустрија, Велика Британија и Русија су отвориле своје конзулате у Србији.

У децембру 1838. године завршен је Турски устав који је ограничио кнежеву власт, а Србија је постала уставна монархија.

Након слома буне коју је подигао након што је био приморан да поднесе оставку, Милош је 19 година провео у изгнанству, од 1839. до 1858. године, прво у Бечу, а потом на својим имањима у Влашкој, одакле је давао политичку подршку присталицама у Србији.

У Бечу је купио кућу у којој је једно вријеме становао и Вук Стефановић Караџић, као и имање у Хицингу.

Његов насљедник, син кнез Михаило, приморан је након Вучићеве буне 1841. године да оде из Србије, а на српски пријесто 1842. године дошао је Карађорђев син Александар Карађорђевић.

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана