У току формирање "исламског НАТО-а"?

ДОХА - Заливска држава Катар није могла ништа да предузме против балистичких ракета које је Израел испалио на њу прије отприлике двије недјеље. Према медијским извјештајима, око десет израелских борбених авиона летјело је изнад Црвеног мора 9. септембра, пазећи да не уђу у ваздушни простор било које друге државе, прије него што су испалили ракете у нападу познатом као "Преко хоризонта".

То значи да балистичке ракете путују у горње слојеве атмосфере или чак у свемир, а затим се враћају назад. Крајња мета израелских ракета били су припадници терористичке групе Хамас, који су се у луксузној четврти катарске престонице Дохе састали како би разговарали о могућем прекиду ватре у Гази. Шест особа је погинуло, иако се чини да оне нису биле циљ Израела.

С обзиром на то да су ракете долетјеле неочекивано, Катар није могао ефикасно да се одбрани. Најважнија заштита Катара од Израела заправо нема никакве везе са софистицираним системима противракетне одбране. САД, као најважнији савезник Израела, има своју највећу регионалну базу у Катару и недавно је тој земљи доделио статус "главног савезника ван НАТО-а".

Али то, изгледа, није било довољно да заустави Израел у његовом првом познатом нападу на једну заливску арапску државу. То је уједно и потез за који су САД потенцијално морале да знају, пише "DW".

САД се сматра непоузданим

- Израелски напад је пољуљао повјерење земаља региона у њихове везе са САД-ом и приближиће их једне другима. Ове нафтне монархије су превише сличне, тако директан напад на њихов суверенитет и осјећај безбједности неприхватљив је за све њих - написала је Кристин Диван, виша сарадница у "Arab Gulf States Institute" у Вашингтону, недуго након напада.

Као резултат тога, "владари у Персијском заливу настављају потрагу за већом стратешком аутономијом и све су одлучнији да се заштите од ризика зависности од САД-а", потврдила је Санам Вакил, директорка програма за Блиски исток и Сјеверну Африку у "Chatham House"-у, у ауторском тексту за британски Гардијан.

Због свега тога, протекле недјеље све више се говорило о формирању "исламског НАТО-а", одбрамбеног савеза исламских и арапских држава који би функционисао слично Сјеверноатлантском савезу, односно НАТО-у.

На хитном самиту, који су прошле недјеље организовали Арапска лига и Организација исламске сарадње, египатски званичници предложили су заједничке снаге за арапске земље, нешто попут НАТО-а.

У говору на самиту, ирачки премијер Мохамед Шиа ал-Судани позвао је на колективан приступ регионалној безбједности. Шест чланица Савјета за сарадњу у Заливу - Бахреин, Кувајт, Оман, Катар, Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати, саопштило је да ће активирати одредбу из споразума о заједничкој одбрани потписаног 2000. године, према којој се напад на једну чланицу сматра нападом на све.

Након хитног самита, министри одбране држава Залива одржали су још један састанак у Дохи и договорили побољшање размјене обавјештајних података и извјештаја о стању у ваздуху, као и убрзано увођење новог регионалног система за упозорење од напада балистичким ракетама. Такође су најављене и заједничке војне вјежбе.

Исте недјеље је  Саудијска Арабија објавила да улази у "стратешки споразум о међусобној одбрани" са Пакистаном. Двије су земље прогласиле да ће се "било каква агресија односно напад на једну од њих сматрати нападом на обје".

Да ли је ово почетак "Исламског НАТО-а"?

То можда звучи као да се формира нека врста "Исламског НАТО-а" ради супротстављања Израелу, али стварност је ипак нешто другачија, кажу познаваоци прилика за "DW".

- Савез по узору на НАТО је нереалан, јер би обавезао државе Залива на ратове које оне не сматрају виталним за своје интересе. Ниједан владар у земљама Персијског залива не жели да буде увучен у сукоб с Израелом у име, на примјер, Египта - каже Андреас Криг, виши предавач на Школи за безбједносне студије на "King’s College"-у у Лондону.

Ипак, ствари се мијењају након напада на Доху, сматрају аналитичари.

- Безбедност у Заливу се дуго заснивала на моделу гдје у суштини плаћате некоме другом да се брине о вашој заштити. Тај менталитет почиње да се мијења након напада на Доху, иако врло споро - признаје он.

Умјесто "исламског НАТО-а", свијет би могао да види такозвани "формат 6+2", објашњава Цинзиа Бианко, стручњак за заливске земље при Европском савјету за спољне послове (ЕЦФР).

Израз "6+2" односи се на шест држава чланица Савјета за сарадњу у Заливу, те на Турску и Египат.

Цинзиа Бианко вјерује да се о том формату вјероватно разговара и на маргинама Генералне скупштине УН-а ове недјеље.

- Не ради се заправо о аранжману типа Члан 5 НАТО уговора (о колективној одбрани) - рекла је ова стручњакиња за "DW", јер посвећеност држава Залива међусобној одбрани није тако чврста као код чланица НАТО-а.

- Вјероватније је да се ради о колективизацији безбједносних и одбрамбених ставова и, можда, што је најважније, о слању поруке одвраћања Израела - додала је она.

Војна помоћ споља

Формат "6+2" има више смисла од "Исламског НАТО-а", наставља Криг.

- Турска је "најпоузданији незападни партнер за Залив, с војском стационираном у Катару још од 2017. и стварним капацитетом за брзо дјеловање у кризама - тврди Криг.

- Египат је сложенији случај. Има војни капацитет, али се у неким заливским престоницама сумња у његову поузданост. А и ако је формат "6+2" заиста на столу, све ће се одвијати полако и дискретно - примјећују и Криг и Бианко.

Такође је могуће да ће државе Залива, које су дуго биле зависне од САД-а, покушати да прошире одбрамбене везе с другим земљама.

- Сигурно постоје и други актери, попут Русије и Кине, који су спремни да замијене САД. Али мало је вјероватно да ће било који спољни актер преко ноћи замијенити САД - каже Синем Џенгиз, истраживач на Катарском универзитету.

Уосталом, државе Залива то не би ни жељеле. Оне и даље зависе од америчке војне технологије. На примјер, након напада на Доху, Катар је тражио нова јемства од САД-а да су и даље њихови партнери.

- Важно је напоменути и да САД заправо никада нису биле отворено против овакве регионализације одбране. Оне су заправо увијек подстицале стварање јединствене архитектуре балистичке одбране за земље Залива - истиче Бианко.

Заправо, више војне интеграције у Заливу могло би да значи и више САД-а, јер су амерички системи окосница регионалне одбране, објашњава Криег.

- Али политичко размишљање се промијенило. Вашингтон се више не сматра крајњим јемцем безбједности, већ партнером чија је подршка условна и трансакциона. Лидери Залива се прилагођавају идеји да САД имају интересе, а не савезнике, те настоје да изграде безбједносни стуб предвођен земљама Залива, што би био неки средњи пут између Ирана и Израела - додао је он.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.