Све дубљи јаз између Шолца и Макрона, њемачко-француски тандем у кризи

Односи између Њемачке и Француске су у кризи - што није ништа ново, али је сада за то најгори могући тренутак. Осим тога, чини се да је у вријеме Шолца и Макрона јаз дубљи него икад прије, пише Дојче веле.

Састанци Њемачко-француског Савјета министара често нису ни посебно узбудљиви, а нису ни продуктивни. Шефови држава и влада двије највеће привреде Европске уније се састају, договоре око заједничких курсева језика или нешто слично што није посебно важно, па онда изјављују да се и даље залажу за "њемачко-француски тандем". Прије свега је ријеч о симболици. Али и то је важно за функционисање ЕУ.

То што је овогодишњи Савјет министара одложен за почетак идуће године, показује колико је дубок јаз између партнера. То не успијева да прикрије ни посјета њемачког канцелара Олафа Шолца француском предсједнику Емануелу Макрону, која је на брзину заказана за сриједу (26.10). И мада разлике у мишљењима између Берлина и Париза нису ништа неуобичајено, оне овога пута долазе у најгорем могућем тренутку.

Из Јелисејске палате је саопштено да одлагање Савјета министара не говори ништа о стању њемачко-француских односа. Као разлог је наведено то да нису сви министри имали времена, па је зато вријеме одржавања помјерено.

Многи су, међутим, то објашњење дочекали са сумњом. "Од 1963. године, од када ти састанци на врху постоје, још никада ниједан није био отказан", каже за Дојче веле Штефан Зајдендорф, замјеник директора њемачко-француског института (ДФИ), који издаје материјале за тај бинационални састанак.

"Нови шефови држава већином морају да прођу кроз процес учења како би схватили да су ти састанци заиста важни за 'њемачко-француску осовину'. Тако је било код бившег њемачког канцелара Лудвига Ерхарда или код француског предсједника Николе Саркозија", подсјећа Зајдендорф.

Јер, како упозорава тај политиколог, у Европи не може да се примијени америчка доктрина према којој једна велика држава сама преузима водећу улогу, а остале је слиједе.

"Ниједна европска земља није довољно велика да би се сама бринула за политичку стабилност. Потребан нам је начелни договор између Њемачке и Француске, чије су позиције увијек најудаљеније једна од друге. Онда остале државе-чланице могу да се оријентишу према том средњем путу", објашњава Зајдендорф.

 

Обје стране дају предност самосталном дјеловању

Но, тренутно се чини да обје стране дају предност самосталном дјеловању. Берлин је недавно усвојио пакет помоћи због растућих цијена гаса и струје вриједан 200 милијарди евра, без да је претходно о томе информисао Париз.

То би било за очекивати, јер једна таква финансијска инјекција може да поремети тржишне механизме. Осим тога, Њемачка је заједно с десетак других држава, али без Француске, недавно на једном састанку чланица НАТО потписала договор о пројекту за заједнички противваздушни одбрамбени систем, тзв. "European Sky Shield Initiative" – и то иако Француска заједно са Италијом већ ради на противракетном систему "мамба".

Макрон је потом на састанку на врху ЕУ прошле недјеље, заједно са Шпанијом и Португалијом, најавио изградњу новог гасовода између Барселоне и Марсеља који би служио и за транспорт водоника. То је замјена за планирану повезницу између Шпаније и Француске преко Пиринеја, коју подржава Берлин.

"Обје стране иду на живце једна другој", закључује Зајдендорф. "Њемачка сматра да може да постигне мултилатералне договоре с мањим земљама мимо Француске, а Француска још од Макроновог говора 2017. на Универзитету Сорбона чека да се Њемачка изјасни за већи степен европске интеграције." У том говору се Макрон, између осталог, заложио за заједнички буџет еврозоне и ближу сарадњу на подручју одбрамбене и пореске политике.

 

Криза у најгорем могућем тренутку

"Ми немамо времена за тако нешто. У Европи је рат, а предстоји нам и енергетска криза", критикује у разговору за Дојче веле Софи Порншлегел, аналитичарка из бриселског труста мозгова, Европски центар за политику.

"Ако будемо имали среће па не буде хладно, ову зиму ћемо још и да прегурамо. Али дугорочно нам је потребно европско рјешење за високе цијене енергената, рецимо фонд солидарности. Јер, ако више себи не можемо да приуштимо енергију, то онда води у економску кризу и раст незапослености." Према мишљењу Порншлегелове, садашње подјеле у Европи иду на руку руском предсједнику Владимиру Путину, јер ЕУ чине неспособном за дјеловање.

Жак-Пјер Гуген, стручњак за Њемачку с париског Института за међународне и стратешке односе (Ирис), додаје да је ова криза између двије земље дубља него иједна до сада.

"Тај спор је између осталог и зато озбиљан, јер друге, мање земље, попут Пољске или балтичких држава, доводе у питање водећу улогу њемачко-француског тандема", каже Гуген за Дојче веле.

Свјетло на крају тунела?

За Роњу Кемпин из берлинске Фондације наука и политика (SWP), актуелне разлике у мишљењима имају дубље корјене. "Макрон већ дуго жели да ЕУ дјелује у мањим тематским групама и скептичан је према ширењу на исток прије него што се реформише начин функционисања ЕУ. За Француску је Унија прије свега средство за повећање моћи", сматра та експерткиња за њемачко-француске односе.

"Насупрот томе, Њемачка је прије склона да дâ сагласност за ширење на исток, јер ЕУ види као елемент који доноси трансформацију и мир."

Ставови двије земље знатно се разликују и када је ријеч о одбрамбеној политици, каже Кемпин.

Она истиче да се Њемачка, додуше супротно својим увјерењима, одлучила за веће војне издатке, али новац прије троши на директну куповину, него на заједничке европске војне пројекте. То се Француској не допада, упозорава Кемпин.

Штефан Зајдендорф, замјеник директора Њемачко-француског института, ипак види свјетло на крају тунела: "До сада су сви њемачки и француски шефови држава и влада на крају схватили да не могу једни без других – чак и када је изналажење компромиса било веома напорно."

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.