Шкотска као примјер и посљедице референдума

Посљедице предстојећег референдума у Шкотској тешко је сагледати, али оно што је несумњиво јесте видан осјећај нестабилности, не само у Британији.

Британска фунта претходних дана је значајно ослабила. Ријеч је о најдрастичнијем паду британске валуте у последњем периоду, што је извјесно плод чињенице да је према најновијим истраживањима јавног мнења већина грађана Шкотске склона сепарацији.

Широм свијета постоје бројни сепаратистички покрети, међу којима бројни посежу и за недопустивим средствима.

Вјероватно најсличнији су случајеви Каталоније и Квебека, пошто је ријеч о широким историјским, признатим, аутономијама, које настоје да сепарацију остваре легалним средствима.

У случају Шкотске, а она је саставни дио Уједињеног Краљевства од 1707. године, а и претходно се дуго налазила у персоналној унији са Енглеском, поред бројних стварних или псеудо историјских подсјећања на својевремени отпор Шкота Енглезима, основано је претпоставити да, поред национал-романтичарских мотива, постоје и другачији. 

Значајна експлоатација нафте у Сјеверном мору, која је Норвешку учинила земљом благостања, могла би имати сличне посљедице и у случају Шкотске. Резерве нафте којима располаже Британија припадају Шкотској, а она за разлику од многољудне Енглеске (53,1 милион) има непуних 5,5 милиона  становника. 

Референдум у Шкотској  прво је  изјашњавање те врсте унутар Европске уније. Ма какав био његов резултат, посљедице ће одмах послужити као показатељ и другима.

Могући примјер за поређење унутар ЕУ је Каталонија.

Референдум који би, по плану, требало да се  одржи у Каталанији у новембру, Уставни суд Шспаније прогласио је неуставним. Према тумачењу суда - аутономна заједница, ма која, у конкретном случају Каталонија, не може једнострано да сазове референдум о самоопредељивању ради одлучивања о свом статусу у Шпанији.

Службени Мадрид недвосмислено је ставио до знања да никакво одлучивање о каталонској независности, што се постојеће законске регулативе тиче, није могуће. Односно да актуелни Устав Шпаније из 1978. такву могућност не дозвољава.

У Шпанији постоји 17 аутономних провинција, односно регија. Традиционално најјача сепаратистичка орјентација у Шпанији постоји у невеликој Баскији.

Сви шпански региони имају аутономан статус с читавим низом посебних права, а најширу аутономију имају Баскија, са 2,9 милиона становника и Каталонија са око 7,5 милиона  становника. У Шпанији (47,2 милиона) овај проблем је додатно упадљив због чињенице да су Баскија  Каталонија (осим самог Мадрида) двије привредно најпроспритетније регије земље.

У случају Баскије или француске Корзике, деценијама су  активни сепаратни покрети  чије су поједине фракције посезале за недозвољеним средствима. Шпанија је отуда деценијама била суочена с бројним терористичким активностима.

Процјењује се да је у терористичким акцијама баскијске ЕТА-е  од 1968. године до данас, погинуло више од 800 особа.

Примјер Квебека, Канада, је сличан. Тензије које тамо постоје доводиле су и до увођења ванредног стања у тој провинцији, а у два наврата организован је и референдум о осамостаљењу Квебека. 

Маја 1980, 60 одсто оних који су гласали изјаснило се против отцјепљења, али је референдум одржан октобра 1995. показао другачију тенденцију - минималном већином побједили су противници отцепљења: 49,42 процената се изјаснило за независнот Квебека, а 50,58 одсто је било против.

Претходно су канадске власти усвојиле  "Акт о јасној већини" како би се отежала евентуална сецесија Квебека. Тим законом, који је Партија Квебека игнорисала, Отава је навела да ће игнорисати одлуку Квебека да се осамостали  уколико се за то не изјасни "јасна већина" грађана.

Новембра 2006, Скупштина Канаде одлучила је да покрајину Квебек призна као посебну нацију унутар јединствене Канаде, што је био још један уступак посебном идентиту те специфичне покрајине. Овом одлуком је призната језичка и културна посебност Квебека, мада је и раније у Квебеку француски био једини званични језик.

Према резултатима истраживања јавног мњења, отприлике половина становника Квебека подржава идеју о суверености. И у случају Квебека ријеч је и о огромним природним ресурсима којима та покрајина располаже.

Поједине европске земље деценијама се суочавају са сличним тенденцијама. У Белгији из битно просперитетније Фландрије (у поређењу са Валонијом) неријетко се чују позиви на сепарацију, и поред чињенице да је у питању изразито богата и просперитетна земља.

У Италији, недавно је, марта ове 2014. године оџан неформални онлајн референдум у којем се огромна већина грађана покрајине Венето (око 4,8 милиона становника) изјаснила за издвајање из Италије.

Поједине регије попут Балкана и Кавказа историјски су познате по бројним сепаратистичким покретима. На Кавказу, најупадлљивији су примјери Јермена у Нагорно-Карабаху, који је саставни део Азербејџана, или исто тако отцепљене Абхазије и Јужне Осетије у сусједној Грузији. 

Русија је с тешком муком изшла на крај са побуном у Чеченији, али је ситуација и даље нестабилна, посебно у сусједном Дагестану. Ситуација у Украјини, драстичан је примјер сепаратних тенденција у источним и јужним дијеловима те земље. Транснистрија настоји да се одвоји од Молдавије, због другачијег етничког састава.

Кина се суочава са  сепаратистичким покретима у муслиманском Синкјангу (у последње вријеме чешће га називају Синђан) гдје преовлађују Ујгури, као и на Тибету. Шри Ланка деценијама има проблем са Тамилима и њиховим оружаним покретом. 

У Индонезији се тако се издвојио Источни Тимор, 2002. године, који је деценијама тражио одвајање након што га је Индонезија запосела 1975. Претходно, он је био португалски посјед  и управо чињеница да су тамошњи становници римокатолици разликује их од исламске индонезије.

У Африци је немогуће набројати покрете за сепарацију. Најупадљивији примјер, је одвајање Јужног Судана који је од 2011 суверена држава, али и даље траје проблем са западном суданском провинцијом Дарфур.

Чак и у САД постоје сличне тенденције, тамошњи покрети "милиција'' који постоје у низу савезних држава оспоравају централну власт. Најупадљивији је био примјер Тексаса гдје је половином  90-их постао познат покрет "Република Тексас", с тезом да су САД, 1845. године, извршиле незакониту анексију Тексаса, послије одвајања од Мексика 1836. године.

У Боливији рецимо постоји покрет за одвајање источне провинције Санта Круз, чије сљедбенике тамошњи предсједник Моралес сматра највећим личним противницима.

Ма какве коначне резултате референдум у Шкотској донио, несумњиво је да ће његов исход оставити посљедице широм планете.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.