Сукоб нуклеарних сила: Један потез довољан за глобалну катастрофу

КАШМИР - Током деценија, Кашмир је постао симбол националног идентитета и суверенитета обје државе.

Индијска војска покренула је синоћ нападе на девет локација у Пакистану и тиме изазвала страх у цијелом свијету: хоће ли доћи до великог сукоба ове двије нуклеарне силе?

Пакистанска војска је као одмазду оборила два индијска војна авиона зато што су се нашли у ваздушном простору Пакистана и најавила да ће одговор бити још јачи.

Али како је све почело?

Сукоб између Индије и Пакистана поново је ушао у опасну фазу послије недавног терористичког напада на туристе у индијском дијелу Кашмира.

Иако насиље у том региону никада у потпуности не јењава, најновија ескалација је подсјетник колико Кашмир остаје једно од најопаснијих кризних жаришта на свијету. Интензивна размјена дипломатских и војних пријетњи, суспензија споразума о води, обустава ваздушног и копненог саобраћаја и најаве могућих војних удара указивали су на све већи ризик од ширег сукоба.

Подјела Британске Индије 1947. године била је почетак вишедеценијске борбе за Кашмир. Упркос чињеници да је већина становништва била муслиманска, владар Кашмира, хиндуиста, одлучио је да регион припоји Индији, што је изазвало први рат између двије новоформиране државе. Услиједила су још два рата, 1965. и 1971. године. Током деценија, Кашмир је постао симбол националног идентитета и суверенитета обје државе.

Данас је ова територија, отприлике величине Велике Британије и дом за око 15 милиона људи, подијељена између Индије, која контролише око 45%, Пакистана са приближно 35% и Кине, која посједује преосталих 20%. Ова сложена геополитичка структура је додатно закомпликована 2019. године, када је индијска влада укинула аутономију Џамуа и Кашмира, ставивши регион под директну власт Њу Делхија. Промјена је омогућила становницима из других дијелова Индије да се уселе, што је изазвало бијес међу муслиманском већином у долини Кашмира, која је то видјела као покушај демографског преобликовања подручја.

Послије напада на цивиле у туристичком граду Пахалгаму 22. априла, Индија је оптужила Пакистан за подстицање прекограничног тероризма и увела низ контрамјера: суспензију визног режима, протјеривање пакистанских аташеа, смањење броја својих дипломата у Исламабаду и затварање једине друмске границе. Најзначајнији потез је свакако суспензија историјског Уговора о водама Инда из 1960. године, који гарантује приступ ријечним токовима на којима се ослањају пакистанска пољопривреда, водоснабдијевање и производња хране.

Пакистан је узвратио прекидом трговине, затварањем ваздушног простора за индијске авио-компаније и укидањем виза за индијске грађане. Сукоби на Линији контроле (ЛК), неформалној граници дугој 740 км, трају већ данима, и иако до сада није било жртава, ситуација је изузетно напета. Оборени индијски шпијунски дрон и размјена ватре указују на то колико је танка линија између провокације и војног сукоба.

Упозорења из Исламабада додатно су погоршала ситуацију. Министар информисања Атаула Тарар изјавио је у сриједу да „Пакистан има поуздане обавјештајне податке да Индија планира војни напад у наредних 24 до 36 сати“. Министар одбране Хаваджа Мухамед Асиф отишао је корак даље: „Индијска војна интервенција је неизбјежна. Пакистан је у стању високе приправности, али ће употријебити нуклеарно оружје само у случају директне пријетње нашем постојању.“

Ријека Инд, која извире у Тибету, протиче кроз Индију и улази у Пакистан, кључна је за снабдијевање водом за пиће и наводњавање. Према споразуму из 1960. године, Индија је добила источне ријеке, а Пакистан западне. Међутим, Индија сада пријети да ће суспендовати споразум и више користити западне ријеке, што би дугорочно могло да уништи пољопривредни сектор Пакистана. Око 80% пакистанске пољопривреде зависи од вода из овог басена, а сваки прекид протока могао би изазвати несташицу хране, друштвене немире и економски колапс у руралним подручјима.

Међународни актери такође играју улогу у цијелој кризи. Односи између Индије и САД значајно су се побољшали посљедњих година, посебно након повлачења САД из Авганистана, што је смањило стратешки значај Пакистана за Вашингтон. У међувремену, Индија се позиционирала као важан партнер Запада у супротстављању кинеском утицају у Азији. То јој даје већу слободу дјеловања, али и додатни међународни легитимитет.

Индија је тренутно пета највећа војна сила на свијету са годишњим одбрамбеним буџетом од око 86 милијарди долара, што је скоро девет пута више од Пакистана, према подацима Стокхолмског института за истраживање мира.

Посјета америчког потпредсједника Џеј Ди Венса Индији у вријеме априлских напада додатно појачава сумње о стратешком тајмингу инцидената. Слични догађаји одиграли су се и током посјета Била Клинтона 2000. и Доналда Трампа 2020. године, што указује на могућу координацију напада у циљу политичког притиска и дестабилизације. Бивши индијски министар спољних послова Харш Вардан Шрингла рекао је за Блумберг да су такви догађаји „оркестрирани да би се скренула пажња са кључних међународних посјета“ и да би се „показала рањивост Индије и обесхрабрили туристи да уђу у Кашмир“.

Обје земље се суочавају с унутрашњим изазовима који обликују њихово понашање и даље дјеловање. У Пакистану је економска ситуација алармантна, инфлација је висока, а страх од бјекства страних инвеститора, од којих земља зависи, смањује Исламабадов маневарски простор. Хапшење бившег премијера Имрана Кана изазвало је талас протеста и поларизовало друштво, док су односи између цивилног друштва и војске затегнути.

С друге стране, индијска влада користи националистички дискурс како би консолидовала политичку подршку. Хиндуистички националистички премијер Моди често користи сукобе с Пакистаном како би учврстио власт и маргинализовао муслиманске мањине. Пораст антимуслиманског насиља након терористичких напада може послужити као средство за политичку мобилизацију, али и као окидач за нове сукобе.

Упркос свеопштим тензијама, аналитичари истичу да је вјероватноћа тоталног рата за сада мала. Обје земље посједују нуклеарно оружје и свјесне су да би свака ескалација могла имати катастрофалне посљедице. Међутим, према процјени америчког истраживачког центра Стратфор, могућност ограничених војних удара, попут оних у Урију 2016. и Балакоту 2019. године, је сасвим вјероватна. Индија би могла да спроведе циљане нападе на милитантне мете у пакистанском дијелу Кашмира или да појача тајне операције унутар Пакистана. Џереми Пејџ, дописник часописа „The Economist“ из Њу Делхија, упозорава: „Индија је у дилеми. Било каква војна акција против Пакистана могла би да се претвори у потпуну ескалацију, а то није опција коју Њу Делхи жели лако да дозволи.“

Кит Сутер, директор аустралијског тинк-тенка „Global Directions“, истиче да обје стране разматрају опције како би најбоље представиле ово заоштравање односа својој домаћој јавности: „Пакистан је под великим унутрашњим притиском, а окупљање око националне безбједности му користи. Слично томе, Индија користи сукоб да ојача унутрашњу политичку контролу.“

Једна од опција коју Нови Делхи потенцијално разматра јесте блокирање приступа Арапском мору. Таква операција би имала разарајући ефекат на увоз гаса и нафте у Пакистан.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.