Годишњица убиства краља Александра Карађорђевића

Син краља Петра I Карађорђевића и Љубице Петровић, познате као Зорка, рођен је у Цетињу 16. (односно 4. по јулијанском календару) децембра 1888. Кнез Петар син кнеза Александра, унук Карађорђев, налазио се у то вријеме у изгнанству пошто су Србијом владали Обреновићи.

Александар је био другорођени син кнеза, потоњег краља Петра.

По Мајском преврату маја/јуна 1903. услиједила је промјена односно повратак на власт куће Карађорђевић. Потомци вожда Првог српског устанка претходно су владали Србијом од 1842. до 1858.

Био је то не само политички преврат, него у извјјесном смислу промена епоха у Србији. Долазак Петра Карађорђевића на престо, по општој оцјени, означио је суштинску промјену у начину владавине, манирима, стилу.

Старији син краља Петра, послије његовог ступања на престо, Ђорђе, постао је престолонасљедник. На тој позицији налазио се од 1903. до марта 1909, када се повукао, препустивши право насљеђа млађем брату. У том тренутку Александар се налазио на школовању у Санкт Петербургу. Претходно се школовао у Женеви.

Ђорђе је наиме необузданим понашањем навукао омразу многих. Поред других и његов отац краљ Петар стао је на становиште да би ваљало да се Ђорђе повуче.

Александар је био потпуно другачија личност од старијег брата.  

Био је одмјерен, промишљен, опрезан, врло одговоран.

На ширем плану престолонасљедник Александар веома важну улогу имао је током балканских ратова 1912/13. Као заповједник Прве армије успешно је водио српску војску у велике, пресудне, побједе над Турцима код Куманова и Битоља у Првом балканском рату. Услиједила је побједа над Бугарима на Брегалници 1913. у Другом балканском рату.  

Резултат великих побједа Србије у балканским ратовима било је ослобођење Старе и Јужне Србије (данашњег Косова и Метохије и Сјеверне Македоније). Било је то остварење вјековних тежњи Срба да се ослободи Косово. Престолонасљедник Александар изашао је из балканских ратовао као опште уважавани, прослављени, ратни командант.

Као такав, јуна 1914. године, Александар постаје регент, пошто му је његов отац, остарjели краљ Петар, препустио обављање краљевске дужности.

Свега неколико дана потом догодио се атентат у Сарајеву, када је на Видовдан млади национални револуционар, младобосанац Гаврило Принцип, усмртио Франца Фердинанда престолонасљедника Аустроугарске. Овај трагичан догађај биће искоришћен као оправдање за напад на Србију, чиме је изазван Први свјетски рат.

Регент Александар је све вријеме током Првог свјетског рата предводио српску војску. У првом периоду успјеси Србије запрепастили су свет. Велике побjеде на Церу и Колубари 1914. доживљене су као страховито понижење Аустроугарске.

Услиједиле су смјене у војном врху Двојне монархије. Много опаснија била је међутим чињеница да се Аустроугарској на фронту према Србији у јесен 1915. придружују трупе Њемачке а убрзо и Бугари. Суочена са далеко надмоћнијим непријатељем, нападанута са сјевера, запада и истока, српска војска приморана је тада на поступно повлачење.

Услиједило је одступање преко планинских врлети пут обала Јадрана, један од најтежих момената новије историје Срба. Послије опоравка на Крфу, реорганизована српска војска пребачена је априла/маја 1916. на Солунски фронт.

Прве побједе, уз тешке жртве, Срби потом постижу на Кајмакчалану септембра 1916. односно ослобађањем Битоља. Био је то веома важан момент, пошто је ослобођен дио окупиране отаџбине.

Кључни прелом догодио се септембра 1918. пробојем Солунског фронта. Српска војска изнијела је тада тежишни дио напора који је довео да распада фронта, даљег пробоја на сјевер, а потом и капитулације Бугарске.      

Велике побједе српске војске тада биле су плод не само руковођења у чему је посљедњу ријеч имао регент, потоњи краљ Александар, него и квалитета највиших официра тадашње Србије.     

Радомир Путник је тако добио чин војводе за побједу у Кумановској бици, Степа Степановић за побједу на Церу, Живојин Мишић по побједи на Колубари. Коначно, Петар Бојовић је чин војводе добио за пробој Солунског фронта и успјешну офанзиву.

Српска војска ослободила је Београд већ 1. новембра 1918. Слиједило је ослобађање земаља настањених Србима и другим Јужним Словенима на простору дотадашње Аустроугарске. Српска војска је тада доспјела до Темишвара, Баје, Караванки у Алпима, Ријеке.

Влада Краљевине Србије је још Нишком декларацијом, децембра 1914. јавно прокламовала да је ратни циљ Србије ослобођење свих Срба, Хрвата и Словенаца и стварање заједничке државе. Обликована у виду владине изјаве, Нишку декларацију је потом изгласала Скупштина Краљевине Србије.

Већ 1. децембра 1918. у Београду, у палати Крсмановић на Терзијама, регент Александар Карађорђевић прогласио је уједињење и стварање заједничке државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Првобитно је заправо коришћен термин краљевство. Земља је преименована 3. октобра 1929. у Краљевина Југославија.

Пошто је августа 1921. краљ Петар I умро, Александар је постао и формално краљ нове заједничке државе чији је био творац.

Према прокламованом начелу одмах се стало на становиште да постоји, или да је ваља градити, југословенска нација. Била је то темељна поставка владавине краља Александра.

Послије трагичних догађања у Скупштини када је неурачунљиви Пуниша Рачић пуцао у посланике ХС С који су га неодговорним изјавама испровоцирали, краљ Александар је 6. јануара 1929. увео личну владу, познату као Шестојануарска диктатура.

Слиједила је промјена имена државе као и територијална реорганизација, са циљем превазилажења покрајинске подјеле коју су раније наметнуле стране силе које су владале овим простором. Тако је уведена управна подјела на девет бановина и подручје Управе града Београда. Лична влада краља окончана је доношењем новог устава септембра 1931.           

Краљ Александар Карађорђевић убијен је 9. октобра 1934. у Марсељу, приликом званиче посјете Француској.

Био је то, без дилеме, најтрагичнији момент међуратне Југославије. Убијен је творац земље, носилац и државне и националне идеје Југославије.

Позадина атентата није заправо никада у потпуности расветљена. Непосредни извршилац је био Бугарин, припадник терористичке тзв ВМРО, Владо Черноземски. Право име било му је Величко Керин. Организатор је био усташки зликовац Еуген Дидо Кватерник (1910 – 1962). На краља је је претходно бар у два наврата покушан атентат. Године 1921. у Београду, почнилац је био Спасоје Стејић, комуниста. Усташе су покушале да га убију и приликом посјете Загребу децембра 1933. Неуспјех је био посљедица чињенице да су атентатори били притиснути раздраганом масом која је поздрављала краља. Полиција их је потом ухапсила.

Остаје чињеница да је краљ тада највјероватније већ био неизљечиво болестан, што је знао само најближи круг око њега. Према тестаментарној жељи краља Александара управљање земљом послије његове смрти прешло је на Намјесништво чија прва личност је био кнез Павле Карађорђевић, до пунолетства краља Петра II.

Даља позадина убиства краља Александара Карађорђевића није извесна. Несумњиво је да су усташе уживале подршку Мусолинијеве Италије, као и Мађарске. Судски процес који је вођен у Француској усмјераван је опрезно како би се заобишла  осјетљива питања у међународним односима. Послије Другог свјетског рата, совјетска историографија потенцирала је да иза убиства стоји Берлин, за шта заправо нема ваљаних доказа. Са друге стране, поједини аутори из оквира руске бијеле емиграције тврдили су да се у позадини убиства краља Александра налазе совјетске тајне службе.

Објективно гледано, краљ Александар Карађорђевић био један од највећих владара у историји Срба. Не само као прослављени ратни командант, побједник у три рата, већ и као творац Југославије, Ујединитељ. У цјелокупној историји Срба, по укупним дометима, са њим би могли да се пореде вјероватно само цар Душан и краљ Милутин.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.