Бивши логораш Душко Глигорић: Пресуда је срамотна
ДОБОЈ- Душко Глигорић, некадањи припадник Четврте озренске лаке пјешадијске бригаде којег су у нападу на Возућу заробили припадници такозване Армије БиХ и одреда "Ел муџахедин", оцијенио је да је срамотна и разочаравајућа пресуда Суда БиХ којом је командант Трећег корпуса такозване Армије РиХ Сакиб Махмуљин осуђен на 10 година затвора за злочине над заробљеним српским цивилима и војницима на подручју Завидовића и Возуће 1995. године.
- Да се 10 година пресуди некоме, то је срамота, а 25 година причамо и свједочимо о дешавањима у тим логорима. Џабе је то све - изјавио је Глигорић новинарима у Добоју.
Глигорић је истакао да је много пута давао изјаве о свом и страдању оних за које је знао, истичући да је незадовољан што нису процесуирани одговорни и починиоци злочина над Србима из Возуће.
Он је посјетио да су га заробили 11. септембра 1995. године у селу Кестени припадници Трећег корпуса такозване Армије БиХ и одреда "Ел муџахедин", и да га је само пука срећа спасила да преживи вишемјесечно заробљеништво у Кестенима, Бановићима и Тузли.
Видно емотиван и потресен данашњом пресудом, Глигорић је кроз сузе рекао да му сјећања на те догађаје и страдања и данас причињавају велику бол.
Глигорић наводи да су их заробиле мјешовите снаге Трећег и Другог корпуса такозване Армије БиХ, као и јединице одреда "Ел муџахедин". На лицу мјеста убијена су четири младића, док је Глигорић лакше рањен.
По заробљавању спроведени су до сеоске сале у Кестенима, гдје је, према његовој процјени, већ била формирана колона у којој је било више од 40 живих заробљених сабораца и цивила.
Глигорић наводи да су, дошавши до колоне, натјерани да погну главе, а ако је неко одступао, био је ударен или оборен.
- У том положају чуо сам комешање, јауке, ударце и рафалне пуцње - истиче Глигорић.
Он се присјећа да је у каналу видио обрисе нечијег беживотног тијела.
Као рањеног, смјештају га на зачеље колоне, што му је, како он оцјењује, спасило живот.
- Имао сам срећу да, као и тројица мојих сабораца, као посљедњи у тој колони будем издвојен од војске Другог корпуса да бисмо носили рањеног муслиманског војника према Лозној - наглашава Глигорић.
У том тренутку Глигорић о судбини сестре и Срба из колоне ништа није знао, осим да су предати Трећем корпусу и одреду "Ел муџахедин".
Убрзо је пребачен у Бановиће, гдје је смјештен у објекат некадашњег Дома здравља. Заједно са осталима, он је ту испитиван, пребијан и мучен. О том периоду, видно емотиван, Глигорић није хтио говорити.
Везаних руку и погнутих глава, дио заробљеника су аутобусима превозили у тузлански затвор.
- Најгори је био пут до Тузле јер ко је дошао до тузланског затвора, он је и преживио - истиче Глигорић.
Описујући боравак у затвору, Глигорић истиче да га је, између осталих, исљеђивао и некадашњи наставник у Возући Рефко Чамџић, који се, како је навео, коректно понашао према заробљеницима.
Од њега сазнаје да му је сестра жива.
- Питао сам га да ли ми може рећи нешто о сестри. Чамџић је потврдио, запријетивши да о томе не смијем никоме говорити или ће ме убити - истиче Глигорић.
Он је у Тузли боравио 196 дана, све до 24. марта 1996. године, када је размијењен у мјесту Сочковац, општина Петрово.
Глигорић је током ратних дешавања изгубио оца, који је погинуо 2. новембра 1992. године, брата, који је погинуо 4. јуна 1994. године, као и мајку, која је умрла 1995. године.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
