Свијет
Фото: Aрхива
ЛОНДОН - Глобалне кризе снабдијевања нафтом постојале су 1973-74, 1978-80. и 1990. године и све су биле изазване догађајима на Блиском истоку, али никада није било свјетске гасне кризе, каже Робин М. Милс, извршни директор компаније Камар Енергија и аутор бестселера "Мит о нафтној кризи".
". Он сматра да ће се глобална гасна криза "тек закувати".
"Сада смо усред једне (гасне кризе), при чему нисмо близу почетка њеног краја, већ вјероватно близу тачке њеног почетка. Ситуација ће сигурно постати много гора", навео је Милс, преноси у свом билтену Агенција за енергетику Србије (АЕРС).
Како каже, глобалне гасне кризе раније није могло бити, јер је тржиште гаса глобализовано тек у последњој деценији. Цијене гаса су у већем дјелу тог периода у кључним свјетским потрошачким подручјима биле историјски ниске. Милс напомиње да су инвестиције пресушиле и да је Холандија одлучила да затвори своје огромно поље Гронинген због земљотреса изазваних фракинг методом вађења гаса, чиме је угашен кључни извор флексибилног снабдијевања у Европи
. Такође, капацитет извоза течног природног гаса (ТПГ или ЛНГ на енглеском) снажно је растао до 2020. године, а покретале су га Аустралија, Русија и САД, што је био резултат раније одобрених пројеката. Три фактора су, како се наводи, преокренула средњорочни тренд опадања цијена гаса.
Први је била одлука Пекинга из 2017. да као извор гријејања домова и индустрије, замјени угаљ гасом. Ове године Кина је претекла Јапан као први свјетски увозник ТПГ-а. Други фактор је био велика потрошња гаса земаља широм свијета са изласком из пандемије коронавируса. Цијене ТПГ-а су биљежиле 2020. године рекордно ниске вриједности током карантина због ковида-19, али су се потом поново вратиле на врхунске вриједности почетком 2021.
Трећи фактор је руски рат у Украјини, који је већ напрегнуту ситуацију на европском тржишту гаса додатно затегао, наводи Милс. САД и Велика Британија су већ забраниле увоз гаса из Русије. ЕУ је, подсјећа се даље, ставила угаљ под забрану, размотриће и заустављање куповине нафте и покушати да смањи употребу руског гаса за дви трећине до краја ове године, а потпуно пре 2030. године.
Док нафта и угаљ могу да се преусмјере ка другим купцима, гас се ослања на фиксне цјевоводе. Тако се 83 одсто руског гаса извози гасоводима, а од тога 85 одсто је усмјерено ка Европи. Планови за слање више гаса у Кину биће дуготрајни, скупи и много мање исплативи.
Нови руски ТПГ пројекти су, такође, били кључни дио очекиване будуће понуде. Они ће сада бити дуго одгађани због недостатка приступа финансијама и технологији и избјегавању купаца да купују руске енергенте.
Од почетка рата доток руског гаса у Европу је, како се наводи, заправо повећан. Континент плаћа око 700 милиона долара дневно за руску нафту, 400 милиона долара за гас и 22 милиона долара за угаљ.
Ако Брисел уведе потпуни ембарго на руски гас или уведе порезе, царине или депозитне рачуне како би смањио прилив прихода Русији, Кремљ ће вјероватно узвратити, преноси АЕРС.
"Уклањање руског извоза, односно четвртине укупног свјетског извоза, равно је елиминисању понуде цијелог блока земаља Перијског залива и Ирака из глобалне продаје гаса", констатује Милс. Земље складиште доста гаса, али је то за задовољавање сезонских (обично зимских) потреба. Постројења за извоз ТПГ-а обично раде близу максимума. Северна Америка може да понуди још гаса из шкриљаца, али то не може ићи у извоз без резервних капацитета за претварање гаса у течно стање. Краткорочно и средњорочно, гасна криза ће бити економски и еколошки деструктивна, што ће довести до оживљавања угља и мазута, јер ће Европа и Азија ући у ценовни рат за ТПГ, закључио је Милс.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.
