Арапско израелски ратови током 75 година

Заправо рат је на простору оног што је била британска мандатна територија Палестина вођен већ од одлуке, под окриљем ОУН, да се догоди подjела на арапски и јеврејски дио 29. новембра 1947. Ту одлуку Јевреји су прихватили, док су је Арапи одбацили. Отуда, прва фаза је био сукоб унутар до тада британске Палестине између Арапа и Јевреја. Инциденти су се догађали и у међуратном периоду, током британске управе.

Потом, како је Израел 14. маја 1948. проглашен, одмах је услиједио напад арапских земаља. Тај рат који израелци називају Ратом за ослобођење, окончан је, уз тешке жртве, побједом Израела. Палестинци су заузели став да не признају одлуку ОУН из новембра 1947, о подјели Палестине на арапски и јеврејски дио, у чему су их подржале и друге арапске земље.

Израел су тада напали, осим палестинских Арапа, Египат, Сирија, Јордан (тада Трансјордан), Ирак, Либан, чак Јемен. Са сјевера напали су Сирија и Либан. Јордан и ирачани напали су са истока пут Јерусалима. Египатске трупе, њих приближно 12.000 напредовали су са југа.  

Јевреји су тада располагали са око 35.000 људи под оружјем. У доцнијој фази са 60.000.

Јордану је успјело да заузме стари Јерусалим, Египћанима Газу, Берсхеву, простор Негева. Ситуација новоуспостављене државе Јевреја чинила се безизлазном.

Пошто су ОУН обезбиједиле примирје 11. јуна, Израел се реорганизује, набавља оружје. Главни извор био је Совјетски Савез.  У вријеме рата 1948. Израел се одбранио захваљујући совјетском наоружању, пошто су западне земље компликовале или сасвим онемогућиле набавку наоружања новонасталој држави Јевреја.

Коначно у другој фази рата, Израелцима је успјело да превладају што ће довести до цијепања међу Арапима. У борби је најдуже остао Египат, који је тек послије пораза у Гази крајем децембра 1948. прихватио примирје. Прекид ратних дејстава потписан је 24. фебруара 1949. Јордан је тада припојио простор познат као Западна обала, а Газу Египат. Израел је увећан за 3.400 км квадратних.

Посљедица је међутим било и масовно пресељење становништва. До 900.000 Арапа напустиће Палестину, а убрзо затим почиње широко насељавање Јевреја из арапских земаља, од Марока до Ирака. Њих око миллион настаниће се у Израелу. У рату је погинуло око 6.000 Јевреја и око 8.000 Арапа.

До Суецког рата 1956. дошло је због намјере Насера да национализује Суецки канал. Британија и Француска имале су за циљ да обезбеде канал у њиховом власништву и надаље. Французима је рушење Насера било битно и због слабљења подршке Египта покретима за деколонизацију у Алжиру, Мароку, и другде.

За Израелце, међутим најважније је било да се у Египту растуре кампови из којих долазе терористички упади у Израел, распоређени углавном уз границу, највише у Гази.

Слиједили су десанти у зону канала и на Синај.

Израелском офанзивом заповедао је Моше Дајан, посљедњих дана октобра 1956. Британци и Французи десанте врше 5. новембра. Пошто ни службени Вашингтон није подржао колонијалну авантуру Лондона и Париза, следила је одлука ОУН, и повлачење европских сила.

Израел је остао усамљен према Египту. Канал је остао затворен до 1957. Потом остаје Египту, што је и била основна тежња предсједника Насера.

Но египатска војска је имала знатне губитке, посебно је страдало ваздухопловство.

Суецки рат 1956. у извјесном смислу је био преломан. Од тада, Израел је доживљаван као савезник Запада на Блиском истоку. Што у вријеме настанка није дјеловало извјесно. Постоји и сличност између Суецког рата и Јом Кипур рата 1973. У оба случаја и Израел и Египат су у извјесној мјери изашли као побједници. Египту је успјело да овлада Суецким каналом, а Израелу да обезбиједи нормално коришћење поморских линија, посебно је важан био Тирански мореуз, иначе би Акаба била затворена лука.

Прије Шестодневног рата 1967. годинама су се догађали озбиљни сукоби на граници са Сиријом и Јорданом. Дамаск је подржавао упаде палестинског Фатаха, слиједиле су потом одмазде.

Размјене артиљеријске ватре па чак и ваздушни дуели са Сиријцима нису били ријеткост. Један од разлога сукоба било је и неслагање око располагања водама реке Јордан.

Египат током маја 1967. прикупља трупе на Синају. Каиро потом тражи одлазак снага ОУН, затим блокира пролаз израелским пловилима у Тиренском мореузу.

Пошто се догодио споразум Египта и Јордана 30. маја, влада у Тел Авиву, одлучује се на превентивни удар како би спријечила рат на три фронта у инфериорној позицији. Петог јуна 1967. слиједе удари Израелаца по египатским, јорданским, сиријским, ирачким ваздухопловним базама, укупно на 23 локације.

Ваздухопловство противника је тиме уништено. Послије успјешних дејства према Египту, заузимања Синаја, пораза Јордана око Јерусалима, Израел се концентрише против Сирије.

Шетодневни рат  је окончан 10. јуна. По његовом окончању Израел је контролисао четири пута већи простор од оног гарантованог 1947. Не само да је у руке Израелаца доспело Синајско полуострво, све до самог Суецког канала, потом Голанска висораван у Сирији, него и сам Јерусалим.

Погранични сукоби наставиће се и надаље, попут артиљеријских дејстава Египта на Суецком каналу 1968/1970. Нису изостале ни одмазде.

Паралелно, покушаји владе у Аману да колико толико нормализују односе са Израелом довешће до терористицких активности Палестинаца у Јордану, познатих као Црни септембар. Покушали су и да убију краља Хусеина. Јордански краљ Абдалах је већ пао као жртва палестинских терориста јуна 1951. Септембра 1970. отели су пет авиона. Услиједио је грађански сукоб у Јордану у који се на страни Палестинаца умијешала и Сирија. Краљ Хусеин је из тог рата изашао као побједник тек наредне године. 

Јом Кипур рат догодио се октобра 1973. Египат и Сирија напали су тада Израел остваривши  у почетним данима рата значајне успјехе. У нападу на Израел учествовала је, као и у претходним ратовима, коалиција арапских земаља. Осим Египта и Сирије, биле су присутне трупе Ирака, Сауди Арабије, уз подршку Алжира, Јордана, Либије, Кувајта, Туниса, Марока, Судана, чак и Кубанци.

Напад је почео око 14.00 часова 6. октобра 1973. паралелно са сјевера, односно североистока на Голану, и на југозападу на Суецком каналу.

Бар-Лев линија на каналу пробијена је и Египћани су ушли унутар Синајског полуострва. На Голану, Сиријци, ојачани Ирачанима и Саудијцима успјешно су напредовали готово до границе прије рата 1967.

У Израелу је услиједио шок, не само да су противници успјешно напредовали, него су губици међу израелцима били веома озбиљни. Противудар израелских оклопних јединица који је услиједио на Синају у правцу Исмаилије, доживио потпуни фијаско. Израелу је било потребно пет дана да спроведе потпуну мобилизацију.

Преокрет је остварен прво на фронту против Сирије. До 14. октобра Израелци су на Голану поново били на позицијама са почетка ратних дејстава уз извесна померања у дубину сиријске територије. Одмах потом пажња Тел Авива је усмјерена на Синај. Клин оклопних јединица Израела пробија се преко Суецког канала пошто је установљена слаба тачка у распореду египатских трупа. Била је то замисао генерала Ариела Шарона. Пошто је мостобран обезбијеђен, Израелци окружују на афричкој територији 3. армију Египта, крећући се пут Суеца.       

Био је то преломни момент Јом Кипур рата. Наиме пошто су се египатске снаге налазиле одсјечене на Синајском полуострву, Каиро је остао небрањен. Зараћене стране су прихватиле прекид ратних дејства 25. октобра. Израел је прихватио повлачење са Синајског полуострва. На северу, разграничење према Сирији је враћено на стање постигнуто ратом 1967. Што је значило да је Израел задржао животно неопходну Голанску висораван, одакле се земља највећим дијелом снабдијева водом.

Суштинска разлика у односу на Шестодневни рат 1967, била је чињеница да октобра 1973. Израел није превентивно дејствовао, како је било 1967. И Моше Дајан, прослављени командант у претходним ратовима, и Голда Мејер, на сваки начин су настојали да не буду оцијењени као изазивачи рата.

Коначни споразум донио је и признање Израела од стране званичног Каира. Уз бурно негодовање других арапских земаља. Предсједник Садат убијен је атентату 1981. управо на годишњицу рата.

Палестинци су, немоћни да поразе Израел у ратним сукобима, прибјегли тероризму. Осим упада на простор Израела, углавном у пограничне кибуце, почеле су отмице авиона, као јуна 1968 (лет Ел Ала на релацији Рим - Тел Авив). Потом августа 1970 у Јордану. Године 1972. септембра, палестински терористи упадају у олимпијско село у Минхену и отимају израелске спортисте. Јуна 1976. Отет је авион Ер Франса и коначно преусмерен према Уганди. Слиједила је спектакуларна акција ослобађања, операција Ентебе, или Јонатан, израелских тајних служби, уз минималне жртве.

Отмице аутобуса у Авив Мишаму 1970, рушење зграде у Кирјат Шмони 1974. Или школе Малот кибуцу имале су за посљедицу бројне цивилне жртве. Упамћена је и отмица брода Акиле Лауро 1985. Израелци им такође нису остајали дужни, слиједиле су одмазде.

Осамдесетих, бројност Палестинаца у Либану дестабилизоваће у потпуности ту земљу која је претходно важила за пословно и банкарско средиште Блиског истока, називана је Швајцарском Блиског истока. Последица ће бити и грађански рат.

Бројни упади из Либана у Израел, као и терористичке активности у Либану, довешће и до уласка трупа Израела у ту земљу. Разорена је амбасада САД у Бејруту. У том периоду неретко се догађају и самоубилачки напади. Сматра се да их је од 1983. до 1999. било педесетак.

Најборбеније терористичке групе су Хамас , Исламски џихад, Бригада мученика Ал Аксе. Хезболах је такође борбен али понешто рационалнији.

Хамас је сунитска, како се представља, антиционистичка организација, терористичка група. Заправо је огранак египатског Муслиманског братства, са средиштем у Гази.

Палестински Исламски џихад има сличне идејне основе. Израстао је из истовјетне египатске организације седамдесетих. Постоји сукоб са знатно јачим Хамасом.

Бригада мученика Ал Аксе настала је на Западној обали послије 2000. То је заправо коалиција више оружаних група. Извели су низ терористичких акција. Као лидера су у почетку истакли Јасера Арафата. То је мање вјерско фундаменаталистицка а више политичка група израсла из Фатаха, изворно лијеве револуционарне орагнизације.

Хезболах је либанска, строго шиитска група, која је, вјерује се, битно утицала на повлачење Израелских трупа из Либана 2000. Обликована је 1982. Иза њега стоји Сирија, вероватно и Иран. Има војно крило, али и низ других активности, медије, школе, болнице. Дјелују углавном ракетама по Израелу. У принципу су противници метода бомбаша самоубица.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.