“Највећа криза икад” бива баш око 21. новембра

 Ведрана Кулага Симић
“Највећа криза икад” бива баш око 21. новембра

БАЊАЛУКА - Скоро цијела послијератна историја БиХ је у знаку јалових расправа о стварима о којима нема сагласности свих страна, а редовно у вријеме око годишњице Дејтонског споразума, се може чути да је само ријеч мир једини заједнички садржилац свима, али и да је земља у једној од највећих криза икада или чак и највећој.

Општи оквирни споразум за мир у БиХ, познатији као Дејтонски споразум, договорен је 21. новембра 1995. године у ваздухопловној бази Рајт-Патерсон код града Дејтона, у америчкој држави Охајо, након три седмице преговора. Као дио споразума је написан Устав БиХ, односно његов Анекс четири, према којем је ријеч о држави коју чине Српска и ФБиХ као два ентитета.

Међутим, једна од ријетких ствари о којима су сагласне све три стране у БиХ је да је Дејтон донио мир, али представници народа, судећи према порукама и из ранијих година, нису задовољни постдејтонским развојем ситуације.

За то су доказ, на примјер, изјаве од прије деценију и по, када је обиљежена 12. годишњица потписивања Дејтона, а које провијавају и данас. И тада се упозоравало да је споразум озбиљно угрожен и да БиХ пријети распад. Чуло се и да се БиХ није налазила у дубљој кризи те да у овој земљи није тијесно само Србима, него и Хрватима јер нису равноправни, те да Бошњаци теже централизацији и слабљењу ентитета до укидања.

Још те 2007. године са српске стране је указивано да пренос надлежности са Српске на БиХ није изазвао прави ефекат, да ревизија тога неће бити ни лак ни брз процес, али и да је споразум озбиљно угрожен те да земљи пријети распад. Тако је, између осталог, говорио и правни експерт Витомир Поповић који је у то вријеме био на позицији омбудсмана за људска права БиХ. За “Глас” уочи 27. годишњице Дејтона је поручио да исто мисли, уз опаску да је стање сад још и горе.

- Бошњаци су сматрали завршетак рата као основу за поновно прављење републике БиХ, Срби да више никада неће живјети у централизованој БиХ, а ни Хрвати. Да није било грубог мијењања такозване међународне заједнице, ситуација би била другачија, а земља много више децентрализована. Имали бисмо мирну БиХ, са дејтонским институцијама, далеко виши ниво економске, политичке и привредне сарадње. Гурање централизације на силу и жеље да Српска постане празна љуштура не само да није дало резултате него је и БиХ оштетило - рекао је Поповић.

Сада, каже, још више долази до изражаја оно што је рекао и 2007. и прије тога.

- Овакав концепт гура БиХ у распад, а Република Српска нема избора него да иде својим путем. Ако вам преко заједничких институција коче пројекте, као што је то гасовод који треба и ФБиХ, за такву државу нико није. Мора се сјести и разговарати о интересима који су заједнички за ентитете и народе - казао је Поповић подсјетивши да је непобитна чињеница да су и Српска, као и ФБиХ, у БиХ унијеле своју државност.

Међу тадашњим посланицима у Народној скупштини од 2006. до 2010. био је и Жељко Мирјанић, данас декан Правног факултета у Бањалуци.

- Није спорно да је Дејтон донио мир, већ и спојио БиХ у једну земљу јер је до тада била подијељена. Анексом четири предвиђена је као самостална демократска земља са владавином правила, али проблеми проистичу из тога што ти прокламовани циљеви нису остварени - поручио је за “Глас” Мирјанић.

Правно уређење је, подсјећа, мијењано с циљем да се промијени Устав, али да се не мијења његов текст доношењем или наметањем закона на нивоу БиХ.

- Тако смо дошли у позицију да смо незадовољни, а велику кривицу за све сноси и ЕУ јер је пројекат БиХ могућ само ако ће бити чланица Уније која ју је, с друге стране, ставила у чекаоницу у којој све мање зна шта чека и колико ће чекати - истакао је Мирјанић.

Унутрашње снаге у БиХ су, сматра, неспособне или несложне да се окрену развојним пројектима и сарадњи са осталим балканским земљама, а вријеме узалудно троше на расправе о промјени Устава, о чему нема сагласности.

Главни учесници преговора у Дејтону били су Слободан Милошевић, Алија Изетбеговић и Фрањо Туђман. Преговорима је руководио тадашњи амерички државни секретар Ворен М. Кристофер, а посредник је био Ричард Холбрук. Са Милошевићем у делегацији били су и представници Српске Момчило Крајишник, Никола Кољевић и Алекса Буха. Споразум је званично потписан 14. децембра 1995. у Јелисејској палати у Паризу. У Српској је 21. новембар нерадни дан, док то није случај у остатку БиХ.

Вјера у институције

Витомир Поповић сматра да у Сарајеву више вјерују кантоналним институцијама него онима на нивоу БиХ. 

- Али ви хоћете од Савјета министара као савјетодавног тијела да направите владу, то је потпуно немогуће. Ипак, добили смо дуплу администрацију на нивоу БиХ, ентитета, кантона. То је промашај тих самозваних представника међународне заједнице који у својим земљама нису ништа - рекао је Поповић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана