Данас 160 година од смрти Вука Караџића, сјећање чува и Универзитет у Питсбургу

"Вук Караџић заузима важно место и на универзитетима широм света а један од њих је и онај у Питсбургу у чијем средишту је Катедрала учења", подсјетила је дјечји писац из САД Силвија Отасевић, која је управо завршила "Вукову ћирличну барку" у намјери да  најмлађима помогне да савладају наше писмо.

На Универзитету у Питсбургу, основаном 1787. године, прије скоро једног века - 1926. године покренута је идеја о Катедрали учења, у којој се налазе националне собе 31 земље и у њима најзначајније култрно наслеђе и достигнућа заједница које су се доселиле у Питсбург из целог света, рекла је Оташевић.

Југославија - Срби, Хрвати и Словенци били су међу онима који су подржали ту велику идеју, рекла је Оташевић чије су двије књиге београдски ђаци прогласили за најбоље и додала да је Југославенска соба данас једна од најстаријх у Катедрали, дизјанирана и опремљена у нашем аутентичном стилу, са таваницом и зидовима у дуборезу, а којом уз Вука Стефановића Краџића доминира и Петар Петровић Његош.

Националне собе у Катедрали учења годишње посјети и 30.000 посјетилаца, додала је она и оцијенила да је то одлична прилика да се посјетиоци из цијелог света упознају и са нашим великим реформатором који је успио да од даровитог, самоуког дјечака пређе пут до једне од најзнаменитијих личности српске културе.

Немјерљив је Вуков допринос томе што су српске народне пјесме, култура и историја постали доступни и познати широм Европе. Стекао је углед међу интелектуалцима Европе, чак и код умова какви су били Гете и Ранке, а универзитет у Јени прогласио га је почасним доктором.

Нешто више од три деценије посмртни остаци Вука Стефановића Караџића почивали су у Бечу, да би их 12. октобра 1897. у оквиру велике националне манифестације пренели у Београд и сахрањени су у порти Саборне цркве, уз Доситеја Обрадовића.

У фебруару, прије 210 година објавио је прву збирку сакупљених пјесама под називом "Мала простонародња славено-сербска песмарица".

Исте 1814. године штампана је и прва верзија његове граматике "Писменица сербскога језика по говору простога народа".

Вукова прва збирка - "Мала простонародња славено-серпска песмарица” је збирка око 100 лирских и неколико јуначких пјесама. Објављена је, углавном, реформисаном ћирилицом Саве Мркаља, а устројена по угледа на дјела српског школског надзорника, литерате, педагога и преводиоца Аврама Мразовића.

Рођен је 1787. године у Тршићу код Лознице. Био је самоук, 1804. када је избио уснак Крађорђа, као 17-годишњак постао је писар јадарског устаничког првака Ђорђа Ћурчије послије чијег страдања прелази у Срмеске Карловце гдје траже да наставу похађа од првог разреда, који је увелико прерастао.

Већ у прољеће 1807. вратио се у Карађорђеву Србију, гдје је поново био писар.

У београдској Великој школи, коју је Доситеј Обрадовић основао 1808. године, био је један од првих, али и најстарији ђак.

У то вријеме појављују се и први знаци костобоље која ће га одредити занавијек.

Почетком 1810. на лијечењу у Пешти, упознао се са Савом Мркаљем и Луком Миловановим, који су већ настојали да реформишу - поједноставе српски правопис.

У јесен 1813. одлази у Беч. Послије песмарице и прве граматике, 1818. године у Бечу објавио "Србски рјечник", са "сербском граматиком". Тројезични српско -њемачко-латински ријечник настао је као плод помоћи Јернеја Копитара.

У Вуковом ријечнику нашло се око 26.000 ријечи. Штампан је Вуковим правописом, уз обиље етнографских и историографских података.

У Лајпцигу је 1823. и 1824. године штампао је нова издање народних пјесама, а септембра 1823. године, заслугом његових њемачких поштовалаца, Унивезитет у Јени промовисао га је у почасног доктора наука. Материјално је одахнуо тек пошто му је руски двор додијелио редовну пензију 1826. године.

Од 1834. до 1838. године путовао је по земљама које је су настањивали Срби, вриједно биљежећи језик, обичаје, вјеровања и предања...

Вуков књижевни и научни рад подржали су и поједни знаменити европски интелектуалци његовог времена, попут браће Јакоба и Вилхелма Грима, Јохана Волфганга Гетеа, али су његове идеје везане за реформу језика и писма тешко прихватане међу Србима.

Митрополит карловачки Стефан Стратимировић, ријетко учен човјек, с гнушањем је гледао на његов рад. Вуков превод Новог завјета сматрао је скандалозним. Током већег дијела владавине Књаз Милош Обреновић ограничавао је употребу Вуковог правописа. У то вријеме готово да није било важнијег српског интелектуалца који се потпуно слагао с његовом правописном реформом.

До побједе Вукове реформе дошло је 1847. године, када су објављене "Песме" Бранка Радичевића показале да се Вуковим језиком могу писати и умјетничка дјела. Исте године Ђура Даничић је текстом "Рат за српски језик и правопис" доказао оправданост Вукове реформе.

Захваљујући Вуковим реформама, у српски језик је уведен фонетски правопис једноставно речено - утемељио је правопис по принципу једно слово – један глас, а славеносербски, у оно вријеме језик образованих, био је потиснут.

Вјероватно најпознатије Вуково правило је правило "пиши као што говориш, читај како је написано", попут оног које је Сава Мркаљ написао нешто раније у својој књизи "Од данас сав наш правопис долази под ово начело: 'Пиши као што говориш'".

Заговарао је враћање књижевности народном језику, односно враћање народу.

Аутор је више значајних дијела српске књижевности и историје: "Живот и обичаји народа српског", "Имена села у Србији изван пашалука београдског", "Житије Хајдук Вељка Петровића", "Милош Обреновић-кнез Србије или грађа за српску историју нашег времена", "Српске народне пјесме" и "Српске народне пословице".

Велики истраживачки рад сврстава га у зачетнике етнографије и етнологије у Србији.

Његово дјело сабрано је, у модерним издањима, у чак 39 томова.

Иза себе оставио је кћерку Мину Вукомановић-Караџић, велику љубав пјесника Бранка Радичевића. Имао је тринаесторо дјеце, од којих су нешто дуже поживјели само Мина и Димитрије, који нису оставили потомство.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.